MOZZART ANALIZZA: Trenutak kada je Srbija udahnula – 32. minut i 25 pasova

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sport)

U fudbalu se ne može sve meriti kroz rezultat. Baš kao što pobeda može imati negativne aspekte, poraz može imati pozitivne. U današnjem članku ćemo se osvrnuti na dobre i loše strane meča protiv Engleske i pokušati da ih stavimo u kontekst.

ODBRAMBENA ORGANIZACIJA

Srbija na koju smo navikli pod Draganom Stojkovićem Piksijem je agresivna ekipa bez lopte i često je imala problema u odbrambenoj organizaciji. Ali pozitivna stvar je što je pokazao da nije imun na priliku ili protivnika i da će promeniti svoj pristup kad smatra da je to neophodno.

Srbija je počela u prilično niskom bloku, u defanzivnoj formaciji 5-4-1, sa Sergejom Milinković-Savićem na levoj strani bloka i Dušanom Vlahovićem i Aleksandrom Mitrovićem naizmenično na desnoj strani. Neobična odbrambena uloga za obojicu. Ali poštovali su svoje zadatke najbolje što su mogli.

Kad je Engleska gradila igru od pozadi, uglavnom smo ih čekali u sigurnom srednjem bloku. Neki će smatrati da je ovo bio previše konzervativan pristup Piksija, ali u prvom meču turnira, poslednja stvar koju želite da uradite je da pokažete sve svoje karte prerano. Više o tome kasnije. Ako ništa drugo, bili smo previše konzervativni kad smo imali loptu.

SKORO NIŠTA KROZ SREDINU

Pitanje je naravno da li je naš plan uspeo? Osim gola, koji je imao dosta mini-problema, ovaj pristup mogao bi se nazvati relativnim uspehom. Sigurno nije bilo besprekorno, ali je pokazalo da je odbrana pre svega kolektivni napor. I da kad se branimo kao tim, naši defanzivci nisu ni približno toliko izloženi kao što je to često bio slučaj. 

Uskratili smo Englezima pristup najopasnijoj zoni na terenu. I to ne samo u prvom poluvremenu uz naš oprezniji pristup. Sa naše leve strane je pretio Bukajo Saka, ali smo kroz sredinu blokirali njihov ulazak. Činjenica da je Hari Kejn imao samo dva dodira ukupno u prvom poluvremenu je još jedan dokaz za to.

Ukupno su imali samo pet šuteva tokom celog meča i zadržali smo ih na xG 0.54 xG (očekivani golovi). Dok je njihov prosek u poslednjih 365 dana 1.67 xG.

STIDLJIV POČETAK U POSEDU

Naš glavni problem u prvih 20 minuta je bio da smo kad smo imali loptu, bili limitirani. Mešavina nedostatka vere u sebe, previše prostora između naših igrača, nedovoljno kretanja i opcija za one koji su imali loptu i takođe, od nekih igrača se tražilo da igraju u ulogama za koje jednostavno nisu prikladni.

DVOJICA NAPADAČA

Identitet koji smo izgradili pod Piksijevim vođstvom je da smo jedan od timova koji pokušavaju da igra sa posedom. U poslednje vreme nismo bili uspešni u tome kao tokom kvalifikacija za Svetsko prvenstvo i Lige nacija, ali namera i dalje postoji.

Međutim, sa dva prilično robusna napadača i 192 centimetra visokim ofanzivnim veznim igračem, uslovi za tečni fudbal u poslednje dve trećine su daleko od optimalnih. To u osnovi prisiljava tim da igra dugu loptu i pokušava da izgradi sigru iz toga.

Postojao je samo jedan slučaj kad se taj plan ostvario, u 23. minutu. Mitrović je spustio loptu do Sergeja, koji je utrčao sa loptom i pronašao Vlahovića. Međutim, njegov udarac je bio prebrz i izblokiran.

POZICIJE ZA TADIĆA

Jedan od naših planova za meč je verovatno bio da ponovimo Sergejev gol protiv Švedske i iskoristimo našu dominaciju u vazduhu. Ali problem je bio u tome što nam je nedostajala određena karika da bismo češće ulazili u te pozicije za centaršuteve.

Umesto toga, naši napadači su završili na pozicijama gde su daleko od najboljeg. Često po strani i predaleko od gola, kao što možete videti na njihovim toplotnim mapama sa utakmice.

Ali ne samo da nas je to ograničilo u nameri da kreiramo kroz centaršuteve, već je moglo da nas košta i drugog gola u situaciji ispod, gde je jedini igrač bliži našoj odbrani od Vlahovića bio Saša Lukić. Situacija u kojoj inače ne bi trebalo da se nalazi.

Rizičan i loš pas Vlahovića je presečen i završio je sa Kajlom Vokerom koji je potrčao pravo ka našem golu i za malo promašio gol.

I u obećavajućim napadačkim situacijama javljao se isti problem. Mitrović se u tim prilikama bolje snalazio od Vlahovića, ali idealan igrač da primi loptu na ovako kvalitetnim napadačkim pozicijama je naravno bio Dušan Tadić, koji bi se zagradio i pokušao da odigra poslednji pas jednom od dvojice igrača koji su se suočili samo sa Kajlom Vokerom.

Jedan od njegovih glavnih aduta je kontrola ritma. Igrač je koji zna kad da uspori napad ili da ga ubrza ako je potrebno i to je kvalitet koji nam je jasno nedostajao u poslednjoj trećini.

KONAČNO, FUDBAL

Iako smo pokazivali napredak od 20. minuta pa nadalje, ključni momenat u vraćanju samopouzdanja i uverenja da rezultat nije nemoguć došao je u 32. minutu. Srbija je strpljivo gradila napad od pozadi ka napred, sa 25 dodavanja pre centaršuta Andrije Živkovića.

Sve što je nedostajalo do tog trenutka u posedu, pokazalo se tokom tog napada. Raznovrsno kretanje, kraće distance između naših igrača, trouglovi preko terena i hrabrija dodavanja.

FIZIČKI ZAMAH

Mnogo je rečeno o Engleskoj tokom ovog meča. Očigledno je da imaju svojih problema i ne zaboravite da je pritisak i na igrače i na trenera trenutno ogroman, ali to nije glavni razlog zašto su se povukli u drugom poluvremenu.

Agresivno su izašli iz svlačionice u uvodnim minutima, ali ono što se desilo između 49. i 53. minuta je dobrim delom presudilo tok ostatka meča.

Srbija je odigrala oprezno prvo poluvreme bez lopte, što nam je omogućilo da damo svoj fizički maksimum rano u drugom poluvremenu. Bio je to odličan primer očuvanja snage za pravu fazu.

U prošlosti smo igrali utakmice u kojima smo prerano fizički dostigli vrhunac i to nas je na kraju sustiglo.

DUELI I DRUGE LOPTE

Englezi su jednostavno bili savladani našim mnogo agresivnijim pristupom. Pritisnuli smo ih visoko i intenzivno i počeli da dobijamo skoro sve duele i druge lopte. Jedina opcija koju smo im ostavili u ovoj fazi bila je duga lopta.

Svako ko se bavio ovim sportom zna kakav je osećaj kada ne možeš da udahneš, jer te protivnik pritiska i fizički dominira. To je scenario koji smo prečesto viđali sa druge strane. Ali u Gelzenkirhenu smo pokazali da možemo mi da budemo taj dominantni fizički tim. Čak su i engleski igrači dosta komentarisali o tome posle meča.

U nastavku možete videti najbolji takav niz, koji traje 3 minuta u kojima im bukvalno nismo dali da dišu.

ŠTA DALJE?

Da sumiramo: da, posle prvog meča imamo nula bodova, ali to ne znači da je sve negativno. Pokazali smo napredak u mnogo segmenata i to će nam pomoći u preostala dva meča, koji su naše finale.

Taktička disciplina koju smo pokazali u našoj defanzivnoj organizaciji bila je veliki korak napred u odnosu na sve što smo gledali od Svetskog prvenstva. Bili smo koncentrisani i akcenat je bio na snazi kolektiva, a ne pojedinaca.

Naš impresivan fizički učinak omogućio nam je da preuzmemo kontrolu nad utakmicom. Nešto što, na primer, nismo uspeli da uradimo pre dve godine protiv Brazila. Ta agresija je nešto što ne možemo da damo 90 minuta, nijedan tim ne može, ali ako možemo da je doziramo kao protiv Engleske, druga dva protivnika će se suočiti sa svojim delom poteškoća protiv nas.

Ali najviše od svega, nadamo se da nam ovo daje onaj poslednji deo uverenja da možemo da igramo svoj fudbal, čak i protiv tima koji mnogi smatraju jednim od favorita, a kamoli protiv drugih timova.

Još ako pustimo našeg napadača da radi ono što najbolje zna, da pritisne njihovu poslednju liniju i tako stvori prostor za igrača koji je u stanju da kontroliše ritam u poslednjoj trećini i ima taj završni pas, lepe stvari se mogu desiti.

Piše: Kristijan PLAZONJA (SerbFootyScout)