Preraspodela figura na šahovskoj tabli: Biće ovo uskoro reprezentacija Dušana Vlahovića

Na prvi pogled, reklo bi se da imamo tim sastavljen od baš, baš, baš kvalitetnih pojedinaca. U prilog tome činjenica da je tačno polovina srpskih reprezentativaca na EURO stigla igrajući za klubove iz “liga petica”. Čim malo zagrebemo ispod površine shvatićemo da je malo sposobnih da prave razliku na vrhunskom nivou, kad je u pitanju elitni fudbal kakav se igra u Nemačkoj ili kakav će tek uslediti od osmine finala.

Voleli bismo da je drugačije, međutim, nije. Od tih 13 mnogi ili imaju epizodne uloge ili igraju u klubovima daleko od vrha tabele. Od tog utiska odudaraju izdanja Nikole Milenkovića koji je dvaput uzastopno sa Fjorentinom bio učesnik finala Lige konferencije, mada je to i dalje treće po kvalitetu i vrednosti klupsko takmičenje UEFA i Dušana Vlahovića, uticajnog u Juventusu.

Narod bi rekao da je knjiga spala na dva slova, neko bi ovom društvu pridodao Filipa Kostića, ali u istom Juventusu minule sezone samo pet puta je spojio 90 minuta na terenu i polako gubi moć kakva ga je krasila u Ajntrahtu.

Tačno je da je Luka Jović u Milanu, mada u statusu rezerve; Predrag Rajković se sa Maljorkom borio za opstanak; Nemanja Gudelj i imenjak mu Maksimović su bili standardni u Sevilji i Hetafeu, koji su završili daleko od raspodele međunarodnih ulaznica; Đorđe Petrović proživljava haos u Čelsiju i njegova sezona je imala uspone i padove; još imamo Sašu Lukića u Fulamu, Miloša Veljkovića u Verderu, Vanju Milinković Savića i Ivana Ilića u Torinu, te Lazara Samardžića u Udinezeu. Jasno je i njima da to nije top nivo.

Ništa protiv nikog od njiih, bilo bi sjajno kad bi napravili iskorak u karijerama, međutim, kao što je lepo primetio Aleksandar Janković, nekad smo istovremeno u selekciji imali fudbalere Mančester junajteda, Mančester Sitija (doduše, fudbalske sile u nastajanju), Intera i Borusije Dortmunda. Još važnije: bitnih uloga u tim moćnim timovima koji se bore za trofeje.

Možemo da brojimo pehare osvojene u Grčkoj, Češkoj ili Saudijskoj Arabiji, sabiramo golove ili asistencije, ali je pomalo poražavajuće da smo ostali samo na Blekiju i Vlahoviću. Neko će reći i samo Vlahoviću, praveći razliku izmenu Viole i Juvea.

Kad tako postavimo figure na šahovsku tablu bitan je naredni potez, bez obzira ko ga u srpskom fudbalu bude povlačio. To verovatno neće biti Dragan Stojković, dok je sve više zagovornika ideje da bi budući selektor trebalo sa promoviše Vlahovića u vođu državnog tima za naredni period.

Ako već imamo asa Juventusa i ako je to na teritoriji Evrope najveći klub odakle dolazi reprezentativac Srbije, ako već idemo u susret promenama i (evo ga i četvrti put) ako ćemo Ligu nacija maltene žrtvovati zarad mundijalskih kvalifikacija od marta naredne godine, onda ima osnova da se Dušanu povere ključevi selekcije.

U njoj će i dalje biti Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović, ali se tokom ovog turnira videla namera da se otvara prostor za Vlahovića. I ako već imamo njega na top evropskom nivou deluje razumljivo da postane predvodnik novog talasa u kome će uloge imati i Lazar Samardžić, Veljko Birmančević, Ivan Ilić, možda neko ko nije putovao u Nemačku.

Takvi nagoveštaji se čuju i iz vrha FSS, da je vreme za zaokret, malo drugačiju orijentaciju i prema tim projekcijama centralna figura narednog projekta bi trebalo da bude baš Vlahović. Kao što je u Torinu.

Valjalo bi imati na umu da su Dušanu 24 godine i da je u njegovo vreme Aleksandar Mirrović uveliko bio prvi špic državog tima. Pet leta pošto mu je Siniša Mihajlović poverio tu ulogu. Ako ne računamo dve prijateljske utakmice, posle kojih je imao dugu pauzu, može se reći da je prava reprezentativna karijera Dušana Tadića počela 2012. i da je poput Mitrovića čekao četiri godine pre nego što se nametnuo kao lider u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Rusiji. Od prve Vlahovićeve utakmice za Orlove prošao je isti period. Obeležen različitim ulogama, možda je sad vreme za glavnu.

I kod sportista i kod glumaca sujeta mora da postoji, ume čak da bude od koristi ako se stavi u funkciju konačne dobiti. U oba slučaja - aplauza.

Mitroviću i Tadiću smo pljeskali godinama, ali se videlo od početka Prvenstva Evrope, sigurni smo i da sami primećuju, da nešto između njih i Vlahovića ne funkcioniše. Da potonjem ne od odgovara uloga povučenog napadača. Ako je već plan da bude glavni, kretnjama i realizacijom muči odbrane rivala, onda moraju sva trojica da prihvate nadolazeću raspodelu snaga, razmeju je kao realnost kao što su drugi špicevi ili kreatori pomereni na margine da bi igrali Mitar i Tadić. I ispalo je dobro, iako su i oni imali svakojake ispade, bubice i nestašluke. Protokom vremena transformisali su ih u odgovornost.

Tu odgovornost mora da ponese i Vlahović u dobu kad povremeno trpi kritike u Italiji i da sazri u ličnost sposobnu da bude lider reprezentacije. Kao što su (bili) Tadić i Mitrović.