Šta kaže tradicija: Ako kaniš pobediti, ne smeš primiti gol

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

Srbija mora da pobedi Sloveniju u četvrtak u Minhenu. To će reći svaki prosečni navijač naše reprezentacije. Takve izjave već danima stižu iz tabora Orlova.

I zaista je još od žreba, makar na papiru, od sve tri utakmice u grupi, delovalo da je najmanje težak put do trijumfa protiv, do perfekcionizma disciplinovane i taktički vrlo pismene, čete Matjaža Keka, ali, u nastojanju da do njega dođu, Tadiću, Mitroviću i drugovima i te kako će pomoći saznanje da ništa neće biti izgubljeno sve i da se utakmica završi nerešenim rezultatom.

Dva su argumenta za takvo razmišljanje. Ostaće meč sa Danskom u poslednjem kolu, ako tu pobedimo, sa četiri boda sigurno se prolazi dalje. A, ako Englezi ubace u višu brzinu i svoja naredna dva rivala pobede ubedljivije od jednog gola razlike, izabranici Dragana Stojkovića mogli bi čak i sa dva remija do drugog mesta u grupi, što bi se svakako desilo prvi put u istoriji kontinentalnih šampionata.

No, te kalkulacije dobro je imati u podsvesti, kao neku vrstu psihološke potpore, ali na pobedu će se svakako ići svim silama, a da bi se do nje stiglo, tradicija kaže, postoji jedan osnovni preduslov – ne sme se primiti gol!

Milko: Prednost Sloveniji zbog mentaliteta; a kad smo se mi to poslednji put borili? Od '41. do '45.

Pomirenje u Augzburgu! Tadić se izvinio selektoru i saigračima

Naime, od raspada bivše Jugoslavije, fudbaleri reprezentacije za koju navijamo, ma kako se zvala, ostvarili su na velikim takmičenjima pet trijumfa, sve sa istim rezultatom – 1:0! Imaju još nešto zajedničko ove pobede – do četiri od tih pet došli smo golovima posle prekida.

Dve su zabeležene u grupi na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine. Siniša Mihajlović je direktno iz slobodnog udarca prekratio mučenje protiv Irana sredinom drugog poluvremena na premijeri, a isti fudbaler je šutirao na gol iz slobodnjaka, pre nego je Slobodan Komljenović naleteo na odbijenu loptu i glavom je poslao u gol Amerikanaca već u četvrtom minutu utakmice u kojoj su tadašnji Plavi bukvalno odrađivali posao do kraja, iako ih je još koji postignut gol u osmini finala mogao odvesti na Meksiko, umesto na Holandiju, od koje smo potom eliminisani.

(©Reuters)

Upravo je Holandija bila jedan od domaćina Evropskog prvenstva dve godine kasnije, a jedinu pobedu reprezentacija Jugoslavije ostvarila je u drugom kolu takmičenja u grupi, u Liježu protiv Norveške, još jednim ranim golom, Sava Miloševića u osmom minutu, glavom, nakon centaršuta Ljubinka Drulovića iz slobodnog udarca.

Jedinu od ovih pet pobeda golom iz igre, ujedno i najveću imajući u vidu rejting protivnika, ostvarila je reprezentacija Srbije nad Nemačkom na Mundijalu u Južnoj Africi 2010. godine, posle antologijske akcije Milana Krasića, Nikole Žigića i Milana Jovanovića.

Najzad, na otvaranju grupe na Svetskom prvenstvu u Rusiji, Orlovi su Kostariku savladali pogotkom Aleksandra Kolarova iz slobodnog udarca i to je, do današnjeg dana, poslednja takmičarska utakmica na kojoj je Srbija postigla gol na ovaj način. Pogađao je Dušan Tadić iz slobodnjaka protiv Bahreina u predvečerje Mundijala u Kataru, čak i Luka Ilić u onoj pobedi nad Amerikancima u Los Anđelesu, kada su za reprezentaciju nastupali mahom igrači iz domaćeg šampionata, ali u takmičarskim mečevima niko, evo već punih šest godina.

(©Reuters)

Poseban paradoks predstavlja podatak da je u istom ovom periodu, dakle od raspada nekadašnje velike države, naša fudbalska reprezentacija na šest mečeva na završnim turnirima postizala više od jednog gola, ali niti jednom nije pobedila. Protiv Nemačke u Francuskoj 1998, Obale Slonovače u Nemačkoj 2006. i Švajcarske u Kataru 2022. godine po dva postignuta gola bila su dovoljna za ukupno svega jedan bod, a u tri navrata ni tri gola nam nisu bila dovoljna za trijumf – protiv Slovenije i Španije na EP 2000. godine i protiv Kameruna u Kataru.

Tajna je, dakle, u „klinšitu“, a Srbija ih je imala samo dva na poslednjih 12 mečeva (Kipar i Švedska), mada je protiv Engleske prekinula niz od pet uzastopnih utakmica na velikim takmičenjima na kojima je primala više od jednog gola, a odbrana je posle dužeg vremena delovala prilično sigurno i autoritativno, što je znak ohrabrenja.

Naravno, tradicije su tu i da se ruše, ova Piksijeva Srbija je ionako navikla da igra na gol više od protivnika, a uostalom, poslednju pobedu na nekom velikom takmičenju uz primljeni gol autorizovao je upravo aktuelni selektor Orlova. Poslednju za naš seniorski reprezentativni fudbal u nokaut fazi, makar do ovog Eura...