Kad najveće zvezde pucaju penale i da li je bolje biti prvi ili peti izvođač?

Bliži se završnica Mundijala, ostale su četiri utakmice do kraja, svaki detalj je važan u pripremi, sitnice mogu da odluče, baš kao što i jesu neke četvrtfinalne duele i zato se pred okršaje Hrvatska – Argentina i Maroko – Francuska nametnula kao tema za okrugli sto: kad bi najveće zvezde trebalo da šutiraju penale ako do raspucavanja dođe.

Povod su dešavanja na utakmicama rešenim udarcima sa bele tačke minulog petka: Lionel Mesi je prvi realizovao penal protiv Holandije, Luka Modrić kao treći prišao lopti u taboru Hrvatske tokom duela sa Brazilom (protiv Japana nije šutirao, jer ga je selektor Zlatko Dalić ranije povukao na klupu), za koji nije ni stigao da pokuša Nejmar, planiran za petu seriju, jer je prethodno sa bele tačke Markinjos pogodio stativu.

Sve to znači da selektori pribegavaju različitim rešenjima kad raspoređuju najveće zvezde ako je potrebno rešiti utakmicu posle produžetaka.

„Ako posmatramo istorijski, najbolji igrač je često pucao prvi. Nije slučajno, zato što je programiran da puca. Pod uslovom da pogodi omogućava ekipi psihološku prednost nad protivnikom, a svom timu daje dodatno poverenje. On je taj koji utire put ka pobedi“, primećuje u razgovoru sa Lekip doktor Šarl Debri, savetnik fudbalera zadužen za mentalnu pripremu pojedinaca.

Statistički podaci pokazuju da je u penal serijama na Mundijalima slavila ekipa koja je prva postigla gol u raspucavanju (29 od 49). Suprotno tome, samo pet od 19 selekcija koje ne bi iskoristile početni jedanaesterac bi pobedile (26 odsto). Čak naučna studija kojom se bavio španski ekonomista Inasio Palasios Uerta sugeriše da, ako u obzir uzmemo i ostala takmičenja, ne samo Prvenstvo sveta, tim koji prvi šutira trijumfuje u 60,5 odsto slučajeva. 

Zato je dilema zašto onda Nejmar protiv Hrvatske nije bio taj koji je prvi šutirao. Odgovornost je pala na pleća Rodriga, a krilnom fudbaleru Reala udarac je ukrotio Dominik Livaković.

„Peti udarac je odlučujuči, tad je veći pritisak, za to nam je bio potreban najbolje pripremljeni igrač“, pokušao je da objasni selektor Tite redosled i zašto je zvezdu Pari Sen Žermena čuvao za kraj.

Mada, to ne mora uvek da bude tačno. Lekip podseća da je u osmini finala Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. Švajcarska ispala od Ukrajine (0:0, 0:3 u raspucavanju), a da četvrti i peti projektovani izvođači nisu ni stigli da šutiraju.

„Peti izvođač ne mora nužno da bude fudbaler koji oseća najveći pritisak. Možda je to treći, kao što je bilo na pomenutom meču, iako su takve situacije retkost“, dopunio je Šarl Debri.

Štaviše, pojedine platforme su izračunale da na završnim turnirima Prvenstva sveta peti izvođač ne koristi penal u čak 43 odsto slučajeva! Skoro svaki drugi ne bude precizan (29 na 68 mečeva).

„Zato one koji najbolje podnose pritisak morate staviti da šutiraju četvrti, a ne peti penal. Redosled bi trebalo da bude sledeći: najbolji u ekipi puca prvi, posle njega ide drugi najjači karakter. Na taj način daje sigurnost onom ko šutira sledeći“, obrazložio je Debri.

Onda ima smisla zašto je Lionel Skaloni poslao Mesija da u nervoznoj utakmici sa Holandijom bude taj koji će skinuti pritisak sa leđa ostatka tima. I tek onda dolazi do izražaja pitanje uloge Nejmara: da li je svesno želeo da bude heroj kao peti izvođač.

„Velike zvezde nikad nisu lišene ega. Ako je Nejmar tražio od Titea da puca peti – što ne znamo – moguće da je hteo da bude slavljen, mada... On je na usluzi reprezentaciji, svojoj zemlji, a ne svom egu. Imajući u vidu talenat, bilo bi sigurnije da je šutirao prvi ili četvrti penal“, zaključio je Debri.