Na Mundijalu drugi ljudi: Ratosiljali se Čolovih okova i pustili mašti na volju

Jedan dečak je sanjao na javi, Mundijal mu je bio poslednje utočište. Drugi se u tamnoplavom dresu ponovo „rodio“. Ustvari oduvek je takav, ali izvesno vreme samo kada obuče tu specijalnu odoru. Tada loptu miluje lepo, kao kada je bio mali i pred spavanje gledao u poster Pavela Nedveda. Ruku spasa pružio mu je Didije Dešan, onom drugom Fernando Santos. Ali njegove maštarije su završene, pukle su kao mehurić od sapunice i sada sledi povratak u stvarnost.

Povratak na mesto gde ne želi da bude, a tamo će se kada prođe nedelja i možda proslavi još jednu titulu prvaka sveta, i zalije šampanjcem za bezbrižnih mesec dana tokom kojih je uživao u svakom dodiru sa loptom, zaputiti i onaj drugi. Žoao Feliks i Antoan Grizman. Prvi građanin drugoga reda u Atletiku, drugi se pokajao zbog bega u Barselonu i vratio pod skute fudbalskog oca. I za to je propisno nagrađen, više nije u milosti, nema specijalni status. Katkad je sličniji Feliksovom, a trebalo je da bude drugačije. Za obojicu.

Čarolija iz stopala Portugalca i Francuza nije isparila, samo se dobro sakrila. Negde duboko, jer ne prija joj kako je tretira Dijego Simeone. Meri im Čolo apotekarski minutuažu, u prvi plan gura svoje ratnike – što i ne pali već nekoliko meseci – a igrače prefinjenog dodira drži u neizvesnosti. Na klupi. I šalje u igru po potrebi. Kad zagusti.

Prevedeno na jezik Molijera ili Igoa, položaj Žoaa Feliksa u Atletiko Madridu, a ponekad i Antoana Grizmana, najbolje opisuje naslov: „Les Miserables“. Takav im je status. Posebno to važi za Portugalca. I otuda ne čudi što ne želi da traći talenat u Atletiku tražeći način da odobrovolji čoveka kome se igra bazira na destrukciji.

Nije za njega. Mnogi su se s punim pravom pitali na šta će ispasti ta saradnja i hoće li ikada najskuplji igrač Benfike proigrati pod gvozdenom pesnicom. Ne liči ni na šta i očigledno neće nikada, jer želi da ode. Što dalje. Mundijal mu je otvorio oči.

Žoao Feliks je igrao neuporedivo bolje u portugalskom dresu nego u Atletikovom. Doduše, u madridskom klubu šansu nije ni dobijao ove sezone, dok je kod Fernanda Santosa dirigentska palica bila kod njega i Bruna Fernandesa. Delili su je na ravne časti, smenjivali se i predavali štafetu. Učinak – gol i tri asistencije. No, brojke ne oslikavaju dobro ni izbliza Feliksov govor tela. A, tek Grizmanov…

Žoao Feliks (©Reuters)

Mnogo su Trikolori izgubili pred start Mundijala ili nešto ranije, povrede su odnele Karima Benzemu, zlatnu loptu, i još važnije N‘Gola Kantea i Pola Pogbu, koji su godinama kičma svetskog šampiona. Javila se sumnja u francuskoj javnosti kako će ići lopta, hoće li crtati po terenu ili će sve spasti na pleća Kilijana Mbapea. Setio se Didije Dešan dečaka kome se lopta lepila za noge dok je odrastao u kišovitom San sebastijanu na Anoeti. Setio se Antoana iz Grizmana iz Real Sosijedada, više „desetke“ nego napadača. I još malo ga pomakao u nazad.

Odrešene su ruke momku koji je odabrao da pleše u tamnoplavom dresu, a mogao je da igra za Portugaliju – majka mu vuče korene sa Iberijskog poluostrva – ili za Španiju, jer ima trunku baskijske krvi. Vio bi to slučaj sličan Laportovom i nosio bi naziv „produžena krvna loza“. Didije Dešan nije izmislio toplu vodu samo je najmaštovitijegkoji se ispilio na Anoeti od Ćabija Alonsa vratio u mladost.

Naterao ga je da igra sa dečačkom strašću i omogućio da uživa na terenu. Taj osećaj je zaboravio, ponovo ga je spoznao na Mundijalu. Samo ovoga puta imao ceo podijum za sebe i sve vreme. Ne mora da deli loptu sa Polom Pogbom i čeka drugo poluvreme. Ključevi igre Trikolora su u Grizmanovim rukama, sada je on mozak operacije.

I te kako mu prija što su okolnosti takve, što je spona na sredini terena i neko koga lopta ne zaobilazi. Toliko do zaliči trkom i na N‘Gola Kantea za koga važi da „voda pokriva 71 odsto planete, ostalo N‘Golo Kante“. Ne pretrči previše, ali ga svugde ima i uvek je na pravom mestu. Autor dve asistencije protiv Engleza – daleko snažniji utisak ostavila ona za Olivijea Žirua, kada je lopta veziste iz Makona „imala oči“ – proširio je odbrambenu paletu, ušao u „rudnik“ kako bi zaustavio Džuda Belingema i zaigrao na kartu inteligencije. Ona ga odvaja.

Antoan Grizman i Didije Dešan (©Reuters)

Širok spektar mogućnosti oduvek je imao, izvrsno je igrao i na Mundijalu u Rusiji, ali je u Kataru za Galske petlove igra kao da mu je druid Panoramiks smutio napitak. Umnožavao se u kontranapadima, osvajao „jarde“ i bio čovek zahavljujući kome je Didije Dešan dobio bitku.

Ostale su još dve, a onda će krenuti putem kojim je već Žoao Feliks. Nazad kod Dijega Simeonea da bude karika u defanzivnom lancu, ulazi sa klupe ili čini tandem sa Alvarom Moratom. Ne napravi li Čolo zaokret u kursu, ovakvog Antoana Grizmana ćemo gledati tek na narednom reprezentativnom okupljanju.

Jedan dečak, verovatno, broji poslednje dana u Madridu, jer sve čini da ode. Drugi nema previše mogućnosti. Povinovaće se željama čoveka koji je duže od decenije na klupi Atletika. Pokajao se i vratio da bi igrao. Nije se usreći.

Antoan Grizman i Žoao Feliks sreću pronalaze samo u igranju za reprezentaciju.

Ko si ti, momak?