Srce Srbije

Počelo je 7. juna 2013. godine, kada mu je Siniša Mihajlović, već u skladu sa svojom praksom koju je sledio čitavim tokom selektorskog mandata, kao još uvek osamnaestogodišnjem napadaču Partizana, pružio priliku da debituje, i to u startnoj postavi, u meču kvalifikacija za Svetsko prvenstvo protiv Belgije u Briselu.

Od tada do danas - a prošlo je, evo, više od 11 godina – septembarski dueli u Ligi nacija protiv Španije i Danske bili su, i slovima, tek DRUGA akcija reprezentacije koju je propustio Alekandar Mitrović, ako ne računamo sam početak karijere u seniorskom nacionalnom timu, kada je povremeno bio potrebniji mladoj reprezentaciji i ona egzotična gostovanja (Dominkana, Panama, Jamajka, Japan, SAD) na koja su išli samo fudbaleri iz domaćeg šampionata.

Nije ga, zbog povrede, bilo juna prošle godine, kada su Orlovi igrali prijateljsku utakmicu sa Jordanom u Beču i kvalifikacionu sa Bugarskom u Razgradu. Tad, pa sad pre mesec dana na startu Lige nacija.

Priznajemo, krivi smo (prvo lice množine u najširem mogućem smislu, kao kompletna fudbalska javnost u zemlji). Od komarca smo napravili slona, slučaj tamo gde ga nema, iako je činjenica da je sve to moralo mnogo jasnije da bude iskomunicirano sa javnošću sa obe strane, i od igrača i iz stručnog štaba reprezentacije. Ali da Mitar bojkotuje nacionalni tim, to ne biva!

O da, ima i onih koji su ga, pred najširim auditorijumom, slali u (reprezentativnu) penziju. „Dodao je na kilaži, izgubio na hitrini, to u Saudijskoj Arabiji je rekreativni fudbal“...

I tačno je. Deluje da bi onaj Mitrović iz Fulama sa malo manje muke stigao onu loptu koju su već svi videli u autu. Ali ju je ipak stigao, i to nakon što se okruglo sat vremena borio kao lav, kupio lopte glavom iz sopstvenog kaznenog prostora u onih prvih 20 minuta kada smo stali u srednji blok i prepustili posed gostima, svojim odigravanjima na prvu slao u brisan prostor oba naša krilna beka, rvao se sa Akanđijem, tim „monstrumom“ (u pozitivnom smislu) kojeg je stvorio Pep Gvardiola. I baš je njega, jednog od najboljih štopera sveta, zalomio pre nego je plasirao loptu u rašlje za erupciju oduševljenja na stadionu Dubočica i, ispostaviće se, konačnih 2:0.

Paradigma Mitrovog odnosa prema reprezentativnom dresu – simbioza požrtvovanja do poslednjeg daha i fudbalskog majstorstva. Tek da ni treća utakmica protiv Švajcaraca ne prođe bez njegovog pogotka. I da Erling Haland ne ostane usamljen na vrhu večne liste strelaca Lige nacija.

„Lepši gol odavno nisam video“-rekao je selektor Dragan Stojković odmah posle meča, a mi bismo da ga podsetimo:

Beše to pre okruglo godinu dana, Srbija je na Marakani protiv Crne Gore igrala utakmicu odluke za plasman na Evropsko prvenstvo. Mitrović je dobio loptu na nekih dvadeset metara od gola sasvim iskosa po desnoj strani. U stilu futsal legende Rikardinja „na petoparcu“ prevario Stefana Savića – još jednog štopera svetske klase – i onda desnom spoljnom poslao kiflu u malu mrežu za vođstvo Srbije u meču u kojem će on postići još jedan i onda namestiti jedan gol za pobedu od 3:1.

Poslednju pobedu Orlova u takmičarskoj utakmici do one sinoć, uz poslednje golove Mitrovića za reprezentaciju na takmičarskim mečevima do onog sinoć. Pedesetdevetog u najdražem dresu. Toliko o tome koliko ovom timu znači Aleksandar Mitrović.

„Svašta se piše, da se bi se prodale novine. Zarad klikova, svašta su ljudi spremni da napišu, ne želim nikome da se pravdam. Znam ko sam, koliko sam dao sebe reprezentaciji, meni je bitno da selektor, ljudi u savezu, navijači to znaju. Mister je sve rekao, imao sam manjih problema sa povredom, iskoristio period da je zalečim, vukao sam je od prošle sezone. Ja sam nedavno napunio 30 godina, 12 godina sam u reprezentaciji, možete da vidite koliko sam okupljanja propustio, da se pravdam ne želim, znam koliko dajem reprezentaciji, tu sam i najbitnije spreman sam“-rekao je Mitrogol dan pred utakmicu sa Švajcarskom.

Podsećati na sve one pocepane glave, napukle arkade, igranje u Kataru na jednoj nozi, suprotno svim lekarskim prognozama; na suze radosnice nakon srušenog Bobekovog rekorda u meču sa Portugalijom u Beogradu, ali i one druge suze, posle najtežeg trenutka u karijeri, promašenog penala protiv Škotske – odvelo bi ovu priču u bespotrebnu širinu.

Baš kao i podsećanje na situaciju sa Evropskog prvenstva, kada se selektor baš i nije najbolje snašao sa viškom kvaliteta i raspodelom uloga na poziciji napadača, što je problem koji bi mogao da se aktuelizuje eventualnim povratkom Dušana Vlahovića u reprezentaciju. Sve to stoji, Al Hilal je jedno, Juventus drugo, 30 godina nije isto što i 24. Klupa svakog žulja, a iskusio je Mitrović i ulogu džokera, primera radi - i u prvoj i u poslednjoj utakmici na putu ka Kataru, pa je u obe bio čovek odluke.

Srbija možda trenutno ima puno vrhunskih napadača, ali – nakon oproštaja Dušana Tadića – samo jednog prirodnog kapitena!