Samo je moj Lala znao, samo on je verovao...

Kad jednom popričate sa Mirkom Ivanićem shvatite da je fudbaler van šablona. Ne samo kada je u pitanju teren i 90 minuta važnih mečeva, već i obični pogledi za život. Negde, u nekom paralelnom univerzumu, mirni momak iz Bačkog Jarka bio bi hvaljen na sva usta zbog mirnog načina života, čitanja duhovne i filozofske literature, opšteg obrazovanja. Ovde svi ti prizvuci, koji nisu direktno vezani za fudbal dobijaju drugu konotaciju. Znate ono, bilo bi mu bolje da je malo manje fin i uglađeni student, a više igrač strasti i željan protivničke krvi... Jer, samo takvi u Crvenoj zvezdi uspevaju.

Kada jednog dana bude odlazio sa klupe srpskog šampiona aktuelni trener Dejan Stanković moći će sa ponosom da priča o sistemu forsiranja Zvezdine dece, ali i tome kako je otključao karijeru pitomog momka sa ravnodušnom facom i nesumnjivom fudbalskom inteligencijom. Taj IQ ogledao se i tokom duela sa Gentom, kada je Mirko Ivanić pronalazio put kroz guste i fizički moćne blokove Belgijanaca, kao voda. Igrao je najjednostavnije i najkraće. Toliko je lepo delovao u pojedinim trenucima i prkosio statistici (nije upisao ni gol, ni asistenciju) da se činilo da je učio azbuku u pravoj, a ne, kako su se navijači povremeno šalili zbog priliva velikog broja bivših igrača Vojvodine u Zvezdin tabor, u La Masiji Milana Kosanovića. Ostaće večita misterija kako je jedan autoritativni Zemunac, koji vrca od strasti i emocija, uspeo da od Ivanića napravi štof za evropski nivo. Neverovatano je na koji način je delovao kao plejmejker iz dubine, toliko punio oči da sam sebe stavi u ravan sa Kataijem, Kangom i Milanom Borjanom.

Trener Crvene zvezde Dejan Stanković nije poznat kao čovek velikog strpljenja, neko ko može i hoće u svim prilika da odbroji do deset, ali je u slučaju Ivanića pokazao fascinantnu dozu tolerancije. Počeci napretka kreativnog veziste zabeleženi su još na zimskim pripremama u Antaliji i prvim Stankovićevim trenerskim danima. Jedan od junaka pobede nad Gentom bio je daleko od epicentra zbivanja, utučen i previše miran, kao da se pomirio sa sudbinom prosutog Zvezdinog mleka, bespotrebno skupe investicije od 1.300.000 evra. Generalni direktor Zvezdan Terzić govorio je o psihološkom bagu, Dejan Stanković protokolarno u plemenitosti Mirka Ivanića... Ništa nije slutilo na srećan epilog, osim što je u neposrednoj blizi trener Crvene zvezde Stanković uvideo da kako zna i ume mora da iskoristi prirodne fudbalske resurse Mirka Ivanića. I da ga vrati na pravi put poštujući fudbal i sistem, a ne protokol da Mirko mora da bude u timu samo zato što je plaćen BATE Borisovu tih 1.300.000 evra.

Mnogo puta je o tome pričao trener Vojvodine Nenad Lalatović, stručnjak koji je godinama (i danas je) opsednut onim što u tankim nogama krije Mirko Ivanić.

„Njemu je potrebno da oseti da mu trener veruje, da ima kontinuitet i da igra na svojoj poziciji. Ivanić nije krilni igrač kako je igrao u Zvezdi i mislim da je najveća greška što su ga forsirali na mestu na kom ne može da pruži 100 odsto. Nije fudbaler koji može da isprati beka, nego je lucidan, ima produženi korak, ima igru jedan na jedan, dolazi u završnicu i daje završni pas. On je kreator, fin igrač, mora s njim da se radi i da mu trener veruje. Ako bude igrao na svojoj poziciji, a to je „desetka“, biće najbolji fudbaler Zvezde", rekao je jednom prilikom Nenad Lalatović u razgovoru za Mondo.

Tokom boravka u Vojvodini Ivanić je bio ubedljivo najbolji igrač. Kao član BATE Borisova pretvorio se u dabl-dabl mašinu (dvocifren broj golova i asistencija po sezoni), ali je dolaskom u Zvezdu provocirao sportske limite. Ne što se tiče kvaliteta, već je morao da spozna da u crveno-belom dresu nije dovoljno preciznim pasom ili centaršutem iseći protivničke linije. Ili korisnim trkom ponuditi kompletnom timu više rešenja. Sa Markom Marinom kao konkurencijom u centralnom delu manevra, Mirko Ivanić je bio obična koleteralna šteta. Neko preko čijih leđa će i vukovi biti siti i ovce na broju. Kontraefekat takvog ponašanja brzo je mogao da se opipa. Tokom prvih 18 meseci u Ljutice Bogdana Ivanić je rešio samo jedan veliki meč, onaj u proleće 2019. godine protiv Partizana. Skoro da je bio nevidiljiv i pored toga što je u austrijskom Bišefshovenu razmontirao odbranu Zenita tokom prijateljskog duela. Bilo je u tom izdanju svih elemenata onog što smo videli u četvrtak veče na Marakani.

Lakih pokreta, sigurnih pasova, stalnog ulaženja u trougao. Da, čak i promašenih šansi... I to je Mirko Ivanić.

Ove sezone na 17 mečeva u svim takmičenjima je postigao devet golova i upisao još pet asistencija. Nedostajala mu je ovakva partija, kao protiv Genta, da sa sebe skine ostatke ogromnog pritiska i teorija da svaki klub na ovome svetu ima svog Kutinja. Igrača kojim je opsednut, ali kome okruženje u novoj sredini prosto ne prija.

U formaciji Dejana Stankovića, Mirko Ivanić je sistemski vezan za Aleksandra Kataija. Oni su jednojajčani fudbalski blizanci, pojačanih senzibilnosti i tehničkih moći koje su mogle da pariraju bržem i individualno jačem Gentu. Zvezdin šef stručnog štaba učinio je sve da Ivanić prodiše i oseti se važnim, da ispoštuje zapovesti Nenada Lalatovića.

Protiv Genta (© Star sport)

Ivanić mu je vratio, ali nije to srž njegovog vaskrsnuća. Virus korona je zaustavio Mirka Ivanića u najboljem mogućem trenutku, delovalo je da će Zvezdin vezista ponovo biti resetovan na već zaboravljeno vreme. Nije se to desilo.

Brzo je uzeo palicu i dirigovao, počeo da pokazuje emociju sličnu Stankovićevoj. To je dokaz da je probio još jednu barijeru, onu koja je bila nepremostiva za, primera radi, Radovana Krivokapića, Miodraga Pantelića, pa i Dejana Melega. Kao kraljevi igre u Vojvodini došli su u Crvenu zvezdu. Neko je blistao manje, neko više, ali su najbolji fudbal igrali u Novom Sadu.

Otključani Ivanić preti da u Zvezdi igra fudbal života. Zasluga je to Dejana Stankovića.