Možda su je „kupili“, ali su je zaslužili: Najzad su postali Građani prvog reda

Reljef fudbalske Evrope zvanično je promenjen petrodolarima. Ulagao se novac u Pari Sen Žermen i nije vredelo. Slivao se u Mančester Siti i nije se isplatilo. Sve do ove subote, deceniju i po otkako su arapske gazde rešile da „kupe“ titulu kontinentalnog prvaka. Uspele su, pošto su se Građani prvi put za 143 godine postojanja popeli na krov i osvojili Ligu šampiona. O tome da li se novac ispostavio kao ključna razlika može da se diskutuje, ali o načinu na koji je prvak Engleske osvojio Ligu šampiona ne može. Dominantno, uverljivo, oborivši na pleća najpre Bajern, pa Real, da bi na kraju savladao i Inter. Bacio je pod noge klubove koji zbirno imaju 23 evropske titule i sad je on glavni.

Ko se jednom učlani u društvo najboljih komotno može da računa da će uspeh ponoviti. Pre ili kasnije. Način na koji Siti dominira sugeriše da će opet na postolje na kome se posle finala u Istanbulu našao okićen medaljama. Sad kad je Pep Gvardiola opet „prešao igricu“ logično je pretpostaviti da mu je ovo slavlje nad Interom samo prvo na klupi kluba sa Etihada – 1:0.

Paradoksalno, poslednja utakmica u ciklusu Mančester Sitiju je bila najslabija. Čak i tako van ritma, bez glavnog ideologa na terenu posle povrede Kevina De Brujnea, tim sa Ostrva je našao način da otključa bravo vrlo dobrih Nerazura. Ceo svet je ostao zagledan u Erlinga Halanda, neko od navijača se nadao da bi rezervista u liku Fila Fodena mogao da izraste u junaka, a desilo se da momak iz drugog plana, Rodri, postane heroj. Malo ko je mogao da pretpostavi da će Španac rešiti napetu utakmicu, ali na povratni pas Bernarda Silve pucao je Rodri tako precizno da je lopta bežala od defanzivaca italijanskog tima i završila u mreži.

Siti ima makar dva junaka. Rodri će ostati u almanasima upisan kao čovek odluke, međutim, čelnici Sitija bi mirne duše mogli bistu ispred stadiona da podignu Edersonu. Bar zbog tri detalja. U prvom delu zaustavio je udarac Lautara Martinesa (nek’ se ne naljuti Argentinac, on nije čovek za finala), u drugom osujetio dvapokušaja rezerviste Romelua Lukakua i odbranio Građane od naleta italijanske ekipe. Uz to je imao saveznika u vidu prečke posle udarca Dimarka.

Ako je Ederson jedan od heroja, onda je Lukaku veliki tragičar finala. Teško je objasniti, još teže razumeti kako nije iskoristio dve velike šanse. Još je bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme kad je Dimarko imao poporavni, lopta ga je pogodila u nogu i bio je od veće koristi Mančester Sitiju, nego Interu, iako je dugo tražio način da razoruža upornog i vrlo dobro organizovanog rivala.

Opsednutost Srebrnom amforom kao da je sputala fudbalere Mančester Sitija. Deceniju i po, otkako su arapske gazde krenule da ulažu u klub, traje fama kako Građanima nešto nedostaje na završnom koraku, zato su dve trećine utakmice delovali kao da su tek ustali iz kreveta. I to na levu nogu. Kao da ih je neko naterao da kroče na teren stadiona „Ataturk“. Od početka primetno u lošim reakcijama golmana Edersona, nedovoljno koncentrisanom Akanđiju, izolovanim kreativcima poput Gundogana i Bernarda Silve, pošto 45 minuta ništa vredno pomena nisu uradili, a još kad se zbog povrede zadnje lože na klupu preselio Kevin de Brujne najboljem timu Premijer lige kao da je zaustavljen krvotok. Gušili su se Ostrvljani, petljali na sredini, jedva da su ulazili u kazneni prostor i sve što je na papiru daleko bolji tim napravio jeste šansa Erlingu Halandu. Još za vreme dok je De Brujne mogao da se kreće poslao je Belgijanac loptu ka Norvežaninu, ali gol-mašina je zakazala. Preciznije, Andre Onana je ukrotio jedini udarac Halanda, iz ne baš povoljne pozicije.

Čak i izraz lica Pepa Gvardiole, svaki put kad bi ga kamera zumirala, ilustrovao je da Katalonac ne kontoroliše sutuaciju. Od nagomilanog napadačkog potencijala, sposobnog da teroriše rivale u prvenstvu i gigante poput Bajerna i Reala na putu ka finalu, skoro da nije viđeno ništa, osim tog šuta Halanda. Ne samo zbog Sitijeve ukočenosti, već i Interove spremnosti da mu parira. Teza da je ovo jedno od najneravnopravnijih rivala u novijoj istoriji i da je veća dilema bila kojim rezultatom će se meč završiti nego ko će ga dobiti, nije potvrđena u praksi, jer je osvajač Kupa Italije demonstrirao autentičnost Kalča. Bez obzira na pad kvaliteta fudbala na Apeninima, to kako se timovi iz Italije postave defanzivno bi trebalo izučavati na trenerskim katerdama. Još kad se tome dodaju energija Dimarka, stabilnost Aćerbija, Darmijana i Bastonija, kao i način kako je vezni red Nerazura odmakao rivala od kaznenog prostora Onane postaje jasno zašto je tim sa „Meace“ dugo odolevao. Čak je imao nekoliko situacija da razvije kontre, ili bi se Lautaro Martines sapleo o loptu ili bi Argentinac donosio pogrešne odluke.

I onda ta presuda u vidu Rodrijevog gola. Zasluženo, na osnovu svega viđenog u kompletnom ciklusu. Čak ni tad Inter nije gubio glavu, imao je bar dve, tri situacije da poravna rezultat i uvede finale u produžetke, ali mu se nije dalo. Zbog načina na koji su Nerazuri sitgli do finala i u njemu se odupirali, čak povremeno parirali i(li) bili dostojni završne predstave zaslužuju pohvale. Siti je zaslužio pehar. Deluje, samo prvi u nizu...

FINALE LIGE ŠAMPIONA

MANČESTER SITI – INTER 1:0 (0:0)

/Rodri 68/

Stadion: Ataturk u Istanbulu

Sudija: Šimon Marčinjak (Poljska)

Žuti kartoni: Haland, Ederson (Siti), Barela, Lukaku (Inter)

MANČESTER SITI (3-2-4-1): Ederson – Akanđi, Ruben Dijas, Ake – Rodri, Stouns (od 82. Voker) – Bernardo Silva, Gindogan, De Brujne (od 35. Foden), Griliš – Haland.

INTER (3-5-2): Onana – Darmijan (od 85. D'Ambrozio), Aćerbi, Bastoni (od 75. Gosens) – Damfris (od 75. Belanova), Barela, Brozović, Čalhanoglu (od 85. Mhitarjan), Dimarko – Džeko (od 56. Lukaku), Lautaro Martinez.

KVOTE UŽIVO!!!