INTERVJU - Uroš Kabić: Ne igram fudbal da bih uzeo pare, nego zato što volim loptu i volim Vošu

Leto o kojem je maštao otkako je počeo da mota loptu. Prvo proboj do seniorskog tima Vojvodine. Onda prvi gol - i to kakav - još na evropskoj utakmici, a sada i pogodak u dresu mlađe omladinske reprezentacije Srbije, sa kapitenskom trakom oko ruke. Uroš Kabić živi dečački san. Uveren da ga neće slomiti sve veća očekivanja. I da mu porodica neće dozvoliti da poleti.

To naravno ne znači da odustaje od najviših ambicija, ma kako se one nerealno činile. Sada uživa u trenutku. Svestan da je tek na početku da je najgore što može da uradi da pomisli da je nešto tek napravio.

"To sve lepo zvuči, slava i to... Mislim slava, daleko smo mi od toga. Ali kad krenu ljudi da se zanimaju za tebe mnogo više nego pre, stvarno treba ostati priseban i ostati na zemlji. Srećom, imam kući oca i majku koji su mi stvarno najveća podrška i ako ja i poletim oni će me spustiti na zemlju, u to sam siguran", kaže Kabić u mini-intervjuu za Mozzart Sport, rađenom još pre utakmice u dresu Orlića, dok u svakoj reči emituje onu iskonsku, dečačku radost.

"Ja samo radim ono što volim, igram fudbal. To je moja ljubav. Nisam ovde zbog para, igrao bih fudbal i u šestoj ligi, samo da ga igram. Najmanji je problem. Volim loptu".

Vole i navijači takve igrače. One koji umeju da iznenade i da, kad se navijači čupaju za kosu dok Panevežis promašuje zicere ispred gola Voše, istrči kontru preko pola terena i onda hladnokrvno lobuje golmana. One koji se ne plaše da uđu u duel, no jedva čekaju da driblingom razgale tribine.

"Baš zato igram fudbal. Zbog poteza, zbog gola, zbog navijača, da se radujem sa njima, da skinem dres, da dobijem tu euforiju od njih, da se ceo stadion digne na noge. Zbog toga igram fudbal".

PRITISAK JE PRIVILEGIJA

Ne samo zbog toga. I tu dolazimo do onih iskrenih emocija.

"Ne želim da igram fudbal da bih uzeo pare. Želim da igram fudbal da bih osvojio neki trofej, da bih nešto postigao, pobedio možda sa reprezentacijom. Stvarno imam velika očekivanja, možda čak moram malo da ih spustim, da se ne dignem visoko. Ali volim taj rizik, taj pritisak. Pritisak je privilegija. Volim pritisak. Volim kad se priča, želim da učinim mnogo ljudi ponosnim. Da pamte ne samo ovaj gol, nego da ih bude još. Da pričaju da su me gledali, da su me poznavali. Taj gol protiv Panevežisa, to je nešto najlepše što mi se desilo u fudbalskoj karijeri. Tu neka euforija koja me je uhvatila pamtiću do kraja života. Ne mogu da objansim koja je to sreća".

A sreća je zato što Kabić, kao rođeni Limanac, najviše od svega voli - Vojvodinu.

"Znate kako, moji baba i deda su sa Limana, roditelji, svi smo tu. Oduvek navijamo za Vojvodinu. Znam da je ovde u Srbiji uvek bilo Partizan ili Zvezda, čak i ljudi iz Novog Sada... Nema tu mnogo fanatika za Vojvodinom. Ali ja sam počeo karijeru ovde kao klinac sa 10 godina. Još kao deca smo navijali. Nama nikad nije bilo Zvezda ili Partizan. Svi smo stvarno voleli samo Vojvodinu. To su moji ljudi, moji prijatelji, moja porodica, još kad sam dao taj gol na ovom stadionu, a ceo stadion znam napamet".

Ove sezone mnogo njih u Vošinom dresu od malih nogu sraslo sa "Karađorđem". Tu su stasavali i Kabić i Mirko Topić, pa Dejan Zukić, Mladen Devetak, Vladimir Mićetić, Vladan Noveski, Mako Bjeković...

"Hvala Vojvodini što daje šansu mladima, mada ja iskreno ne mislim da treba da dobijamo šansu samo zato što smo mladi i što smo Vošini klinci, nego zato što smo dobri. Ako ne igram kako treba da igram ni ne treba da igram. Naše je da pokažemo svoje. Makar to bilo pet minuta, pola sata ili cela utakmica ti moraš da pokažeš zašto treba da igraš. Ne da bude guranje mladih, nego dase mladi guraju, da se dokazuju. Da onda može i klub da stane iza nas, da navijači vide da nosiš taj grb sa ponosom", ističe 17-godišnji Kabić dok na pitanje koja mu je omiljena navijačka pesma Voše kao iz topa odgovara:

"Ćiribu-ćiriba".

Nastavak pesme u Novom Sadu svi znaju: "Igra Voša kao Barsa". I nije onda slučajno što Kabić, kad smo već opustili priču, ovako kazuje o dugoročnim planovima.

"Vidim sebe sa jednim trofejom", kaže nam, a kad smo pitali da li je to onaj "ušati" za osvajača Lige šampiona odgovara bez uvijanja.

"Tako je. To je moj cilj. Da budem u nekom od 10 najboljih klubova Evrope. Mogla bi neka Španija, Barselona najviše, a-ha-ha. Mislim, znam kako to sada zvuči, ali to je san koji ću da jurim, uvek ću da ga jurim".

U KLAGENFURTU KAO U LIGI ŠAMPIONA: ZBOG TAKVIH UTAKMICA IGRAŠ FUDBAL

Uroš Kabić (©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

Cilj određuje motivaciju, pa nema ničeg spornog u visokim ciljevima. Ali svestan je Kabić da je trenutno svetlosnim godinama udaljen od toga.

"Pa ja pre godinu dana ne bih mogao sebe da zamislim ni u prvom timu Voše. Jesam zimus išao na pripreme sa Nenadom Laaltovićem, ali to je bilo više da bi otišao, stekao neko iskustvo sa starijim igračima. Sad od leta se sve promenilo, ne možete da verujete kako se to brzo promeni. Teško je. Tek sad viidm koja je razlika. Do pre tri meseca sam igrao omladinsku ligu. I onda se dese stvari o kojima sanjaš. Ideš ulicom i sanjaš o tome, razmišljaš. Sad treba da se ispune ta očekivanja. Nadam se da ćemo kao mlad tim da izguramo to. Počeli smo teže, ali namestićemo se".

Kad govori o tom teškom početku ne može bez priče o onom debaklu protiv LASK-a, ali i tu Kabić pronalazi pozitivne utiske.

"Taj osećaj. Nestvarno. Nikad nisam igrao takvu utakmicu. Stadion duplo viši od ovog. Reflektori upaljeni, navijači... Kad sam stao na centar, čekao da počne, kao da sam igrao Ligu šampiona. Nisam mogao da prestanem da se smejem. U sebi misliš: To je to, za ovo igraš, za to treniraš, za ovakve utakmice se kidaš. Taj evropski fudbal, to je najlepši osećaj na svetu", priznaje Uroš Kabić.

Neka i nastavi sa ovoliko dečačkog optimizma. Pa ko zna, možda nekad dosanja još neki san.