Serija A drži korak sa najjačim ligama u Evropi

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Najzastupljenija liga u polufinalima Mundijala u Kataru će biti španska Liga sa 23 igrača, dok su Premijer liga, Serije A, Bundesliga i Liga 1 gotovo jednako zastupljeni. U engleskom elitnom društvu i Ligi 1 nastupa 14 igrača, dok iz Serije A dolazi 13, a iz Bundeslige 12 fubalera.

Komparativna prednost Serije A je u tome da su ključni akteri sva četiri tima u redovima italijanskih klubova. Amrabat je alfa i omega Maroka, Teo Ernandez, Rabio i Žiru su kičma francuskog tima, Brozović je metronom Hrvatske zahvaljujući kojem Modrić može da briljira u 37-oj godini, a Di Marija i Lautaro Martinez su dodatna vrednost Argentine.

Italijanski ljubitelji fudbala vrlo dobro pozanju Sofjana Amrabata i za njih ne predstavlja iznenađenje visoki kvalitet i kvantite koji pruža reprezentativac Maroka. Amrabat je bio noseći stub Verone Ivana Jurića koja je bila jedno od najprijatnijih iznenađenja šampionata pre tri godine. Svi su trljali oči u neverici pitajući se kako je moguće da je jedan takav talenat prošao neopaženo na fudbalskom tržištu stigavši u grad Romea i Julije za manje od četiri miliona evra?

Hrvatski trener je pronašao savršenu ulogu za Amrabata u njegovom tadašnjem timu. Selektor Valid Regragi je praktično primenio Jurićev recept iz Verone, zašto izmišljati toplu vodu, i ceo svet je upoznao Amrabata u njegovom najboljem svetlu.

Predsednik Fjorentine Roko Komiso zadovoljno trlja ruke. Prošlog leta se činilo da je Amrabat njegov najveći promašaj na čelu kluba iz Toskana budući da su Ljubičasti platili 20.000.000 plus nekoliko miliona kroz bonuse Veroni za transfer veznog fudbalera.

Rukovodioci Fjorentine su bili brži od svih ostalih tačno pre tri godine i kaparisali su Marokanca na polovini sezone 2019/2020. Pokušali su drugi klubovi da pokvare dogovor Verone i Fjorentine, pogotovo je bio aktivan Napoli Aurelija de Laurentisa, ali su Toskanci bili neumoljivi jer su potpisali na vreme ugovor sa Marokancem.

Amrabat

Prva sezona Amrabata u Fjorentini je bila solidna, međutim sa dolaskom Vinčenca Italijana na klupu Viole naišli su problemi. Bio je to klasičan primer kada se trener i, po logici stvari, njegova produžena ruka na terenu međusobno ne razumeju. Kao da pričaju dva različita jezika.

Prisustvo Toreire, koji je bolje razumeo zamisli Italijana, izbacile su iz startne postave Amrabata. Prošlog leta bi verovatno bio prodat da je bilo adekvatnih ponuda ili da je Toreira ostao u Firenci. Srećom po Komisa i Italijana, kockice su se složile, Italijano i Amrabat su „ukačili“ jedan drugog i već u prvom delu sezone, pre Mondijala, u Seriji A smo videli Sofjana iz njegove sezone u Veroni kada je bio najbolji vezni igrač ispred centralnih bekova i kada je dobio nadimak „marokanski Kazemiro“.

Pored Amrabata u dresu Maroka gledamo i Sabirija iz Sampdorije.

Ostaće večita misterija da li je Marcelo Brozović bio limit Intera ovih godina ili je Inter skresao krila hrvatskog asa da napravi još bolju i trofejima bogatiju karijeru. Nije lako napustiti Milano (grad). Mnogi se pokaju kad to urade o čemu svedoče česti povratci. Ko god je imao priliku da se vrati u Inter ili Milan nije propustio priliku da to uradi.

Brozović je u redovima Nerazura naučio da igra kao režiser, odnosno metronom. Kada je došao iz Dinama pre osam godina bio je ono što bi nekada definisali kao polutku ili veznjaka koji ima odlične karakteristike da kvari igru protivnika. Ta osobina Brozovića je postala i njegova dodatna vrednost u novoj ulozi.

Kuriozitet je da je Inter nekoliko godina tražio profil igrača koji je nedostajao od odlaska Tijaga Mote i Dekija Stankovića. Tek sa Lučanom Spaletijem, Brozović, iz nužde bukvalno, postaje režiser igre Nerazura. Nova uloga Marcela u klubu je bila „božiji dar“ za selektora Vatrenih Dalića jer se savršeno uklapala sa karatkeristikama Luke Modrića i Matea Kovačića.

Koincidencija je i da je Brozović dugo bio povređen pre Mundijala što je prava retkost. S obziroma na to da se „Epik Brozo“ ne štedi nikada i da izgara do kraja povreda bi mogla da se tumači kao još jedna srećna okolnost za Hrvatsku jer se Marcelo oporavio tri nedelje pre početka Mundijala i tako je došao svež i oran za fudbalske bitke.

Brozović

Vlašić iz Torina i Pašalić iz Atalante su najvalidnije alternative za Dalića bilo kao iznenađenje od prvog minuta ili kao rešenje za meč u toku. Erlić iz Sasuola, pored Lovrena i pre svega Gvardiola je tu da popuni broj.

Teo Ernandez, Adrien Rabio i Olivije Žiru su uz Grizmana i Mbapea nosioci Francuske koja maršira ka novoj tituli svetskog prvaka. Niko od trojice pomenutih igrača nije trebalo da bude protagonista u pohodu Dešana na treću titulu šampiona sveta. Njima je bila namenjan uloga vodonoša, istina odličnih zamena, ali ipak samo zamena. Usled povreda, zaključno sa onim Teovog brata Lukasa i Karima Benzeme, pored Rabia glavni akteri su postali i igrači Milana.

Ovo je Rabiou ubedljivo najbolja sezona od dolaska u Juventus. Francuz je često bio misteriozni objekat u Kontinasi. Tu i tamo bi bljesnuo. Nije nikako mogao da uhvati ritam a ni kontinuitet. Sari i Pirlo nisu bili adekvatni treneri za njega. Sa povratkom Alegrija muzika se promenila jer Maks u Francuzu vidi savršenog veznog igrača. Upornost Alegrija se isplatila, mada, barem se tako čini, „kajmak“ su pokupili Dešan i Francuska, Juve bi eventualno mogao da se okoristi ako ga proda u januaru, šest meseci pre isteka ugovora.

Ernandez i Žiru prolaze kroz najbolji period u svojim karijerama. Osvojili su skudeto sa Milanom, prošli su osminu finala Lige šampiona i dalje su u trci da odbrane šampionsku titulu u Seriji A, tako da nije iznenađenje što pored neospornog kvaliteta pucaju od samopuzdanja koje je na turnirima, kakav je Mundijal, često presudno.

Italijansku „Argentinci“ su razočarali, do sada. Ipak, gol Lautara Martineza u penal-rulet završnici sa Holandijom i oporavak od povrede Anhela Di Marije, mogli bi da budu nagoveštaj zaokretata. Ruku na srce Mesi nije Maradona. Leo ne može sam da osvoji titulu prvaka sveta kao što je to uradio Dijego pre 36 godina ili kao što je sa svojim lucidnim potezima doveo Argentinu do finala Svetskog prvenstva u Italiji 1990. godine. Zato su selektoru Skaloniju potrebni najbojli Di Marija i najbolji Lautaro Martinez. Svaka čast Papuu Gomezu i Hulijenu Alvarezu, ali Fideo i Toro su druga priča.

Argentina može da pobedi Hrvatsku bez najboljeg Di Marije i Lautara Martineza, ali ne može Francusku, zato su napadači Juventusa i Intera neophodni Skaloniju. Mesi je torta, Di Marija i Leo Martinez su šlag.

Među Gaučosima su i Paredes i Dibala. Vezista Juvea je izgubio mesto. Rekli bi zasluženo jer je Enco Fernandez već odličan igrač sa otvorenim putem da postane „paklen“. Dibala plaća cenu percepcije i uverenja da on i Mesi ne mogu da igraju zajedno, a Skaloni nije Santos da izvede iz igre Mesija, između ostalog i zato što Mesi nije, još uvek, bleda senka sebe samog kao što je postao Ronaldo. To je razlika između poezije i proze.