Autsajderi

Godine su prolazile, Srbija je gledala u Dušana Tadića i Aleksandra Mitrovića. Ako njih dvojica nešto “izmisle“ dobri smo, ako ne – psujemo i živo i mrtvo i kukamo nad zlehudom sudbinom. Imali smo još i Filipa Kostića pod vođstvom Slavoljuba Muslina i to je bilo otprilike to. I taman kad smo namestili glavu da će sad Erling Haland i Martin Edegard da nas uče fudbalu, pojaviše se neki igrači koje niko nije uzimao za ozbiljno, koje kao da niko nije ni primećivao, i objasniše Norvežanima kako se zapravo tera lopta.

OK, Sergej Milinković Savić je sa dva gola zaslužio epitet igrača utakmice, a za njega smo znali da ume, mada ste nas često kritikovali kad smo ga hvalili komentarima da ga “reklamiramo“ bez osnova. O njemu u tekstu Željka Pantelića...

Ali sinoć na Ulevalu nije bio samo Milinković Savić, nisu bili ni sami Tadić i Mitrović, sinoć su tu bili i neki momci od kojih tradicionalno negativno naelektrisana srpska javnost ništa nije očekivala.

Autsajderi.

Stefan Mitrović, Nemanja Gudelj, Darko Lazović, Filip Đuričić.

Momci koji već godinama standardno igraju u klubovima, ali koje prosečan navijač jednostavno ne vidi kao ozbiljne fudbalere. Pa nek je i ovaj prvi kapiten Strazbura, drugi osvajač Lige Evrope, treći već godinama jedan od opasnijih bočnih igrača u Italiji, a četvrti plejmejker jednog od najuzbudljivijih klubova Serije A.

OCENE – SRBIJA: Monstrum Sergej, Đuričić iz španske laboratorije i gladijator Lazović

Nisu ni samo navijači u pitanju. Ovog leta niko od ove fantastične četvorke nije bio ni posebno atraktivan klubovima tokom letnje pijace. Samo se Lazovićevo ime stidljivo pominjalo kao opcija Atalante. Nisu igrači za koje će neko dati milione. Potpuni autsajderi...

Ubili su sinoć Norvežane!

Stefan Mitrović je pojeo tu norvešku aždaju u Halandovom liku. Strpao ga je u džep, pokazao mu da je samo još dete kome, ma koliko da je dobar, drugi pakuju statistiku. Podsetio nas je na neka starija vremena kad se od štopera nije tražilo da glume znalce sa loptom, no se očekivalo da mišićima otkinu protivničkog napadača i izbace mu mozak iz ležišta. Baš to je Mitrović i radio. Haland je udario na tvrdo. I dobro se ugruvao.

Nemanja Gudelj je bio sveprisutan. Trčao po terenu s lisicama, vezivao noge rivalima ostavljajući ih tako ukroćene dok je on prelazio na drugog. Jeo je kilometre, radio prljav posao, stigao da tuče i levo i desno, na centru terena i baš neprimetno – ispred kaznenog prostora. Čovek zadatka, savršeno ga je obavio na Ulevalu, odgovorio svim dežurnim kritičarima koji su mu godinama osporavali fudbalsko znanje, jer nije čovek koji će da izvede kakvu piruetu. Ali će zato da nokautira onoga koji to pokuša to da uradi Srbiji.

Darka Lazovića će Hajtam Alesami da sanja u najgorim košmarima. Pretvorio mu je brzonogi Čačanin veče u noćnu moru. I time isključio u potpunosti levu stranu Norveške iz utakmice. Uostalom, Lazović je umakao čuvarima po našoj desnoj strani kod gola za 2:1. I podsetio nas koliko znači kad na desnom boku imaš igrača koji zna da centrira. Osnove bez kojih ozbiljan fudbal ne može da se igra. U svakom njegovom potezu vidi se koliko je iskustva i samopouzdanja stekao posle godina u Seriji A. Nije više isti onaj igrač kog smo znali iz Crvene zvezde. Sad je unapređena verija.

Na kraju, Filip Đuričić, Tumbakovićevo iznenađenje u napadačkom delu veznog reda, momak koga bi prosečni Srbenda opisao kao “svilenog“, sinoć je Norvežanima vadio dušu na pamuk. Rašio je protivniku svaku defanzivnu konpcepciju, cepao im linije tima lukavim kretnjama, pokazao svima da greše kad kažu da Srbija ima 11 ili 12 igrača koji mogu da igraju vrhunski fudbal dok su ostali tu autsajderi, igrači da “nose vodu“...

Nosili su i sinoć. Norvežane u zubima.