Verovali su joj protiv Engleske i Slovenije, koliko je poverenja ostalo za Dansku?

Pokazali su da joj veruju. I kada ih je razočarala u Kataru i kada je sušu na Evropskim prvenstvima prekinula na jedvite jade, u balkanskoj grupi skromnog kvaliteta i kada je u Srbiji vladala gotovo opšta fudbalska nezainteresovanost. Iz matice i dijaspore, avionima, vozovima, automobilima, dolazili su i oni što povedu decu na polu-praznu Marakanu kada igra državni tim i oni što nemanju prilike često da ga gledaju u Beogradu.

Desetine hiljada Srba, sa kartama ili bez njih, pokazalo je da veruje reprezentaciji i kada im, učinjenim u prethodne skoro dve godine, nije dala argumente za poverenje. Ipak je na Feltins arenu stalo 10.000 srpskih navijača, a u minhensku tri puta više. O onima što su za ulaznice izvisili, pa duele sa Engleskom i Slovenijom gledali u fan zonama i po nemačkim pivnicama, nemamo ni nezvaničnih informacija, ali ni takvih sigurno nije bilo malo.

Dakle, reke euforije nisu tekle na relaciji Srbija - Nemačka, ali su i te kako nabujale onda kada je autobus sa reprezentativcima Srbije stigao pred augzburški hotel Maksimilijan, kada su Piksijevi puleni, pre nekih desetak dana, odradili prvi, za javnost otvoreni trening. Srpska dijaspora se okupila da vidi i pozdravi one koje ne viđa često i stavila da znanja da veruje Orlovima. Izlazak iz grupe nije dovodila u pitanje, davala čak i lude prognoze o samoj završnici takmičenja.

Međutim, nakon poraza od Engleza i nestvarno izvojevanog, spasonosnog boda protiv Slovenije, klima se promenila. Po minhenskim ulicama mogli su se sresti oni što pod naletom razočaranja dumaju da li prodati karte za utakmicu odluke sa Danskom. To ipak pokazuje da i te kako ima razočaranih iako Srbiju potencijalna pobeda 25. juna vodi u nokaut fazu velikog takmičenja, prvu od državne samostalnosti.

Jer nisu Srbi Škoti. Oni što, kada ih Nemačka na premijeri isekca na froncle pred očima čitave Evrope (5:1), ostanu na stadionu da aplaudiraju svojim ljubimcima, oni što se u danima pred sudbonosni duel sa Mađarskom, vrzmaju po Minhenu i pivnicama, dok igraju Italija i Španija, dernjaju "No Scotland, no party". Oni su tu zbog zabave, navijanja, druženja i uspomena.

A kad smo kod uspomena, pamtiće se raspevano jutro na Marijenplacu uoči Slovenije, ali će nažalost ostati sećanja da su Slovenci održali Srbiji navijački čas na stadionu Bajerna.

"Baš mnogo Srba je došlo u Minhen da bodri reprezentaciju. Ali negativno je to što su Slovenci ovde bili organizovaniji u navijanju nego mi. A stadion je bio podeljen pola-pola. Imali su bubnjeve... Naše navijanje nije postojalo. Bili su daleko bučniji", priča grupa ljudi iz Kragujevca i nastavlja: "Verovatno bar polovinu podrške dali su Srbi koji žive u Nemačkoj. Ali daleko od toga da nije došao i veliki broj iz Srbije. Masa ljudi došla je iz Kragujevca. Samo ja znam 20, 30 ljudi iz Srbije koji su namenski došli na meč sa Slovenijom."

Majka se uključuje "Drugi sin je došao iz Južne Afrike da bi gledao utakmicu. Sa drugarom Portugalcem", priča i pokazuje na momka u srpskom dresu.

Malo pred ponoć, na Marijenplacu ostao je hologram srpske zastave na Rathausu, a uz njega, uglavnom samo ljudi užurbanog koraka što hitaju na poslednje vozove. Ali jedna ekipa drugova iz Novog Sada u majicama Srbije, pozdravlja se sa novostečenim prijateljima iz Slovenije. I pristaje da podeli svoje utiske o podršći koju je reprezentacija dobila.

"Mislim da je reprezentacija po broju ljudi imala najveću podršku. Prirodno je da ovde u Nemačkoj imamo najveću podršku. Ali na Alijanc areni je navijanje bilo očajno. Nismo se čuli... Bili smo na istoku gore... Hteli smo da pevamo, evo vidiš nam i po glasu. Ali brate, ne možemo da dopremo do mase. Ovi iza gola je trebalo da povedu, da organizuju nekakve bubnjeve... Slovenci su ih imali", čitavim razgovorom provejava razočaranje: "Kod nas Srba je presudno loženje. A mi smo poslednjih 20 godina na velikim takmičenjima dobili Kostariku i Nemce. I to je to. Himna je bila glasna, a posle toga se nismo čuli. Jesili li video Slovence u belom iza njihovog gola. Oni su neprestano navijali. Megafon su imali. Imali smo šansu u prvom poluvremenu, Vlahović je gađao glavom i Obak je odbranio. I oni kreću da pevaju 'Mi Slovenci'. A to je bio naš trenutak. Trenutak da se rasplamsa navijanje. Ti napadaš, sediš i ćutiš, a ovaj pored tebe urla. Svaki Slovenac je pevao svaku pesmu, svaki stih."

Odavno reprezentacija nema prepoznatljivu pesmu, odavno Marakana nije krcata kada igra državni tim, ali kada se Srbija plasira na kontinentalnu ili planetarnu smotru, eto Srba na stadionima širom sveta. U Nemačkoj, Južnoj Africi, Rusiji, Kataru, pa ponovo u Nemačkoj. Dođu sa svih kontinenata, da udahnu atmosferu, da se ujedine sa svojim narodom, da srbuju... Ali kada utakmica počne, kao da ih pojede "rezultatska" trema, uhvati ih grč, izgube glas, poput brucoša na ispitu.

A opet su tu. I preleteće Baru ako Srbija bude igrala Mundijal 2026, i pojaviće se u Velikoj Britaniji 2028. ako vežemo i drugo Evropsko prvenstvo. Koliko god ih puta Orlovi razočarali, i dalje će verovati u rezultat. Kao što su verovali protiv Švajcarske u Kataru.

"Mi ne volimo sport, ne volimo košarku, volimo da pobeđujemo i to je naš mentalitet", rekao je pre dve godine Nikola Jokić i ubo u centar.

Da zamislimo da je Srbija sinoć ostala bez šansi (iako bi ih imala i da je izgubila) za osminu finala, ozbiljan kontingent karata za duel sa Danskom već bi bio prodat. Ako bi potražnja uopšte i postojala. Ovako, pohrliće već u utorak Srbi ponovo ka stadionu Bajerna. Verovatno neće biti brojniji, sigurno ne glasniji od Danaca, ali će verovati u ono što posle Engleske i Slovenije nalikuje čudu.

A ako se ostvari. Idemo jovo-nanovo. "Pakuj kofere, idemo za Dortmund, pa sve do finala!"

Takvi su srpski navijači.