IRAN - U zemlji protesti, u timu razdor, smena selektora pred SP i neprijatelji u grupi kao motiv više

Znajući kako je prethodno prošla Rusija, nikome u taboru Irana nije moglo da bude svejedno kada je Ukrajina odlučila da mu u poslednjem trenutku preotme mesto u Kataru. Dvadesetak dana pre početka Mundijala izvršni odbor Fudbalskog saveza Ukrajine zvanično je zatražio od FIFA da izbaci azijsku reprezentaciju sa takmičenja zbog navodnog "direktnog učešća u napadima Rusije na Ukrajinu", i mada krovna organizacija svetskog fudbala obično "ne meša politiku i sport" (pogledaj pod "Rusija"), ovog puta zaista nije podlegla pritisku. Iran će igrati svoje treće uzastopno Svetsko prvenstvo koje je na terenu zaslužio. Pitanje je samo kome je još do fudbala u zemlji.

Jer, dok se Karlos Kieroš sa izabranom 26-oricom priprema za kontinentalnu smotru, u Iranu vlada haos. Ubistvo Mahse Amini, 22-godišnje devojke koja je navodno pretučena na smrt tokom policijskog pritvora nakon što je uhapšena jer nije "ispravno nosila hidžab", dovelo je do masovnih protesta tokom kojih je uhapšeno oko 15.000 demonstrana od kojih mnogima preti smrtna kazna.

Incident koji je naterao naciju da krene u ozbiljniju borbu protiv režima dogodio se nekoliko dana uoči prijateljskih utakmica Irana sa Urugvajem i Senegalom. I mada su se oba meča odigrala "iza zatvorenih vrata", dva navijača uspela su da se ušunjaju na utakmicu sa Senegalom i istaknu transparent podrške demonstrantima, dok su fudbaleri iz startne postave uoči početka okršaja iskazali solidarnost nošenjem crnih jakni. Hrabar potez, imajući u vidu da se izražavanje mišljenja suprotnih stavovima države uglavnom nije završavalo dobro po sportiste u Iranu. Vorija Gafuri, nekadašnji reprezentativac, tako je letos ostao bez novog ugovora u Esteglalu jer se ranije osmelio da kritikuje Vladu zbog zabrane ženama da prisustvuju fudbalskim utakmicama.

Iz tog razloga je mnoge šokiralo kada se povodom čitave situacije u domovini na svom Instagram profilu oglasio napadač Leverkuzena i reprezentativac Sardar Azmun. "Zbog pravila u reprezentaciji nismo mogli ništa da kažemo dok se ne završi trening kamp, ali nisam više mogao da trpim ovu tišinu. Ako je najveća moguća kazna izbacivanje iz reprezentacije, onda je to mala cena ako spasi i jednu dlaku iranskih žena. Sram vas bilo, ubijate ih zbog tako trivijalnih razloga. Živele Iranke!", napisao je Azmun.

IRAN PROLAZI GRUPU KVOTA 5,00

Objava je ubrzon nakon toga uklonjena. U stvari, Azmun je tada obrisao sve svoje objave na Instagramu i profilnu sliku zamenio crnom pozadinom, što su potom uradili i mnogi saigrači iz reprezentacije. I nisu oni jedini sportisti koji su tokom protesta na ovaj ili onaj način okrenuli protiv režima. Reprezentativci u sedećoj odbojci su pre nekoliko dana odbili da pevaju himnu, dok su reprezentativci u fudbalu na pesku otišli korak dalje, proslavljajući golove imitiranjem skraćivanja kose. I ne treba da vas čudi ukoliko bilo šta slično vidite u Kataru. Štaviše, selektor Keiroš stao je u zaštitu svojih momaka iako su vlasti upozorile da oni koji ne pevaju himnu ne bi trebalo da igraju za reprezentaciju.

"Igrači su slobodni da protestvuju kao što bi to činili da su iz drugih zemalja, sve dok je to u skladu sa propisima Svetskog prvenstva i u duhu igre", rekao je Keiroš nedavno na konferenciji koja je prethodno bila otkazana jer je prema informacijama pojedinih iranskih medija Vlada vršila ogroman pritisak na Portugalca da iz tima izostavi najglasnijeg "pobunjenika" Azmuna.

Nedvosmislenu poruku reprezentativcima je poslala i tamošnja legenda i veliki majstor fudbala, Ali Karimi, svojevremeno poznatiji još kao "azijski Maradona".

"Članovi fudbalske reprezentacije trebalo bi da daju sebi vreme i razmisle o tome. Izaberite pravu stranu istorije", napisao je na Instagram nalogu Ali Karimi. I sve bi to bilo razumljivo da je primera radi Karimi posle dvogodišnjeg igranja za Bajern ili šestomesečne avanture u Šalkeu ostao da živi u Nemačkoj. Ne, Karimi živi u Iranu pa je još na Tviteru juče pozvao sunarodnike da u što većem broju izađu na ulice, zahvalivši se ujedno Kataru na pozivu da bude njegov gost tokom Mundijala, pod obrazloženjem da za njega trenutno postoje bitnije stvari od fudbala.

I tu dolazimo do glavnog pitanja – koliko je Irancima do fudbala u ovom trenutku? Šta za njih predstavlja Mundijal u Kataru? Beg od stvarnosti, priliku da svoj glas iskoriste na najbolji mogući način ili pak pokažu svetu i drugu stranu svoje zemlje? Odgovora zapravo nema, makar ne tačnog. Irancima preostaje jedino da izađu na teren i nastave da igraju…

IRAN OSVAJA 4-6 BODOVA U GRUPI - KVOTA 4,50

A igrali su u kvalifikacijama poprilično dobro i vizu za Mundijal izborili kao lider grupe, ispred Južne Koreje. Reklo bi se u velikom stilu, mada samo na prvi pogled. Jer početkom druge faze kvalifikacija Tim Meli je vezao dva prolaza i ugrozio plasman u završnu rundu, a onda je na klupu došao Dragan Skočić i kao da nikad nisu dovodili u pitanje učešče na Svetskom prvenstvu, odveo ih u društvo 32 najbolje zemlje na planeti.

Međutim, dobri rezultati krili su sve dublje nezadovoljstvo unutar tima, kako zbog taktike, tako i zbog trenerskih metoda hrvatskog stručnjaka i podele među igračima vremenom su postajale sve izraženije. Jedna struja, ona mlađa, navodno predvođena Sardarom Azmunom, bila je za to da Skočić vodi Iran i na Mundijalu, dok je starija, navodno na čelu sa Mehdijem Taremijem, vršila pritisak na rukovodstvo da smeni hrvatskog stručnjaka. Taremi i Alireza Džahabakš su se tokom godina igranja u najkvalitetnijim evropskim takmičenjima navikli na visoke standarde, a Skočić sa poprilično mršavom radnom knjižicom jednostavni ih nije ispunjavao. Zapravo, još kada je postavljen na mesto selektora mišljenja su bila podeljenja, prvenstveno iz razloga što je šest meseci ranije vodio tamošnjeg drugoligaša. Nacija je želela domaćeg trenera posle kraha sa Markom Vilmotsom, Ali Daei, do skoro najbolji strelac u istoriji reprezentativnog fudbala, bio je prva želja, ali zbog kritikovanja vlasti izgubio je kandidaturu. Skočićevo ime u početku se nije pominjalo, Đani de Bjazi jedini je od stranih trenera dugo bio u igri, ali je na iznenađenje mnogih klupu dobio baš Skočić. Doduše, Skočić je sam sebi iskopao rupu intervjuom za hrvatske medije u kojem dovodi u pitanje taktičku pismenost iranskih igrača.

Karlos Keiroš (Foto: Reuters)

Taremiju to nije promaklo te ga je na društvenim mrežama indirektno isprozivao i prema navodima portugalske A Bole u junu započeo misiju povratka bivšeg selektora na klupu. Nakon poraza u prijateljskoj utakmici sa Alžirom, napadač Porta se uz još nekoliko ključnih igrača žalio na Skočića i tražio njegov otkaz, da bi se nedugo zatim zajedno sa još petoricom drugih reprezentativca sastao sa Hamidom Sadžadijem, ministrom sporta. I klupko je krenulo da se odmotava.

Skočić je sredinom jula spakovao kofere, nakon nekoliko dana je vraćen na mesto selektora, ali je u septembru i definitvno prepustio klupu u Iranu dobro poznatom licu – Karlosu Keirošu. Da zapravo postoji razdor u državnom timu moglo se primetiti kada je Skočić na kratko vraćen na klupu.

"Radićemo zajednom sa stričnim štabom da usrećimo srca iranskog naroda na Svetskom prvenstvu u Kataru. Verujte u nas i nacionalni tim u ovom teškom, kratkom periodu. Svetsko prvenstvo treba podržati u potpunosti. Mi, igrači, molimo vas da ne menjate pristup", oglasio se porukom podrške Skočiću Sardar Azmun. Međutim, imala je i "anti-Skočić" grupa, uključujući tu i kapitena Ehsana Hadžsafija, svoje poruke koje su lako mogle da se interpretiraju kao – “klinac, ne govoriš u ime svih nas".

IRAN ZAVRŠAVA TAKMIČENJE U GRUPNOJ FAZI

U teoriji, promena trenera tako malo pred početak velikog takmičenja nije idealan način da se za isto pripremite, međutim, mediji u Iranu podsećaju da se jedna takva dogodila i uoči Mundijala u Francuskoj 1998. godine. Tada je 44 dana pre početka turnira Džalala Talebi zamenio još jednog Tomislava Ivića, još jednog hrvatskog trenera, i Iranu doneo prvu pobedu u istoriji zemlje protiv Sjedinjenih Američki Država. Istina, Skočić nikako nije zaslužio ovakav tretman, samo dve od 14 kvalifikacionih utakmica nije dobio (postavio rekord Irana u kvalifikacijama) i što je još bitnije, počistio je nered koji je za sobom ostavio Mark Vilmots. No, dok je tabela odavala utisak harmonije, na terenu, očigledno ni u svlačionici, nije bilo baš tako idealno i mnogi u Iranu smatraju da bi zapravo veći rizik bio da Savez nije promenio ništa.

"Da, imao je rezultate, ali igra… Ako gledate utakmice jednu po jednu, videćete da Iran zapravo i nije igrao toliko dobro. Bio je to potpuni kontrast prethodnim kvalifikacijama kada su rezultati bili slični, ali je igra bilo mnogo bolja", uverava u razgovoru za britanski Atletik voditelj podkasta o iranskom fudbalu (Gol Bezan) Arija Alahverdi.

"Nije bio moćan trener", nadovezao se neimenovani izvor blizak timu ukazavši na nedostatak autoriteta među igračima.

Keiroš ga pak ima, bio je na kormilu reprezentacije od 2011. do 2019. godine, u tom periodu ga odveo na oba Mundijala i na predstojećem u Kataru postaće tek drugi trener u istoriji koji je jednu “stranu” državu predvodio na tri različita svetska prvenstva. U Brazilu je pokazao zube u grupi sa Argentinom, u Rusiji mu je nedostajao bod da Iranu donese istorijsku nokaut fazu u društvu Španije i Portugalije.

"Radili smo sa njim sedam, osam godina. On zaista dobro poznaje igrače, igrači takođe jako dobro poznaju njega. Veoma rano me je pozvao u reprezentaciju i pomogao u ostvarenju mojih snova time što sam igrao na dva svetska prvenstva", istakao je Džahanbakš kada se Keiroš, kako i sam kaže - vratio kući.

"Kada vas porodica zove kući, sve što treba je da se samo pojavite!", oglasio se Keiroš ubrzo nakon što je po drugi put promovisan u selektora Irana.

Džahanbakš, Azmun i Taremi (Foto: Reuters)

Nekadašnji pomoćnik ser Aleksa Fergusona vrlo je popularan u Iranu. Tokom godina, uprkos povremenim kritikama tamošnjih medija na račun njegovog defanzivnog fudbala, Keiroš je uspeo da šarmira tamošnji narod, što mu je značajno pomoglo da im usadi mentalitet autsajdera, a njegova filozifija “sami protiv celog sveta” poslužiće mu kao pokretač u mečevima mečevima grupne faze sa nekim od najvećih političkih neprijatelja države – Amerikanaca i Britanaca.

Njegovi kritičari ističu kako mu je plan A previše defanzivan i da pride nema plan B što potkrepljuje podatak da tokom osmogodišnjeg mandata nikada nije uspeo da se vrati posle primljenog gola i na kraju pobedi. U Iranu se nadaju da će, i pored pretežno defanzivnog stila, Keiroš uspeti da skuje plan kako da na terenu u isto vreme ima dvojicu najboljih igrača, Taremija i Azmuna. Taremi trenutno puca od samopouzdanja, u prethodne dve sezone postigao je 49 i namestio 35 golova, a i u aktuelnoj je nastavio u istom ritmu sa 13 golova i osam asistencija u 19 utakmica… Azmun se s druge strane bori za minutažu u Leverkuzenu, na okupljanje je čak došao povređen, ali ne treba zaboraviti da je reč o najboljem strelcu Irana među aktuelnim fudbalerima (41 gol na 65 mečeva).

Međutim, ako je suditi na osnovu pomenutih prijateljskih mečeva sa Senegalom i Urugvajem, Keiroš ima druge zamisli. Obe utakmice odigrao je u formaciji 4-1-4-1, a dvojica napadača podelili su minutažu. Azmun je startovao protiv Urugvaja, Taremi protiv Senegala, i postizali golove tek pošto bi u igru ušli sa klupe, baš umesto ovog drugog. Biće, dakle, portugalski stručnjak na velikim mukama. Slatkim, razume se.

Mada, i to pitanje, dilema, nazovite ga kojim hoćete imenom, zapravo je potpuno nebitna naspram onoga što se dešava njihovom narodu kod kuće. I ko god da na kraju izađe na teren, igraće prvenstveno za njih.