Hajde da manje pričamo kako smo dobri, a pokažemo šta stvarno možemo

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Augzburga)

Manje reči, više dela. Tokom skoro dve sedmice boravaka u Nemačkoj ponudili su Srbi tek nekoliko argumenata da su zasluženo stigli na EURO. Odbrana je uverljiva, bilo je delova utakmica kad su izgledali kao takmičarski tim, čak i pogodak Luke Jovića pokazuje spremnost da se bore i kad se čini da nema nade... Skromno. Čak manje u odnosu navijačka očekivanja. 

Učešće na kontinentalnoj smotri pratila je retorika pobednika. Novinari su beležili i javnosti prenosili izjave kojima hrabre, motivišu i(li) zavaravaju sebe i druge. Nije dobro ispalo. Zato je možda vreme da se primeni drugačiji model ponašanja: da na terenu najpre Orlovi rašire krila, a onda se raspričaju, jer će za to imati osnova.

Ovako, deluje da sve izgovoreno još nema potporu. Selektor je pred susret u Gelzenkirhenu govorio kako: „Srbija neće biti tim koji će čekati i gledati kako rival igra“. U prvih 20 minuta se baš to desilo, a naše projektovani ofanzive protiv Engleza nije bilo ni u tragovima. Kapiten je posle duela prvog kola nesvesno postao centralna tema u državi, usled reči: „Najbolji sam i najspremni igrač ove ekipe“. Na narednoj utakmici to nije potvrdio. Sve je posle meča sa Slovenijom praćeno sloganima: „Nema predaje“ i „Srbi ne umiru tako lako“, iako se pre susreta na stadionu Bajerna govorilo da ćemo i drugog protivnika napasti. Da li smo? Ako jesmo – kad? Onda i pominjanje vojskovođe Živojina Mišića, u osvit presudnog meča za ostanak na turniru.

Možda nekom deluje kao propaganda, ali pre kao pokušaj da se rečima naši podignu iz nokdauna. Da nabilduju samopouzdanje, podstaknu ostatak grupe, zaliče ne sastav kakav su bili ne tako davno. Mada, isto tako se čini da za tim narativom nema potrebe. Baš kao ni za pominjanjem statističkih parametara, jer se Nemačka spasla poraza od Švajcarske tek u nadoknadi vremena, iako je po posedu lopte, broju udaraca, izvednih kornera ili upućenih centaršuteva, bila u prednosti.

Još jedan detalj žulja običan narod. Potenciranje atmosfere. Ni iz jednog drugog kampa, ni u jednoj drugoj reprezenatciji, na priča se toliko o ambijentu ili relacijama između igrača. Odbijamo da verujemo da postoji neki problem ovde u Augzburgu, ali ako se svakodnevno insistira da su odnosi „nikad bolji“, onda to među publikom rađa sumnju. Ambijent mora da isijava iz svakog poteza na terenu, da se reprezentativac bori za drugog i kad pogreši, da poštuje odluku selektora i kad nije saglasan s njom, te da glavnokomandujući ne ponavlja, a učinio je dva-tri puta, doduše kroz šalu, kako bi bilo bolje da Srbija sad ima njega na terenu. Što je suštinski tačno, ali se ne radi, niti tako kreira povoljan ambijent pred meč odluke kakav baš Piksi traži.

Našima je ostala još jedna utakmica da poprave utisak. Da lansiraju sebe u osminu finala, da na terenu pokažu da su reprezentacija. Da kao sportisti urade nešto valjano. Da obraduju narod koji je počeo dobrano da kruni poverenje u njih. Ne sumnjamo da žele, samo nema razloga da koriste više puta korišćen floskuke, izbledele kao i njihova izdanja počev od minulih kvalifikacija.

A opet, to je samo jedna strana priče. Fudbaleri nisu akademici, niti se od njih očekuje da slažu rečenice kao Matija Bećković. Samo se nadamo da su u stanju da osmisle akcije kao poznati pesnik strofe. Da igra i(li) rezultatat, a pre ovo drugo, prilikom povratka u Minhen, bude praćeno tezom „res, non verba“.

Potrebna nam je akcija, da prostruji krv kroz telo, kao onomad u Portugalu, kad se Aleksandar Mitrović nije ljutio što je ostao na klupi, nego je ušao, dao gol i odveo nas u Katar. Taj ambijent nam je potrebniji od bilo kojih reči, slogana, poruka. Što reče Nikola Jokić davno, a ponovi tokom vikenda Andrija Kaluđerović ovde u Bavarskoj:

„Srbi su navijači rezultata“.

Kad je već tako, znaju fudbaleri šta im je činiti da bi obradovali one koji ih podržavaju sve vreme i podstakli one koji su malo izgubili veru u državni tim.