Dresovi se ujedinili, Srbi opet u kolektivnoj amneziji: Jović ili Samardžić kao Obilić

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Nemačke)

Velike utakmice su večita prilika za podsećanje na antologijsku izjavu Saše Đanija Čurčića pred jadan, sada već davni večiti derbi... Izvući ćemo samo deo "Kada se naši navijači, Srbi budu ujedinili..."

I jesu! Ujedinili su se opet, kao i pet dana ranije na Marijenplacu. Počeli su da pristižu još od devet sati ujutru, punih 12 časova uoči utakmice i rešili da različitošću koja simbolizuje zajedništvo, oboje najpoznatiji minhenski trg.

Da nisu izgubili veru, sugeriše pesma neprestana. Samo da bude glasnija nego protiv Slovenije. Jer potrebnija je nego ikada. Sugerišu i poruke na majicama, dresovima, zastavama. Za početak: "Ložimo se..."

Jezički čistunci rekli bi "Drva se lože..."

Ali danas nije bitna ni gramatika, ni stilistika, niti upotrebna vrednost srpskog jezika. Danas je vreme za govor na terenu. Za pobedničku retoriku, za urezivanje u istoriju. Ostao je Miloš Obilić jedan od najvećih junaka u Srba, mit oko čije verodostojnosti postoji spor, ali je metaforički prečesto bio srpska vodilja.

Jedan momak navijaće za Srbiju baš u dresu Obilića!

"Sestra mi donela dres 2002. donela iz Srbije i poklonila. Bio sam mali, nisam mogao da ga obučem, a sada ga nosim na svaku utakmicu. Može se reći da je doneo sreću i protiv Slovenije kada je Jović izjednačio", priča Lazar, 35-godišnjak rođen u Minhenu i nastavlja: "Srpski Miloš Obilić mogao bi da bude ili Jović, ili Samardžić. Verujem da će obojica da startuju. Osećam da će Mitrović da šutne, golman da obrani, a Jović da natrči na loptu i pošalje Srbiju u nokaut fazu."

Poklon za sestru što mu je pre više od dvadeset godina poklonila dres koji danas nosi, jeste upravo ulaznica za srpsko finale grupne faze.

"Nisam poželeo da prodam kartu protiv Slovenije. Poklonio sam je sestri.. Ona ide sa drugaricama, a ja ću sa društvom u fan zonu. Tamo se očekuje bar 500, 600 naših navijača… Možda i više."

Tu je naravno dijaspora, tu su i Banjalučani. Pažnju privlači dres Borca.

"Malo sam želeo da budem unikatan, a boje se svakako uklapaju. Samo da se naši potrude i biće sve u redu. Banjaluka večeras kolektivno navija. Imamo veliki transparent, vodićemo glavnu reč na stadionu. Ima nas i više od nekoliko stotina. Nadam se da možemo popraviti energiju koja nije bila sjajna protiv Slovenije i da pomognemo našima da prođu grupu posle 24 godine", objašnjava Radan.

Eto dresa i Dekija Stankovića. Onog plavo-crnog, Interovog. Eh kad bi danas sevnuo jedan top sa distance, kakav je Deki umeo da aktivira.

"Od malih nogu sam navijač Crvene zvezde, živim u Banjaluci, volim Borac, Zvezdu i Srbiju. Imao sam dres Srbije, ali mi je bio mali. I jedino što sam imamo u ovom momentu sa fudbalskim motivima je bio Dekijev dres. Odlučio sam njega da ponesem. Mnogo nas je iz Banjaluke. Ne očekujemo lepu igru, pobedu 3:0… Očekujemo samo da prođemo, na bilo koji način. Nismo mi iz Republike srpske, a mislim ni ljudi iz Srbije. tipovi navijača koji traže dlaku u jajetu. Ovo je Evropsko prvenstvo gde je svaki bod, svaki gol bitan. Verujemo u pobedu, kakva god bila. Nije baš da potpuno verujemo Piksiju, ali on je sad naš selektor i tu ne možemo ništa", priča Nikola, još jedan euforčni Banjalučanin.

Posle Dekija i Mijatović se šeta Marijenplacom. Nije Peđa lično, već Aleksandar Ranković iz Švajcarske. Kaže, otac mu je kupio dres čim se devedesetih ukazala prilika. Nakon embarga.

Srbi i posle Slovenije, i posle razočaranja u Južnoj Africi, Rusiji i Kataru, i dalje veruje u njihovu inkarnaciju. Takvi su. Ne možete vi toliko puta da ih razočarate, koliko oni mogu da nastave da vam veruju. I kada danima unazad tvrde suprotno.

Probude se na dan utakmice u kolektivnoj amneziji. I što reče jedan navijač sa "ložačkom" poleđinom dresa.

"Ide gas kao životni moto".

Navijči ne puštaju papučicu. Vreme je da je i Orlovi nagaze.