Pad crnog jastreba

„U igri mogu puno toga da kontrolišem, za razliku od stvari u privatnom životu“ (Edi Džonson)

Edi Džonson je 1973. godine postao najuzbudljiviji igrač NCAA lige od pojave Pita Maravića. Niko nije posedovao dribling kao Pit, a „brzi“ Edi demonstrirao je veoma slične veštine. I pored proseka od 21,8 postignutih poena po meču (Maravić je tokom Koledža imao neverovatnih 44,2) na NBA draftu 1977. izabran je tek u trećoj rundi od strane Atlanta Houksa. „Na treninzima je izluđivao saigrače, Edi nije samo dobro igrao, on je stvarao igru“, pričao je u to vreme njegov trener sa Koledža. U premijernoj sezoni u „jastrebovima“ Džonson je beležio 10,1 poen, da bi već krajem sledeće ubacivao 16 po meču. Izdvajao se u talentovanoj generaciji Atlante u kojoj su bili i Dok Rivers, Spad Veb i Tri Rolins, pa je 1980. zasluženo uvršten u Ol star tim. Ovu utakmicu završio je sa 22 poena, šest ukradenih lopti i sedam asistencija.

I dok mu je karijera išla uzlaznom putanjom, privatni život krenuo je nizbrdicom. Počelo je od ekipe kojom se okružio u Atlanti. „Sve same zmije i pijavice“, pričao je kasnije košarkaš. „Ja sam dete sa sela, navikao sam na skroman i miran život i odjednom sam postao popularan u velikom gradu okružen gomilom navodno dobronamernih prijatelja“. Društvo je uglavnom konzumiralo kokain, a ova supstanca nije bila nepoznata Ediju koji je priznao da je prvi susret sa njom imao u vreme dok je igrao na Koledžu.

Džonson je prvi put dospeo u vesti u junu te 1980. godine, ali ne u delu predviđenom za sport. Demonstrirao je fantastičan doskok skokom sa drugog sprata jedne zgrade i usput opravdao nadimak „brzi“ uspešnim begom od kiše metkova koje su na njega ispalila dva naoružana čoveka. Uspeo je zatim da zaustavi policijsku patrolu koja ga je naravno privela. Brzi je tvrdio da se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. „Bio sam u stanu sa dve devojke kada su se odjednom na vratima pojavila dva naoružana muškarca i počela da pucaju na mene“, glasila je njegova verzija događaja. Detektiv koji je vodio slučaj ispričao je nešto drugo: „Dve žene optužene za bavljenje prostitucijom i njihov makro bili su u stanu u trenutku pucnjave. Makro nam je rekao da je Edi prethodno opljačkao neke dilere droge, a da je zatim pretukao i ove žene koje su nameravale da mu dostave drogu. Zatim su se pojavili naoružani ljudi koje su po njega poslali oštećeni dileri. Oba napadača su uhapšena zbog pokušaja ubistva, ali Džonson nije hteo da ih tuži, kada bi smo ga pitali zašto to ne učini samo bi slegnuo ramenima". Tri nedelje ranije Džonson je bio umešan u incident sa nedozvoljenim posedovanjem pištolja. Uhapšen je, ali je usled nedostatka dokaza oslobođen posle nekoliko dana.

Svesni činjenice da je njegovo ponašanje iznenada postalo veoma zabrinjavajuće, čelnici kluba su u dogovoru sa njegovom porodicom odlučili da tokom njegovog boravka u zatvoru pošalju psihijatra koji bi ga pregledao. Doktor je preporučio da se košarkaš nakon izlaska smesti na psihijatrijsku kliniku gde će biti podvrgnut sedmodnevnoj terapiji i ispitivanjima. Ustanovljeno je da Edi Džonson boluje od manične depresije. Ova mentalna bolest leči se tabletama litijum-karbonata, a doze koje se prepisuju zavise od prirodne količine litijuma u krvotoku pacijenta. Psihijatri tvrde da manična depresija u svom najekstremnijem manifestovanju ima efekte preuveličanog i prenaglašenog samopouzdanja koji je karakterističan za redovne uživaoce kokaina. Nekoliko dana posle izlaska sa klinike Džonson je ponovo uhapšen. Ovog puta zbog krađe poršea koji je uzeo na probnu vožnju iz jednog auto salona. „Samo sam se malo duže zadržao na test vožnji nego što je to uobičajeno“, pravdao se Edi. Prijava protiv njega je odbačena, i na insistiranje psihijatra ponovo je vraćen na kliniku. Edijev nadimak bio je u potpunosti u skladu sa njegovim tempom života. Čim je ponovo otpušten sa klinike, oženio se sa devojkom koja je nosila njegovo dete.

Menadžment Atlante bio je obavešten o zdravstvenom stanju njihove zvezde, a tu informaciju krili su od njegovih saigrača. Da se kojim slučajem radilo o košarkašu koji nije imao takve kvalitete i bio toliko koristan za tim, više je nego izvesno da bi ga se vrlo brzo otarasili. Edi je još jednom uzeo učešće na Ol star meču. Istovremeno, nevoljno je uzimao prepisane tablete litijuma jer nije želeo da ostali igrači misle da s njim nešto nije u redu. „Nisam ni znao zašto ih uzimam, a pored toga samo su me usporavale i činile umornim tokom igre“. Edi je tako samoinicijativno odlučio da prestane sa uzimanjem lekova. Ispostavilo se naravno da je to bila veoma loša odluka. Nagle promene raspoloženja i ponašanja prouzrokovane kombinacijom lekova i kokaina rapidno su pogoršavale stvari. Incidenti poput telefonskih poziva članova menadžmenta kluba jedne noći kako bi im ispričao izmišljenu priču da će biti trejdovan u Lejkerse; napuštanje treninga i odlazak na tribine kako bi se igrao sa detetom; ili iznenadni izlazak sa terena kako bi pored aut linije preskakao konopac nesvestan dešavanja na parketu. „Mislili smo da je samo droga u pitanju“, pričao je kasnije centar Atlante Tri Rolins. Edi je ponovo morao biti hospitalizovan. Po zakonima države Džordžija, sprovođenje pacijenata do mentalne ustanove je u nadležnosti policije koja po njega dolazi sa papirima za izvršenje te naredbe. Momci u plavom pojavili su se jednog dana na treningu tima i pred šokiranim košarkašima obratili se Ediju;„momak, vodimo te na jedno mesto“.

Problemi van terena i dalje nisu imali nikakvog uticaja na njegove odlične partije. U sezoni 1980/1981. beležio je 19,1 poen po meču, najbolji rezultat u dotadašnjoj karijeri. Hoksi su periodično dobijali lekarske analize u kojima su pratili nivo litijuma u njegovoj krvi, ali se nije znalo da li su ti rezultati beležili i prisustvo nedozvoljenih supstanci u njegovom organizmu. Posle pet godina konstantno dobre igre u Atlanti, Džonson je počeo da pokazuje prve znakove posustajanja. Kokain je počeo da uzima svoj danak i pad forme uticao je na to da utakmice češće posmatra sa klupe. Atlanta ga je najzad trejdovala u Klivlend na sredini sezone 1985/1986, a Kavalirsi ga „trejduju“ na kliniku za rehabilitaciju. Posle izlaska kratko vreme igrao je u CBA ligi, a zatim se vraća u NBA i poslednji put u njoj nastupa u dresu Sijetl Supersoniksa. Zbog kršenja jedne od odredbi o rehabilitaciji, Edi Džonson biva trajno izbačen iz NBA lige 1987. Njegov život van terena postao je život klasičnog kokainskog zavisnika. U avgustu 1989, uhapšen je zbog provale u jednu kuću iz koje je ukrao blizu 10.000 dolara, a tokom istrage otkriveno je da je nešto ranije ukrao video rekorder vredan 250 dolara da bi ga prodao na ulici za dvadeset. I tako u nedogled. Njegov policijski dosije beležio je preko stotinu hapšenja. Naredne decenije Džonson je nestao iz javnosti sve do 2000. godine kada je nekoliko puta udario policajca prilikom hapšenja jedne narko grupe u kojoj se nalazio. Kasnije te godine iz jedne radnje ukrao je odeću u vrednosti od 100 dolara. Uhapšen je prilikom bega. Brzina mu ovog puta nije pomogla.  

Pomislilo bi se da čovek ne može pasti niže, ali ono što će uslediti 2006. godine, Edija visoko kotira u društvu sportista sa osvedočenim krivičnim delima tokom ili nakon karijere. Sraman epitet jednog od najgorih prestupnika ne samo u istoriji košarke već sporta generalno, Džonson je zaslužio gnusnim činom silovanja osmogodišnje devojčice. Provalio je u kuću u kojoj je ona bila sama sa mlađom braćom, odveo je u spavaću sobu i pre nego što će je napastvovati prislonio komodu na vrata. Samo tri dana ranije provalio je u jednu hotelsku sobu u kojoj je takođe silovao 25-godišnju devojku. Odmah po njegovom hapšenju mediji su napravili dodatnu zbrku jer su ga u prvim izveštajima pomešali sa jednim drugim Edijem Džonsonom čiju su sliku u prvi mah objavili. U pitanju je bio nekadašnji najbolji šesti igrač lige, krilo Sakramenta, Finiksa, Sijetla i Hjustona. U danima koji su usledili košarkašu bez ikakvog kriminalnog dosijea ova zamena identiteta nanela je prilično veliku štetu. Tokom suđenja Edijev advokat pozivao se na nedostatak jasnih fizičkih dokaza o počinjenom delu. Tvrdio je da DNK tragovi njegovog klijenta nisu pronađeni na mestu događaja. Tužilaštvo je priložilo medicinske nalaze i fotografije žrtve uzete nekoliko dana kasnije koje su bile dovoljne da Edvard Li Džonson 2008. bude osuđen na doživotnu robiju bez prava na pomilovanje.

Danas „u miru istražnog zatvora“ Santa Rosa, nekadašnji broj 3 na dresu Atlante sada je zatvorenik broj 0009158. Edi u zatvoru čita, piše, igra košarku i razmišlja o svom životu i „retkim trenucima kad je bio trezan“.