Ima nešto i u semantici: Da valja, zvala bi se prava, a ne lažna devetka

Ima jedna sjajna anegdota sa nižerazrednih fudbalskih terena. Kada je minulog leta Miodrag Redža Stoiljković, član najlegendarnije generacije niškog Radničkog, baš one koja je igrala u polufinalu Kupa UEFA, preuzeo kormilo lokalnog Palilulca, kluba koji se na svoj veliki jubilej, sedam decenija postojanja, a posle višegodišnjeg tavorenja nedavno vratio u četvrti rang takmičenja – Zonu Centar, na prvom treningu imao je zanimljiv dijalog sa jednim igračem.

Upoznajući se, naime, redom sa fudbalerima i pitajući ih na kojoj poziciji igraju, od jednog je dobio neočekivan odgovor: ”lažnu devetku“.

“Hajde ti, sine, lepo kući, pa dođi sutra kad odlučiš koje je zaista tvoje mesto u timu“, šeretski mu je poručio popularni Redža.

Elem, ima nešto i u semantici. Da valja, ne bi se ni zvala lažna, već prava. Pobornici ove tvrdnje nisu mogli da dobiju bolji dokaz od epiloga derbija čitave grupne faze takmičenja na Svetskom prvenstvu u Kataru. Okršaj Španije i Nemačke (1:1) opravdao je epitet jedinog duela bivših svetskih šampiona u svih osam grupa na tekućem Mundijalu, ponudio je toliko tema za analizu, ali kada bi se izvlačio lajtmotiv ove utakmice, onda bi to bilo upravo to: i za jedne i za druge golove su postigli klasični napadači, nakon što su ušli u igru, i za to je Morati bilo dovoljno osam, a Filkrugu 13 minuta.

Bez i najmanje namere da prelazimo onu crvenu liniju koja graniči novinarski i trenerski posao, a nemali je broj fudbalskih stratega koji su alergični čak i na najbanalnije pokušaje novinara da u svojim tekstovima “pročitaju“ formacije u kojima timovi igraju, ovo je, naprosto, samo jedan ugao gledanja na činjenicu da su upravo Španija i Nemačka jedine selekcije iz kruga favorita na Mundijalu u Kataru koje, čak i u eri kada klasična podela po pozicijama postaje sve relativnija, u svojim startnim postavama nemaju klasične “devetke“. Francuska ima Žirua, Engleska Kejna, Brazil Rišarlisona, Argentina Lautara Martineza, Belgija, čekajući oporavak Lukakua, koristi Batšuajia, i tako redom...

Ruku na srce, nemački selektor Hansi Flik se prinudno našao u poziciji da improvizuje, pošto je u predvečerje Mundijala ostao bez Tima Vernera, pa se tako i odlučio da u nacionalni tim pozove debitanta Niklasa Filkruga. Protiv Japana je probao sa Havercom, protiv Španije je na tom mestu krenuo Tomas Miler, po mnogo čemu fudbaler unikatnog stila u istoriji fudbala, sa dovoljno golova u svom si-viju, konstitucijom i impozantnim mundijalskim pedigreom da ga možete smatrati i izrazitim napadačem, ali je, zapravo, fudbaler Vedrera iz Bremena najbliži fotorobotu jedne prave “devetke“. I dok smo nekako ubeđeni da će se u odlučujućoj utakmici protiv Kostarike, u kojoj, ukoliko se duel Španije i Japana završi remijem, upravo gol-razlika može biti ključna za prolazak Pancera u osminu finala, Filkrug naći u startnoj postavi, ponudili bismo jednu zanimljivu paralelu.

Ovakve priče Mundijali su već umeli da ispričaju. Slučaj Salvatorea Skilaćija iz 1990. godine po mnogo čemu podseća na aktuelne prilike u nemačkoj reprezentaciji. Popularni Toto je, ako na to bilo koga treba podsećati, bio Zlatna kopačka Svetskog prvenstva u Italiji, a da je pre tog takmičenja odigrao samo jednu utakmicu za svoj nacionalni tim, dok je nakon Mundijala na kome je bio šestostruki strelac, postigao samo još jedan gol za reprezentaciju Italije. Ni on nije debitovao za Azure u cvetu mladosti, mada je imao tri godine manje nego Filkrug sada. I on je, baš kao i trenutno drugi strelac Bundeslige, godinu pred Svetsko prvenstvo tresao mreže u drugom rangu takmičenja, u Mesini. I Skilaći je, kao i Filkrug u Kataru, na prve dve utakmice Italijana u grupi ulazio u igru sa klupe, pa se nakon toga ustalio u startnoj postavi i nosio svoj tim do bronzane medalje. Živi bili pa videli, ali simboliku niko ne može da porekne.

Na drugoj strani, takva filozofija mnogo je prirodnija za Španiju Luisa Enrikea. Apsolutno smo sigurni da nikome ko čita ove redove nije neophodno podsećanje na vreme i mesto utakmice koja se smatra revolucionarom za fudbalsku igru, u kontekstu toliko pominjane “lažne devetke“. Ako ova ideja ikome priliči, onda je to katalonska škola, samo neka niko ne zaboravi da baš kao što je tog 2. maja 2009. godine sa Barselonom razmontirao Real usred Madrida (6:2), Pep Gvardiola - taj genije neretko autodestruktivne tvrdoglavosti - na isti način ostao je bez pehara Lige šampiona onda kada mu je u svojoj postkatalonskoj eri bio najbliži. Onomad kada je u prošlogodišnjem finalu protiv Čelsija na klupi ostavio Aguera i Gabrijela Žezusa, a Kevinu de Brujneu poverio ulogu iz naslova ove priče.

Paralele između Gvardiole i Enrikea su brojne, kao i razlike naravno. Španija na ovom Mundijalu avangarda je u mnogim parametrima, pa, iako bismo smeli da se opkladimo da će biti još mečeva u Kataru čiji će početak Alvaro Morata dočekati na klupi, iako će to možda funkcionisati makar upola produktivno kao pre neki dan protiv Kostarike, verujemo da je golgeter madridskog Atletika sinoć podsetio svog selektora da niko nikada nije osvojio Mundijal bez značajne uloge klasičnog špic igrača.

Čak ni Francuska pre četiri godine, iako Olivije Žiru za 546 minuta formalno nije uputio šut u okvir gola. Ali, nije sve u brojevima...