PRELAZZI: A šta ako se “ono Murinjovo” vraća u modu?

Ako se istorija ponavlja prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa, važi li to za fudbal i njegovu taktiku?

A za neke ljude koji su njegovi simboli?

Kad smo kod istorije, jedna škola mišljenja kaže da čovečanstvo neumitno ide ka progresu, panta rhei i te fore; druga da je sve ciklično. Svaki put kada se u modu vrate zvoncare, “fića”, šiške ili muzika osamdesetih i devedesetih, možda dobiju argument.

Tek, može li da se vrati fudbalski demode, u bilo kom svojom obliku?

Posle deset, petnaest godina koliko su tiki-taka, gegenpresing i taktika bazirana na posedu lopte (sad, što je ponekad to umelo da izgleda kao onaj pasivan napad u rukometu, kada se vidi da ekipa s loptom neće uraditi baš ništa, to je druga tema) polako davili, a potom i udavili defanzivno orijentisane trenere – barem kada pričamo o borbi za trofeje – da li je došlo vreme da, baš u godini u kojoj su i ljudska prava i sloboda kretanja regresirali za ceo vek, konzervativci (ili, ako ćemo biti blaži, pragmatičari) uzvrate udarac?

Želeće navijači Totenhema – a ima ih, i zbog Murinja, posvuda – da jeste.

I znaće, ako su pravi navijači Totenhema, da će njihov klub uvek naći najpotresniji i najtužniji način da ih izneveri: kada voliš Totenhem, moraš da budeš naredan svakojakom baksuzluku.

Ima kod Fredrika Bakmana, omiljenog “lakog” pisca naše generacije, ona sitničava baba koja odjednom čuje za fudbal, pa počinje da se zanima za klubove iz Premijer lige. I onda joj kroz njih objašnjavaju i taj sport i filozofiju, pa joj kažu nešto tipa “Totenhem je najgora vrsta lošeg kluba, jer je skoro dobar, jer ti uvek obećavaju da će biti fantastični i tako ti ulivaju lažnu nadu. I uvek pronađu način da te razočaraju”...

Tu je negde, u nekoliko redova, sabrano sve ono što se na starom i novom Vajt Hart Lejnu skupljalo svih ovih decenija. (A kad smo kod Skandinavije i Totenhema, možda nije čudno što je njihov veliki navijač – ovo smo proverili, bez brige – i majstor mračnih trilera i krimića, Ju Nesbe...)

Tako onaj ko gotivi Totenhem, ali i ko samo usputno prati Premijer ligu, već zna da ne treba da gaji nade, ma ni da pomisli da bi ovo mogla biti godina u kojoj će Totenhem iskoristiti pometnju i uraditi ono što nije od 1961. godine.

Naravno, ne bi to bilo čudo kao ono Lesterovo, niti kao kad se ovaj sjajni Sautempton nikako ne bi zaustavio do kraja; Spursi su, ako ne po uspesima, a ono po ulaganjima, novcu, idejama Danijela Levija i velelepnom stadionu, i svakako po medijskom “hajpu”, članovi onoga što se naziva “Velika šestorka”, kao takvi u igri i za onu podmetnutu sanđamu nazvanu Evropska super liga ili kako već...

Žoze Murinjo na stadionu Kamp Nou (©Reuters)

Ali ako će ikada “Velika šestorka” biti fraza kojoj se može sprdati, ako će ikada moći da se dogodi da nam tabela Premijer lige izgleda kao da ju je neko okrenuo naopačke, ako bi ikada Totenhem mogao da zaboravi na depresiju, ako bi ikada u mogu mogla da se vrati defanz... pardon, pragmatizam, i da Žoze Murinjo opet bude relevantan, možda je, samo nemojte to reći navijačima Totenhema jer imaju dovoljno grudobolje u životu, možda je to baš ove sezone.

Bilo bi i simbolike, mislimo malo i o tome: ceo svet je, rekli smo, napredovao, putovanja su bila nikada lakša i dostupnija, kafane nikad punije, životi nikad bezbrižniji (dobro, pričamo generalno), pa i u fudbalu je šampion Evrope postao Bajern, dominantnom, prelepom, prebrzom igrom koju je prikazivao od avgusta do avgusta.

A onda se planeta opet uvukLa u sebe kao kornjača kad oseti opasnost. Pa iako se to na početku Premijer lige nije videlo, onda kada su svi davali golove neštedimice, moralo je da dođe i moraće da dođe do usporavanja, do taktiziranja, do povlačenja kočnice.

I ako smo svi oprezni, zar onda i stil fudbala, onaj koji donosi rezultate, ne bi trebalo da bude takav?

Baš tu čovek za kojem je, a posebno od nesrećnog mandata u Mančester Junajtedu pa naovamo, spočitavano da su njegovi taktički vozovi davno otišli i da mu bolje pristaje da bude “pundit”, stručni konsultant, traži svoju šansu.

Sezona je duga, igrači manje spremni nego ikada, povrede češće, stadioni prazni; u takvim okolnostima, šnjur odnosi njegova igra na sigurno, dizanje ne toliko blokova koliko šančeva u kojima se brčkaju krokodili, uz brzometne kontra-udare koje predvodi najbolja “desetka” Totenhema još od Luke Modrića. (Sem onih godinu-dve kada se Kristijanu Eriksenu baš igralo.)

Naravno, Hari Kejn, tek usput, jer mu se tako može, ubojiti špic, a pre svega stameni provajder lopti, prilika i asistencija onoj istočnjačkoj zveri.

Možda se, uz sve priče o povratku Gareta Bejla i o krahu Delea Alija, premalo govori o pojačanjima koje je Portugalac “ubo”, makar se sada čini, ko prstom u najslađi pekmez iz zimnice. Regilon na levom boku, prodoran i opasan, ali ne nepažljiv natrag, i pre svih Pjer Emil Hejbjerg, jedan od onih igrača za koje vam nije jasno zašto ih treneri dovode, a onda se setite da postoji razlog što ste vi glupi laik s dotrajalog troseda, a oni profesionalci...

Žoze Murinjo (©Reuters)

Danac se iz drugog plana nametnuo kao tihi lider ovog tima; Žoze je uvek imao po makar jednog takvog “pauka” koji zna i lopte, od Esijena, preko Snajdera, do Nemanje Matića; to što iza njega caruje nanovo probuđeni Ndombele (a gledaoci serije “All or Nothing”, o prošlogodišnjoj sezoni Totenhema, znaju koliki je poduhvat bio probuditi ga), samo mu daje na značaju.

Da nije bilo onog nesrećnog, a pride prilično izmišljenog penala protiv Njukasla duboko u nadoknadi, i da nije bilo opuštanja i kraha protiv Vest Hema (pa čak i tada je moralo biti drugačije, da je Kejn umesto okvira gola pogodio za 4:0), samo bi prvi mačići, na premijeri sa Evertonom, bili istinski kiks; doduše, u svakoj drugoj sezoni, klub koji ima “svega” 14 bodova iz prvih sedam kola ne bi mogao da mašta o tituli, ali u svakoj drugoj sezoni šampion ne bi primio sedam komada od lanjskog davljenika, i vicešampion ne bi na svom bunjištu bio ponižen “peticom”.

U doba kada se naši životi i navike menjaju iz minuta u minut, kada nam propisuju s kim smemo da sedimo i koliko (još samo da nam propišu o čemu smemo da pričamo i da li da se smejemo i šalimo), Murinjov Totenhem – okej, ne računajući ekstreme kao ono na Old Trafordu ili to sa Vest Hemom – predstavlja sidro i sigurnost. Ono što nam je nekada smetalo kod Murinja, ta suzdržanost, sada deluje kao film iz detinjstva koji smo prerasli, ali ponovo otkrivamo njegov šmek.

Dobro, jasno je da smo sve ovo napisali samo da bi navijačima Totenhema – a ima ih – onima što jedine nade polažu u to da ne treba da polažu nikakve nade, bilo još gore.

Jer to je Totenhem, nikad ne propušta priliku da propusti priliku.

Sem ako se istorija, pa tako i fudbalska taktika, ne ponavlja ni kao tragedija, ni kao farsa.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

PREMIJER LIGA – 8. KOLO

Petak

Brajton – Barnli 0:0

Sautempton – Njukasl 2:0 (1:0)

/Adams 7, Armstrong 82/

Subota

Everton – Mančester junajted 1:3 (1:2)

/Berard 19 – Bruno Fernandeš 25, 32, Kavani 90+5/

Kristal Palas - Lids 4:1 (3:1)

/Dan 12, Eze 22, Kosta 42AG, Aju 69 - Bamford 27/

Čelsi - Šefild 4:1 (2:1)

/Abraham 23,Čilvel 34, Silva 77, Verner 80 - MekGoldrik 9/

21.00: (1,88) Vest Hem (3,50) Fulam (4,30)

Nedelja

13.00: (6,00) VBA (4,10) Totenhem (1,55)

15.00: (2,50) Lester (3,10) Vulverhempton (3,00)

17.30: (2,15) Mančester Siti (3,45) Liverpul (3,35)

20.15: (1,68) Arsenal (3,80) Aston Vila (5,20)

***kvote su podložne promenama