Naši su malo nervozni

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Augzburga)

Ili Dortmund ili Beograd. Trećeg nema. Deluje da neće biti ni tog veleleponog stadiona Borusije za naše reprezentativce, jer na osnovu prikazanog u susretima sa Engleskom i Slovenijom imaju male šanse da savladaju Dansku i utorak veče produže boravak u Nemačkoj. Retko ko u taj scenario veruje: zbog načina na koji je skandinavska selekcija izgledala u početna dva kola, još više kako su naši ostavili utisak limitirane ekipe na Prvenstvu Evrope.

Tačno je, napokon smo dali gol. I to koristeći najjače oružje – pretnju iz vazduha. Imaju utemeljenje reči selektora Dragana Stojkovića da smo bili opasni: 15 šuteva ka Janu Oblaku, devet kornera, posed lopte, broj dodavanja, procenat tačnih pasova... Sve je bilo na našoj strani, a opet nije bilo dovoljno. Zato što smo izgledali kao tim koji nije shvatio dobronamerna upozorenja i to baš iz Slovenije.

Kad su Zlatko Zahović i Slaviša Stojanović, upravo na stranicama portala Mozzart Sport, objašnjavali snagu ekipe Matjaža Keka, potencirali su defanzivni blok i razvijanje kontranapada ako korak puste Šeško, Elšnik ili Karničnik. Tako su Slovneci savladali Portugal u matovskom duelu, identične postulate koristili u kvalifikacijama i baš na taj način smo primili gol koji nas je uveo u probleme, jer smo dozvolili desnom beku Celja da najpre nadmudri Mijata Gaćinovića, istrči skoro 80 metara i poentira pored statičnog Sergeja Milinković Savića.

To je ono što su videli svi, bilo u televizijskom prenosu, bilo sa tribina stadiona Bajerna. Još je uočljivije, a tiče se utiska sa obe utakmice, naročito u okviru drugog kola Grupe C, da su Orlovi postali nervozni. Vidi su po govoru tela, gestikulacijama, reakcijama. Bode oči, jer ranije nisu bili takvi. Makar ne u ovoj meri.

Pomenuto ponašanje može da se tumači na više načina. Da im je stalo, da se teško mire sa rezultatima ispod očekivanja, da ne bi, posle 24 godina čekanja, baš brzo da završe kontinentalni turnir. A može da bude i opasno ako postane trend, u šta ne želimo da verujemo. Samo beležimo: mahanje rukama Andrije Živkovića kad mu Dušan Vlahović nešto sugeriše; negodovanje centarfora Juventusa na upute Dušana Tadića; okretanje ka sudiji i kad jeste ikad nije faul; nešto je i Strahinja Pavlović imao da kaže; kapitenovo dozivanje ili ubeđivanje igrača da se rasporede prema dogovoru; način na koji Saša Lukić, taj mirni momak koji skoro nikad ne pokazuje emocije, udara pesnicama o travu pre izmene...

Hteli da priznamo ili ne, sve je počelo od kapitena. Ono što je Dušan Tadić rekao posle meča u Gelzenkirhenu imalo je negativan efekat na ostatak grupe. Model ponašanja. Nažalost, ne onakav kakav smo očekivali. Nadali smo se da bi iskra mogla da probudi drugačiju emociju, pokrene ili ujedini tim, da se skupi oko zajedničkog cilja, ali sad se čini da svako je zbog nečega nezadovoljan ili nervozan. Čak i Aleksandar Mitrović, koga nacija obožava zbog načina na daje golove i sve od sebe i kad mu ne ide, procedio je nešto kroz zube kad je napuštao teren na premijeri. Opet, ne mora da bude loše, jer:

„Recite mi jednog igrača koji voli da izađe iz igre“, podsetio je centarfor Al Hilala.

Frustracija usled činjenice da naši startni napadači u obe utakmice nisu dali gol prenosi se na ostatak tima. Nesvesno, ali se prenosi. Kao momci gladni pogodaka, razumljivo je da su nezadovljni kad ih lopta ne sluša i to se dalje širi na vezni red, pa na odbranu, a utisak je i selektora, jer je Srbija pod Stojkovićevim vođstvom navikla da bude efikasna. Sad nije i to mori Piksija, igrače, navijače. Sve.

Još jedan detalj upada u oči. Neprestano potenciranje kako je atmosfera u ekipi nikad bolja. To ne mora da se priča i najsrećniji bismo bili da niko više to ne izgovori, ali da vidimo da momci stvarno dišu kao jedan. Da zajedništvo iz njih izbija prirodno. Nalik Slovencima. Da trče sprintom kad neko drugi izgubi loptu, a ne da uspore kao Sergej. Da pomognu kolegi kad pogreši, a ne da izgledaju kao da razmišljaju „samo da ne budem ja kriv“.

Takvo ponašanje rađa nervozu i kod poslovnično mirnih momaka, a unosu zabunu među gledaoce. Nadamo se ne i kod Dragana Stojkovića, mada je i sam dobio odgovore na pitanja šta u igri reprezentacije (ne) valja. Imaće selektor dosta tema za razmišljanje pre „veliko finale“ sa Danskom: zašto nam napad nije produktivan, zbog čega krila nisu uticajna u završnoj trećini, koliko kasnimo za protivnikom posle izgubljene lopte, čak i da li smo na fizičkom planu spremni i zašto, pobogu, uvek moramo težim putem.

Na EURO smo stigli tako što smo maltene drhtali u završnom kolu protiv Bugara, u Nemačkoj okarakterisali utakmici sa Slovencima ključnom i ne samo da je nismo dobili, nego umalo da je izgubimo da nije bilo Luke Jovića, te nam ostaje još jedna šansa. Da se „vadimo“ protiv protivnika koji je Piksiju naneo najteži poraz u selektorskoj karijeri (0:3 u Kopenhagenu) pre onog martovskog u Moskvi od Rusije (0:4).

Ako to ne iazazove bunt kod glavnokomandijućeg i onih koji bi trebalo da ga prate, kod Dušana Tadića koji je „selektor na terenu“ i ostatka uočljivo nervoznog tima, onda je stvarno red da se pakujemo i krenemo nazad za Beograd.