Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Negde u ovo vreme pre pet godina, leto je već pržilo. Jun je bio baš kako treba. Sa 30 plus bez kiše. Nenad Lalatović je posle Crvene zvezde preuzeo Borac iz Čačka. Orban je dizao žicu za migrante. Malinari su protestovali. Katai je oprostio veliku lovu Olimpijakosu da ostane u Zvezdi, Fabrisio Dornelas i Valeri Božinov su stigli u Partizan kao velika pojačanja. Zvezda je neuspešno jurila Mirka Ivanića...

I znate šta? Sve to je za nas i vas bilo nebitno tog jutra 20. juna 2015. U 07.00 smo svi bili nacrtani pred televizorima, kompjuterima, telefonima... Koliko god nenaspavani, bilo smo i te kako razbuđeni jer je adrenalin ključao. Isto je bila subota kao danas.

Tog jutra je Srbija igrala finale svetskog prvenstva u fudbalu protiv Brazila. I pobedila je!

I dalje to zvuči kao bajka. Možda vam današnja deca jednog dana neće verovati. Ali sve je snimljeno, sve piše. Sve to se stvarno desilo! Nije bajka. 

Bilo je divno. Radovali smo se uspehu Srbije u fudbalu. Bili smo ponosni na fudbalere Srbije. To se baš ne dešava često. To se skoro nikad ne dešava. I videlo se tada šta ovdašnjem narodu znači fudbal. Koliko se voli reprezentacija u fudbalu kada je nešto pozitivno, pošteno, lepo, čisto... Drugačije nije ni moglo kod tih dečaka sa već steknutim navikama pobeđivanja. Svaka čast košarkašima, vaterpolistima, teniserima, odbojkašicama, ali taj "mali Mundijal" je bio pokazna vežba da Srbi ni za čim u sportu ne pate toliko kao za nekim uspehom u fudbalu.

Veljko Paunović: Posle Urugvaja sam rekao igračima da ćemo biti prvaci, imam to i snimljeno

Pričali su neki i tada da je to "dečji fudbal", da "nikoga ne zanima", da će se "pokvariti čim im slava udari u glavu". I možda tu ima rezona, možda ima neke istine, možda je neke taj uspeh i pojeo... Ali ,bilo je lepo. I nikad niko neće moći to da im oduzme. To je njihovo za vjek i vjekova, pa tek onda naše. Ti momci su bili prvaci sveta i svakog Srbina učinili ponosnim. A cela fudbalska planeta nije mogla da ignoriše tu činjenicu i taj rezultat.

Srbija – Brazila 2:1 u finalu Svetskog prvenstva za omladince u fudbalu!

A koliko tek nas se odmah posle finala onako dečački nadalo i priželjkivalo, pravilo projekcije i prognoze u glavi, šta bi ti srčani mladići mogli da urade za koju godinu u A reprezentaciji. Da nas izvuku iz onog kanala u koji je skočio Lane Jovanović. Ko zna, možda i hoće. Ima još vremena.

Ispraćeni su na daleki Novi Zeland bez mnogo pompe. Favoriti su bili neki drugi. Neki Argentinci, neki Nemci, neki Brazilci... Orlići Veljka Paunovića su bili opasnost iz potaje.

Tog maja 2015. je na drugom kraju svetu krenula najlepša priča našeg fudbala u ovom veku. A u narednim pasusima će vam je ispričati akteri koji su skovali zlato. Od njih 21 koji su igrali to prvenstvo, njih 19 je pristalo da se u razgovoru za naš portal priseti tadašnjih događanja. Sergej Milinković Savić nije imao dozvolu kluba da priča za medije, Predraga Rajkovića nismo mogli da dobijemo. Ali tu su svi ostali.

Startnih 11 za finale sa Brazilom: Rajković, Babić, Zdjelar, Veljković, Šaponjić, S. Milinković-Savić, Antonov, Maksimović, Gajić, Živković, Mandić (©AFP)

I ovo je priča starih drugova..

„Na tom prvom Paunovićevom okupljanju, mislim da nas je bilo 50, pustio nam je ’Čileance’, pričao da ćemo i mi tako za tri godine... Mi ga gledamo u čudu, daj bre prvo da se plasiramo... Ali onda krene... Generalno, mi smo svi imali po 18 ili 19 godina, ali smo svi već igrali seniorski fudbal u klubovima. U tom uzrastu to mnogo znači. Možda smo bili i malo iskusniji od drugih, jer tek kad pređeš u seniorsku konkurenciju ti osetiš tu razliku“, priseća se u razgovoru za MOZZART Sport, Srđan Babić, štoper zlatne generacije.

Levi bek te generacije bio je Nemanja Antonov.

„Ekipa je bila na okupu tri godine, jesu se određeni igrači menjali, probali, ali okosnica od 20-ak momaka iznela je ceo ciklus na ramenima i to poznavanje u dušu moralo je da se očita na terenu. Plus, nije bilo klanova, što je selektorova zasluga, pa su nam i ti zdravi odnosi pomogli da ostvarimo najveći uspeh u dosadašnjim karijerama. Možda je dobro što smo na Novi Zeland ispraćeni bez euforije, jer je primer dve godine kasnije pokazao koliko velika očekivanja znaju da se obiju o glavu. Imali smo, takođe, vrsnu generaciju, putovali na EP u Poljskoj i proveli se kao bosi po trnju. A te 2015. nismo nametali visoke ciljeve, samo smo išli korak po korak“, kaže nam Antonov.

Kad je Maksa bio Inijesta: Pred penale sa Amerikom promašio sam 10 zaredom na treningu

Slično rezonuje i Marko Grujić kojeg je Zvezda tada pustila na Mundijalito sa Jovanovićem i Rajkovićem za razliku od Ristića i Jovića ne verujući mnogo u uspeh omladinaca na kraju sveta. Na Grujićevu sreću...

„Mi smo po godinama bili omladinci, ali taktički smo bili na nivou seniora. Sjajno je sve to Veljko Paunović balansirao. Imali smo odličan rad, ali je znao da nas opšuta. A to nije nimalo lako, jer smo se baš dugo pripremali. Onda jedan let, drugi let, treći let... Radili smo na nekim čudnim terenima... Sve smo izdržali. Osećali smo se kao da smo na nekoj ekskurziji, ali smo znali kada treba da zapnemo“, priča nam Marko Grujić.

Da je Veljko Paunović bio ključ uspeha, govore i reči ostalih igrača.

„To je najbolji trener kojeg sam imao u karijeri. Ostvaren kao fudbaler, nije morao da se nešto dokazuje nama dečacima i da glumi. Njegov način komunikacije i odnosa sa igračima je nešto neverovatno za naš fudbal. Znao je kako da priđe nama tinejdžerima. Otkako nas je okupio. Imao je otvoren odnosa sa igračima, nije bilo nikakvih tajni. Vodio je računa o ljudskim kvalitetima, ponašanju, vaspitanju, nije dozvolio da se okuplja neki polusvet. Pripremao nas je čak i za ono što nas čeka posle titule, govorio nam o ponudama, popularnosti i menadžerima koji će nas saletati“, sipa hvalospeve na račun tadašnjeg selektora i golman Vanja Milinković Savić.

Na njega se nadovezuje Radovan Pankov.

„Veljko je jedan ozbiljan gospodin i trener. Par godina ranije, kada smo se prvi put okupili, imali smo neku tablu u svlačionici na kojoj smo pisali svoje ciljeve. Svako od nas je pisao. Uspeli smo da ostvarimo sve sem osvajanja Evropskog prvenstva. Navodili smo redom, prvo prvi krug, pa plasman u polufinale evropskog prvenstva, što nam je obezbedilo plasman na Svetsko prvenstvo. I tako dalje... Veljko je specifična ličnost. Želim mu što pre da pronađe klub. Ne znam da li je bolji trener ili pedagog. Iz prave je sportske porodice. Sve je to sa razlogom“, kaže Raša Pankov.

Milan Gajić (©AFP)

Isto priča i desni bek te generacije Milan Gajić.

"Veljko Paunović se od početka postavio autoritativno i svojim pričama, kako fudbalskim tako i životnim, pokušao je da nam objasni da su poverenje i iskreni odnosi unutar jedne grupe osnova za svaki uspeh. Činjenica je da smo izgarali na terenu jedan za drugog, da je bila konstantna borba za državni grb, a Bog nas je za to nagradio“, govori Gajić.

Veljku Paunoviću veliku zahvalnost duguje i Mijat Gaćinović.

„Nikada neću zaboraviti moje prvo okupljanje za Srbiju kada me je Veljko zvao. Pre toga sam igrao za BiH. Bilo nas je dosta, ujedno i njegovo prvo okupljanje. Pokazivao nam je Čileance u sobi za sastanke i rekao: ´Ovako ćemo mi za tri godine´. A ja ga vidim prvi put u životu i mislim se: ´Šta ovaj priča?´, a-ha-ha. Koji Čileanci, oni osvojili Svetsko prvenstvo. A on nam kaže: ´Ovako ćemo mi za tri godine´. I stvarno, malo po malo nam je sve to stavio u glavu, i videli smo koliko možemo“, kaže Mijat.

I tako su Paunovi Orlići u harmoniji i drugarstvu krenuli na put do "kraja sveta".

„Sećam se dirljive scene na aerodromu, jedna baka je došla da nas pozdravi i poželi sreću na turniru. Kazala je kako se divila bivšem golmanu Crvene zvezde Zvonku Milojeviću i da skoro jednakim očima posmatra mog kuma, Predraga Rajkovića. Te scene ostaju neizbrisive. Ne znam joj ime, ali znam da je bila jedina na ispraćaju, pa mi nije bilo teško da je raspoznam među stotinama ljudi na terminalu ’Nikola Tesla’ kad smo se vratili sa zlatom. Hvala joj od srca za inspiraciju“, otkriva nam malo poznat detalj, vezista šampionskog tima Saša Zdejlar.

Najlepši gol turnira u Žiletovoj režiji: Osetiš to i pre nego što šutneš

A na Novom Zelandu, muke sa adaptacijom na početku.

„Došli smo deset dana ranije da se naviknemo na vremensku zonu. Mnogo puta nam se dešavalo da se probudimo u tri ili četiri ujutru, pa onda trči po neki sendvič tu blizu, ne možeš da dočekaš doručak“, kaže Miladin Stevanović.

Vremenska razlika u odnosu na Novi Zeland je 10 sati i 31. maja nedge oko ujutro smo saznali da je Srbija poražena od Urugvaja (sa Nandezom, Pereirom, Arambarijem...) na startu Mundijalita. Dovoljno da nikakve euforije više ne bude. Ako je i bilo...

„Meni je najvažnija ta utakmica protiv Urugvaja. Pre prvenstva smo igrali skoro stalno u formaciji 4-2-3-1, imali smo odličnu ekipu i Veljko je hteo da tu prvu utakmicu igramo 3-4-3 jer smo sve mogli da igramo, u svim sistemima. A na prijateljskoj pre toga smo dobro odigrali baš u 3-4-3. Odigrali smo tih 3-4-3 i izgubili od Urugvaja. Mi u ekipi počnemo da se pitamo ´Što smo promenili sistem? Igrali smo 4-2-3-1, znamo svi šta ko radi´. Posle toga, kao da je Veljko skontao da bi ekipa radije da igra 4-2-3-1. Iako, naravno, niko od nas nije otišao i bilo šta mu rekao, jer smo stvarno verovali u njega. Do te utakmice nam je timski pozdrav bio: ´Ko je najbolji? Srbija!“. A posle Urugvaja smo se vratili na 4-2-3-1 i počeli sa pozdravom: „Ko je svetski šampion? Srbija!“, priseća se Mijat Gaćinović, jedan od petorice iz tog tima koji je dve godine ranije u Litvaniji osvojio i titulu evropskog prvaka za omladince.

Bio je to jedini poraz Srbije na Novom Zelandu.

„Tačno se sećam da sam pomislio: Pa nije valjda da će da ispadne da smo duže putovali no što ćemo tamo ostati“, kaže nam Stefan Ilić, tadašnji član subotičkog Spartaka koji danas brani boje OFK Bačke.

Sa peharom(©AFP)

Nije se desilo to čega se Stefan pribojavao. Od tada kreće uzlet Paunovićevih Orlića. Prva od dve pobede nad Malijem je otvorila vrata za prolazak grupe. Pred taj meč su počele da se dešavaju i neke čudne stvari koje su na kraju prerasle u srećne riituale.

„Izgubimo prvu utakmicu protiv Urugvaja i pred drugu, ne mogu više ni da se setim zašto, Miloš Veljković promeni sobu. I mi dobijemo Mali! Posle je automatski morao uvek da menja sobu dva dana pred utakmicu. Spavao je inače sa Maksimovićem, a onda se pred meč prebaci kod Veljkovića i mene. Neke bombone smo uvek kupovali tu u nekoj prodavnici i tako eto... Ritual pred utakmicu, jednom ti kao donelo pobedu, pa valjda će opet. Smejali smo se, nismo mogli da spavamo“, otkriva nam do sada neispričane detalje Miladin Stevanović.

Sergej Milinković Savić je načeo Samasekua i drugove, Staniša Mandić ih je dotukao.

„Prvu utakmicu nisam počeo, fudbalski sam bio ljut, jer sam bio starter na svim prethodnim mečevima. Kada me je Paunović ubacivao u igru protiv Malija rekao mi je: Treba mi gol! Moguće da je imao osećaj, treneri često rade takve stvari“, seća se Mandić.

Luda priča Mijata Gaćinovića: Trovanje, razgovori sa psihologom, promena formacije i anegdota o Mesiju

Posle 2:0 protiv Malija, Srbiji je bila potrebna pobeda u poslednjem kolu grupe protiv Meksika za prolaz dalje. Na drugoj strani Irving ’Čaki’ Lozano i još nekolicina igrača koji će kasnije postati A reprezentativci Meksika. Uvek oni imaju dobre mlađe selekcije i nikome nisu lak plen.

„Meni je Meksiko prva asocijacija na Mundijalito. Taj meč je obeležio Rajković. Imao je nekoliko vanserijskih odbrana. Ceo turnir smo imali savršen golmanski ’staf’. Sa nama je radio sjajan stručnjak Sarić, znali smo da samo jedan može da brani. Ponosan sam na sve što je uradio Rajković, bio je ubedljivo najbolji golman turnira. Ja i Vanja Milinković Savić smo ga činili rasterećenim... Bili smo jedan tim. Dugo smo bili na tom Novom Zelandu, ali znali smo kako da zadržimo fokus. Bilo je svega, ali nekako smo svi u glavi znali da je mnogo uloženo u nas. Otvarali su nam se neki znakovi pored puta. Počev od onog Maksinog gola u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope protiv Turske. To je bio predznak. Paunović nam je ponavljao da ne treba da se zadovoljavamo činjenicom da smo učesnici“, ispričao nam je jedan od trojice golmana te ekipe, Filip Manojlović.

U tom meču je postignut i zvanično najlepši gol Mundijalita. Potpisao ga je Andrija Živković koji je to prvenstvo odigrao briljantno. Lepotica iz slobodnjaka protiv Meksika je najavila da u tom timu ima nešto spektakularno.

„Ima tih trenutaka kada uzmeš loptu i znaš da ćeš da ga daš. Naravno, uvek ti na terenu misliš najbolje, moraš da daš sve od sebe i probaš da igraš sa samopouzdanjem. Ali nekad u sebi prosto vidiš unapred šta će da se desi. U tom trenutku, ma čim sam je namestio na zemlju, znao sam da ulazi. Osetiš i pre nego što šutneš“, kaže nam Andrija Živković dok premotava film na utakmicu u kojoj je krenula serija pobeda krunisana svetskom titulom.

Legendarna fotka sa podizanja trofeja (©AFP)

Više nije bilo prava na kiks. Počela je nokaut faza, a Srbiju je čekala Mađarska. Ekipa bez nekih zvučnih imena, ali dobro trenirana od strane Bernda Štorka, nekadašnjeg pomoćnika Jirgena Rebera u Partizanu. Mađari su poveli, a iznenađenje Veljka Paunovića se Filipom Jankovićem u startnih 11 nije uspelo.

„Ja sam tada igrao za Kataniji u Seriji B, ali je Veljko Paunović pokazao ozbiljnost. Demonstrirao je da sve prati. Nazvao me je telefonom i saopštio da bi voleo da me proba. Tako je i bilo. Odigrao sam dve prijateljske utakmice protiv Mijanmara i Hondurasa. Namestio sam neke golove i našao se na spisku putnika. Hvala mu na tome, jer ću ceo život moći da govorim da sam šampion sveta. Meni je uvek u sećanju priprema tog turnira. Ozbiljno smo se spremali, bili smo taktički perfektni. Evo jednog detalja, na kojem smo radili mesec i po dana. Veljko nam je na stalno pričao i sugerisao da čim nema centaršuta, nema ni gola. Naučio nas je da ne dozvolimo rivalima da nam lako ulaze u opasnu zonu i centriraju. Jeste to omladinsko prvenstvo sveta, ali mi smo po svim karakteristikama bili seniorska ekipa. Dobra stvar je bila što se nas većina znala duže od pola života. Mnogo igrača iz Zvezde, Partizana, Vojvodine. Kada fudbaleri pričaju o dobroj atmosferi, onda je to obično kliše, stereotip. Ali na ovom turniru je stvarno bilo tako. Veljko nam je držao motivacione govore, bilo je mnogo tih sitnih detalja“, komentariše nam Filip Janković sa distance od pet godina.

Srbija je gubila protiv Mađara od početka drugog poluvremena, Paunović je uveo Šaponjića umesto Jankovića, pojačao napad i kada je delovalo da su sve lađe potonule, srpskom selektoru se vratilo. Šaponjić je na Živkovićevu asistenciju u 91. minutu pogodio za 1:1 i produžetke! U dodatnih 30 minuta je Srbija igrala bez isključenog Gajića, ali je Šaponjić pečatirao status junaka utakmice kada je njegov centaršut Mađar pretvorio u autogol i plasman Srbije u četvrtfinale.

Vukašin Jovanović: Izbila bi ozbiljna tuča da smo ostali na Novom Zelandu još tri dana

„Žile je izveo korner, a ja trznuo glavom sa peterca. To mi je bio prvi gol na turniru i pamtiću ga zauvek. Na istoj utakmici u produžetku, izvučem se na stranu, imam samog Mijata na drugoj, ali pas nije bio snažan, Mađar ga preseče, lopta napravi parabolu i uđe u mrežu“, sa ponosom se priseća Šaponjić možda i ključne utakmice na prvenstvu.

Vanja Milinković Savić ne sumnja. Ta je bila ključna!

„Posle Mađarske sam shvatio da idemo ka nečemu velikom iako nam je Veljko još ranije usadio da možemo do kraja. Posle te pobede sam osetio da nas sve više i više prate u Srbiji. Čuo sa se sa mnogo ljudi u Novom Sadu i prepoznao koliko veliku stvar smo uradili. Nedostajao nam je Sergej u tom meču. Posebno u skoku. On je obično bio rešenje kada nemamo rešenja“, kaže nam Vanja, uz Šaponjića najmlađi u tom timu Srbije. 

Vanjine reči o Sergejevoj važnosti za tim, potvrđuje i Šaponjić.

„Ne mogu da kažem da se neko izdvajao, ali bih rekao da je Sergej na neki način bio lider. Već je iza sebe imao sezonu u jakoj ligi i kad je frka – ide lopta na Sergeja. Zato što znamo da ume da je sačuva, da reši situaciju “jedan na jedan”, da odmori odbranu. Tim mu je verovao”.

I tadašnji štoper Miloš Veljković smatra da se protiv Mađara sve prelomilo.

„Pet minuta pre Šaponjićevog gola sam mislio kako se vraćamo avionom. Prevalili smo toliki put, dobre stvari uradili i sada da ispadnemo protiv Mađarske... Kada smo dali taj gol pomislio sam: ´Sada je sve moguće´. To je bio trenutak. Verovali smo uvek, ali smo tada pomislili da možemo da uradimo nešto veliko”, otkriva Veljković.

Tokom penala protiv SAD (©AFP)

Završnica za infarkt protiv Mađara je upalila baklju euforije u Srbiji. Orlići su postali glavna sportska tema, jedva se čekala sledeća utakmica. A ona je došla u četvrtfinalu protiv Amerikanaca koji su pre toga eliminisali Kolumbiju. Napadali su Orlići kako je meč odmicao, ali Ameri su imali sreće da se odbrane, dođu do produžetaka, a onda i penala. Ostaće ta penal serija upamćena kao jedna od najluđih u istoriji našeg fudbala. Rajković je odbranio prvi penal, ali je Mandić odmah potom šutirao preko gola. Pogađalo se naizmenično do šeste serije kada je Rajković preuzeo odgovornost da šutira i promašio za pobedu! Kapiten se iskupio odbranjenim penalom u devetoj seriji, a Maksimović je pogodio za polufinale.

Inače, Maksimović nije baš igrač od kojeg se očekivalo da stavi tačku sa penala.

„Pre toga je Veljko nama golmanima govorio na treninzima da olabavimo sa odbranjenim penalima“, kaže nam Vanja Milinković Savić.

Šaponjić: Kod Veljka smo kidali

Bolje što mi kraj malih ekrana tada nismo znali šta se to dešavalo sa Maksom i penalima na treninzima...

„Ima anegdota pre toga. Na treningu sam promašio 10 penala zaredom, pa su me svi zezali. Hajde promašio prvi, drugi, nerviram se, počeo da šizim... Možda me na kraju Rajko pustio da dam gol da bismo išli kući. I onda dan pred utakmicu sa Amerikom smo vežbali penale. I pošto sam bio s Veljkovićem u sobi, on mi kaže: ´Ja bolje šutiram od tebe´. Ja mu kažem: ´Ako ti sutra uzmeš penal, ja ga uzimam posle tebe i dajem ga´. Kada je on promašio, znao sam da uzimam loptu i da ću pogoditi. Hteo sam da mu dokažem da ne šutira bolje penale od mene, a-ha-ha. Čim je promašio, imao sam u glavi da ja idem sledeći, da mu pokažem”, prepričava nam Nemanja Maksimović.

O toj priči nam je posvedočio i Srđan Babić.

„Da, da, da... Bilo je posle treninga: ’Samo da ne bude penala’. Pa šale: ’Makso, ako i bude penala samo nemoj ti da šutiraš’. A, eto, on ga je dao“, kaže Babić.

Da je bilo onako kako je naš stručni štab zamislio, penal serija protiv Amera bi bila ranije rešema.

„Najviše se sećam utakmice sa Amerikom, možda i zato što sam igrao tu utakmicu. Malo mi je i smešno sad kad se setim. Znalo se otprilike ko izvodi prvih pet i to je OK. Međutim, kad su došli šesti i sedmi, samo smo se onako na centru gledali, niko neće da šutne. Sećam se i pre meča, šef Paunović radi analizu, trener golmana Aleksandar Sarić nam priča: ’Samo nemojte u golmanovu desnu stranu, dole, tu se u većini slučajeva baci i brani’. Ali kad su krenuli penali, u sekundi smo sve zaboravili, mislim da smo četiri penala šutirali u golmanovu desnu stranu, baš dole“, otkriva nam Miladin Stevanović.

Posle penala protiv SAD (©AFP)

Da se zlatni momci vrlo dobro sećaju svakog detalja sa Novog Zelanda, stiže i potvrda od Marka Grujića. 

„Stalno smo morali nešto da jurimo. Počev od kvalifikacija za Evropsko prvenstvo kada je Maksimović dao gol, pa do onog perioda kada smo otišli na Novi Zeland i izgubilii na premijeri od Urugvaja. Vi novinari sigurno znate sve detalje, i ko je kada postigao gol, i kako smo se vraćali. Ali ubeđen sam da je Veljko Paunović bio ubedljivo naš najbolji pojedinac. Bili smo fantastično pripremljeni, taktički besprekorni. I nije samo u pitanju Paunović. Ceo stručni štab je radio fenomenalan posao. Sećam se Milana Kosanovića, kasnije ga je javnost upoznala tokom rada u Crvenoj zvezdi. On je bio zadužen da skenira ostale reprezentacije. Radio je to perfektno. Imali smo kompletnu pripremu, sve nam je bilo sažvakano. Na nama je bilo da izađemo na teren i sažvaćemo rivala. Isto tako i trener golmana Sarić je bio perfekcionita. Govorio nam je kako ne treba da šutiramo pred susret sa Amerikom, a mi smo sve radili suprotno“, kaže Grujić.

Jedan od dvojice koji šutirali penal protiv Amerikanaca je bio Ivan Šaponjić. Zašto?

„Uh! Tokom utakmice sam propustio izvanrednu šansu da rešim me. Probio je Mandić, čak sam bio lepo pripremljen da je pokupim, ali mi je lopta prešla preko noge, samo sam je kačio. I do kraja razmišljam ’kako ga nisam dao?’ Poremetilo me. Sad, penali: Ide prvih pet, ali šta ćemo za dalje? I lagano jedan po jedan prilaze lopti, ja neću. Mislim u sebi ’ipak sam najmlađi, neka uzme neko stariji’. A i proganja me taj promašaj. Pošto nam je ponestajalo izvođača, trebalo je da pucam posle Maksimovića. Srećom, nisam, ha-ha-ha, rešio čovek na vreme”.

Zlatni Orlić koga su prvog zaboravili: Tri godine pre turnira Paunović nam je doneo sliku tog pehara

Srbija je bila u polufinalu!

Uspeh je napravljen, ali finale je moglo da se namiriše. Na putu je stajala reprezentacija koju su Orlići već pobedili u grupi. Opet Mali. I opet drama. Produžeci. I šampionsko srce naše zlatne dece – 2:1!

„Meni su oni bili najteži rival na prvenstvu. Neverovatno snažna selekcija. U grupi smo ih relativno lako dobili i znali smo da će biti kud i kamo teže usled nepisanog pravila da se na istom prvenstvu retko dešava da dvaput savladaš isti tim. Srećom, i to smo rešili“, priča nam Nemanja Antonov.

Ne priča Antonov tek tako da je protiv Malija bilo mnogo teško. Morao je Paunović još jednog levog beka da uvodi u drugom poluvremenu.

„Znaš kako, u grupi nam je bilo mnogo lakše. Nekako i kad čuješ Mali, ne pomisliš na neku fudbalski školovanu naciju, ne mislim ništa loše, ali nije baš Brazil. Možda smo ih malo i potcenili, u grupi je bilo čini mi se dosta lagano. U polufinalu već… Ušao sam na toj utakmici u igru, osetiš po saigračima koliko je teško, koliko su iscrpljeni, vidiš odmah koliko su brži od nas. Nije mi tako izgledalo u grupi. Stalno se setim, to ne mogu nigde da nađem, da sam mogao da dam i gol. Žile je centrirao sa desnog krila, po zemlji ide lopta, uklizao sam i bio za malo kratak, ali sam osetio na vrhovima krampona da sam je zakačio. Pa se razmišljam i sad da li sam dobro uklizao, da li je uopšte trebalo da uklizam. A ne mogu da nađem taj snimak”, priseća se Stefan Milošević koji je zamenio Mandića u drugom poluvremenu pri rezultatu 1:1.

Andrija Živković protiv Malija (©AFP)

Andrija Živković je izašao je sam na golmana u četvrtom minutu za 1:0, a posle njegovog kornera i sjajnog skoka Veljkovića u produžecima je naša ’sedmica’ Šaponjić pogodio za konačnih 2:1.

„Protiv Malija je bila strašna minijatura celog tima prilikom prekida. Opet je Žile izveo koner, Veljković je vratio na peterac, a ja sam poznat kao neko ko se uvek šunja i čeka otpatke, pa sam je samo bocnuo u mrežu. Mislim da je i Sergej pomogao, odvukao je dva fudbalera Malija na sebe”, kaže Šaponjić.

Andrija Živković je posle finala kupa, Partizan – Čukarički, rekao ’idemo na Novi Zelend po trofej’!. Jeste li baš toliko bili sigurni u sebe, pitamo Sašu Zdjelara?

„Možda je to bilo Žiletovo mišljljenje, ali smo na turnir otišli bez pritiska ili euforije. Imali smo cilj, znali da je selekcija kvalitetna, selektor i stručni štab potkovani znanjem, samo smo ih sledili. Godinu pre Mundijalita, skori ista ekipa je na prvenstvu Evrope u Mađarskoj ispoljila snagu, sticajem nesrećnih okolnosti ispala od Portugala na penale u polufinalu. I to nas je ojačalo”, kaže Saša Zdjelar, jedan od motora tog tima sa Novog Zelanda.

Vukašin Jovanović je ostavljao srce i dušu na terenu u tim mečevima kada je umor obarao oba tima i kada je glava bila presudna.

„Mi smo vam bili neki fudbalski Novak Đoković. Kad sve na prvi pogled propada, mi se zainatimo i preokrenemo... Pitam se i danas odakle nam je dolazila takva mentalna snaga. Kao da je duh Novaka Đokovića ušao u nas. Nismo mogli da izgubimo. A tehnički nismo bili najbolji, niti smo mogli da igramo na tu kartu... Onda smo morali da se skupimo, pokažemo energiju i odigramo taktički perfektno“, priča nam Vule.

Miloš Veljković – svačiji cimer

Srbija je posle druge pobede nad Malijem došla na korak od ostvraenja Žiletove prognoze i korak od od svetske titule. Poslednja prepreka je zvučalo gordo i moćno – Brazil! Nikad niko u fudbalu ne može da preti Brazilu ili da misli da je bolji. Ma koji uzrast da je u pitanju, ma koje takmičenje da se igra.

„Koliko se sećam, veče pred finale je bila loša večera u hotelu. Cela ekipa je odlučila da ne obeduje tu, već u obližnjem Mekdonaldsu. To se ne radi nikad, kamoli uoči tako bitnog susreta. Srećom, selektor nije odmah saznao, a ispalo je dobro“, otkriva nam "mali greh" Nemanja Antonov.

Miloš Veljković je bio ubeđen u pobedu veče pred finale.

„Iskreno, noć pre smo Maksa i ja pričali u sobi. Ja sam već razmišljao, imam taj mentalitet, ipak sam odrastao u Švajcarskoj, a ostali momci su bili opušteniji pred utakmice. Nisam baš igrao toliko velikih utakmica pre toga, igrao sam finale Evropskog prvenstva i to je bilo super, ali ovo je ipak veće. I Maksa je bio opušteniji, stalno je govorio: ´Dobijamo sto posto´. On je imao veru, bio je opušten, i pred svaku utakmicu je govorio ´Dobijamo´. Tako smo se malo zezali“, kaže nam Veljković.

Večera u "Meku" je očigledno bila talična. Počelo je bajkovito u finalu i Srbija je povela golom Staniše Mandića. Brazil je izjednačio majstorijom aktuelnog Junajtedovog veziste Andreasa Pereire. I opet klackalica, opet drama i opet produžeci. Čekali su se penali, a onda...

„I sad kad me neko vraća na tu akciju često pogreše, misle da sam ja asistirao, pa moram da ih ispravljam, da ih podsetim da sam ja povukao loptu. Bilo je možda malo i inata, da pokažem da je trebalo više da igram, mada je to duža priča, ne moramo sad o tome. Ali nisam se bunio, baš naprotiv, trenirao sam sve jače, znao sam da će me Bog nagraditi. Neko bi se možda povukao u sebe, ja nisam, jak sam u glavi. I u tom trenutku... Na terenu sve zaboraviš, osetio sam prostor, osetio sam da mogu da ga okrenem, da ga pretrčim...“, opisuje nam Stefan Ilić potez iz kojeg se rodio gol za svetsku titulu Srbije.

Brazilci za kraj (©AFP)

Njegov imenjak, tadašnji saigrač iz Spartaka, Stefan Milošević potvrđuje Ilićeve reči.

„Znam da se tad najviše pričalo o Gabrijelu Žezusu i koliko on miliona košta. Ja recimo tad nisam ni znao za ovog Malkoma, a on posle Barselona pa Zenit. Ogromna imena sad, a i tad su bili poznatiji nego mi… Tu akciju kod gola, i da me probudiš u pola sna mogu da je opišem u detalj, kad je loptu uzeo Stefan Ilić, mislim da je i on možda, kao i ja, bio malo ljut što nije igrao više. I onda u situaciji kad bi većina htela samo da se zagradi i zadrži loptu ili da je ispuca u aut, on je bez opterećenja koje nosi finale uzme, povuče i napravi to što je napravio”, kaže Milošević.

Kad pomenuše brazilska imena iz tog finala, pamti ih i Nemanja Antonov.

"Individualno najteži protivnik na Mundijalitu? Gabrijel Žezus, nema šta. Još je napadao po mojoj strani i taman kad je izašao, kasnije je tu poziciju pokrio Malkom. Mislim u sebi „olakšanje“, kad i on se ispostavio kao vrlo nezgodan za čuvanje. Ali i to smo uspeli“, ponosan je Antonov kada se seti kakve igrače su on i drugari neutralisali u finalu.

PRELAZZI: “Ma od njih ništa neće da bude” i drugi komentari

Ilić je počeo akciju, Živković je nastavio i sjajnim pasom lansirao Nemanju Maksimović pred gol Brazilaca u 119. minutu.

„Ako mi verujete, skoro sam gledao, baš kad je bilo na RTS-u. I opet sam se naježio. Svaki put kad se samo povede priča o tome... Gledaš tu situaciju, i kako je Ilić meni dao loptu, pa je onda ja guram Maksi u prostor. Ponela nas je atmosfera, znali smo da je baš tu prilika da uzmemo ono po šta smo došli“, kaže nam Andrija Živković.

I kao protiv Amera kod poslednjeg penala, tako je hladnokrvni Maksa i ovde bio ’bensedin’ za srpsku naciju.

„Nismo bili svesni važnosti te utakmice, bili smo daleko. Rekao nam je Veljko da niko ne pamti ko je bio drugi, već da se samo šampioni pamte. Kako je vreme odmicalo, postajali smo sve umorniji. Veljko je ostavio mene da igram kao polušpica, možda čak i špica, jer je znao da mogu da istrčim, da imam snage. Kada je Ilke uzeo loptu na našoj polovini krenuli smo da trčimo. Kada je Žile dobio loptu, čekao sam taj trenutak. Bio sam na granici. Pitanje da li bi ga poništili sada sa VAR-om ili ne bi. Žile mi je dodao loptu, imao sam dovoljno vremena. Pogledao sam u sudiju i kako sam video da nije podigao zastavicu, rekao sam sebi da se smirim, da udahnem. Udahnuo sam - i sve mi se otvorilo. Ja sam još kao dete voleo da šutiram spoljnom. U tom trenutku mi se tako otvorilo, a i dan-danas volim tako da šutiram, imam veće samopouzdanje nego kada šutiram unutrašnjom. A i golman nije očekivao da ću spoljnom, pa sam ga uhvatio na krivoj nozi. Dao sam taj gol i stvarno ta dva minuta posle gola su bila kao večnost. Kada je sudija svirao kraj, nešto neverovatno”, priseća se Nemanja Maksimović gola karijere koji je ispisao istoriju srpskog fudbala.

Suze radosnice Vukašina Jovanovića su obišle svet tog popodneva. 

„Iskreno, ne volim mnogo da pričam o tim suzama. To gledam kao intimu, ali negde i logično je bilo da zaplačem. Kada se završila utakmica sa Brazilom, imao sam „flešbek“. Kroz glavu mi je prošao kompletan put jedne generacije“.

Konačno, titula! (©AFP)

Milan Gajić kaže da je tog momenta na naplatu došlo tri godine velikog rada.

„To je uspeh koji je zapečaćen u istoriju srpskog fudbala. Mislim da ljudi i dan danas nisu svesni veličine tog uspeha. To finale i taj trofej su pečat dugog procesa koji je počeo sa dolaskom Veljka Paunovića na čelo stručnog štaba... Tri godine smo u glavi imali samo jedno, a to je da postanemo svetski prvaci. Sa ove tačke gledišta, kada vidim šta smo sve uložili kao grupa, mislim da se od početka znalo da ćemo se popeti na krov sveta“, ističe Milan Gajić.

Radovan Pankov je neizmerno ponosan što je bio te generacije.

„Mislim da će se filmovi snimati o tom događaju. Naravno, igraju se i drugi sportovi, košarka, vaterpolo, gde su ostvareni stvarno neverovatni uspesi. Ali, mi Srbi smo slabi na fudbal. Zvezdin Bari je najveći rezultat u istoriji sprskog sporta, a taj uspeh na Novom Zelandu je zaista neverovatan. Pogotovo što više nismo onako velika država kao što je bila Jugoslavija. Osvojiti svetsku titulu i pobediti u finalu jedan Brazil. Svako ko pomisli na fudbal prvo pomisli na Brazil, bez obzira što je Engleska kolevka fudbala. Stvarno neverovatan uspeh“, priseća se Raša Pankov.

Saša Zdjelar: Možemo i mi kao Hrvati, samo da se slože kockice

Srbija je slavila svetsku titulu u fudbalu. Oh, kako to lepo zvuči.

„Meni je u glavi stalno doček. Niko od fudbalera se nije popeo na balkon. Mnogo ljudi, tu postaješ ozbiljan igrač. Profesionalac. Niko od nas to ranije nije doživeo“, kaže nam Marko Grujić šta je prolazilo igračim kroz glavu posle titule.

Dočeka se seća i Srđan Babić

„Baš smo Gajić i ja pričali pre neki dan oko celog turnira, prepričavali Veljku Nikoliću i Željku Gavriću, eto, kao da ste znali. Sećam se najviše balkona, to je iskustvo koje ti se desi jednom u životu, da svom narodu doneseš toliko radosti. Mene je i u Banjaluci dočekalo dosta ljudi, baš mnogo ljudi, ne znam ko sve. Neponovljivo“-

„Tek dolaskom u Beograd shvatio sa veličinu ostvarenja. Onu energiju naroda koji nas je podržavao od aerodroma do balkona Gradske terase, kažu da je bilo oko 100.000 ljudi. Još skandiraju moje ime. E, to se pamti ceo život“, kaže Nemanja Antonov.

Orlići su tada dostigli fudbalsko nebo. A malo je poznato da su posle hteli i da skaču sa neba. Bukvalno.

„Hteli smo da skačemo badži sa Skaj Tauera. Na kraju nam roditelji nisu dali. Svaki dan je bio ’cirkus’. Rekli smo: Ako osvojimo, skačemo svi zajedno. Ali, posle su nas zvali i poručili nam da ne skačemo. Nije im bilo drago što smo hteli to da uradimo. Nije to bila ideja svih igrača, već nas nekoliko“, otkriva nam Staniša Mandić.

On i Antonov su tada delovali kao legitimni naslednici Ivanovića i Kolarova u budućoj A selekciji Srbije.

„Svako od nas je nastavio karijeru nekim svojim putem i bilo je logično da se nećemo zadržati kao ekipa u nekoj budućnosti. Ali svakako ono što smo napravili ostaće zauvek zapamćeno“, kaže Gajić.

A ispred balkona... (©Starsport)

Projekcija javnosti posle Novog Zelanda je bila: dajte odmah Orliće u A reprezentaciju!

„Razumem da su navijači tako razmišljali, kod njih smo dobili ogroman kredit i hteli su da nas vide među seniorima, ali, čekajte ljudi, to nije bilo realno. Ipak smo bilo deca. Koliko god mi želeli, nije bilo moguće. Lepo je zvučalo, mada je i ovako veliki broj fudbalera stigao do najbolje selekcije“, realan je Saša Zdjelar.

Vukašin Jovanović: Izbila bi ozbiljna tuča da smo ostali na Novom Zelandu još tri dana

Filip Janković je jedan od onih čija karijera posle Novog Zelanda nije krenula očekivanim smerom.

„Da li smo mogli više? Verovatno – pojedinci da. Ni meni karijera nije otišla u pravom smeru. Ali ja sam ubeđen da je sreća mnogo važan faktor u fudbalu“, kaže Janković.

Stefan Milošević je došao do Zvezde, ali se kasnije vratio u Spartak.

„Bila su velika i očekivanja nas samih, misliš: ’Sad ću negde da odem, ne znam gde, ali negde’. I bile su neke ponude, znam da je Olimpijakos zvao, ali sam ja hteo samo u Zvezdu. Računam, ako odem u Zvezdu, idem posle i dalje negde, sigurno. Na kraju ispadne tako, ne igraš i nazad u Suboticu. Život nas je sve odveo na različite strane. Ali prođe kroz glavu dosta puta, nije da živim u prošlosti, nema toga u fudbalu, ali odeš da pogledaš nešto na Jutjubu, a izleti mi nekako uvek to finale. Sad kad je bila korona, na RTS-u je išao snimak... Gledam i imao sam osećaj kao da sam na terenu ili u mom slučaju bolje rečeno na klupi. Čudan osećaj. Gledaš, znaš šta će da se desi, a opet navijaš da damo gol. Naježio sam se. Nažalost, imao sam neki problem sa telefonom, pa sam ispao iz te Whats App grupe i nisam se ni vratio, ali svi ljudi koje poznajem su me zvali tokom tog prenosa . Svi smo imali svoje uloge u tom timu. Ja u polufinalu, Raša Pankov recimo nije odigrao ni minut, ali kako da ti objasnim, on mene podseća kao ono kad u košarkaškoj reprezentaciji gledaš Štimca. Da se ne naljuti on, ali znaš da su ga gledali… Kao, dečko za atmosferu. E pa, za tako nešto ne možeš boljeg da nađeš od Raše Pankova”, kaže Stefan Milošević.

Ni Stefan Ilić nije imao sreće da posle odlaska iz Spartaka u Zvezdu dalje ide uzlaznom putanjom.

„Sudbina, šta li je. Milion nekih situacija, ne samo sa Mundijalita. Možda da sam igrao više, možda bi sve išlo drugim tokom... Ali možda. A nije ni sad kasno. Ne žalim se, treniram. Fudbal te na kraju nagradi, nekog ranije, nekog kasnije“.

Ipak, više ih je iz generacije koji su dogurali do A reprezentacije ili su makar na korak od njenog dresa. Jedan od njih je Mijat Gaćinović. Koliko vam je Mundijalito promenio živote?

„Svima nam je promenilo živote. Meni je stvarno značio doček kada sam video koliko je ljudima to sve značilo. Tada sam video da je fudbal u Srbiji opet sport broj jedan. Iako smo uspešniji u nekim drugim sportovima. Mislim da nikome nije bilo ljudi kao što je bilo nama. Neverovatno koliko je bilo ljudi. Bio je haos. Ja sam imao tri dočeka, u Beogradu, pa u Novom Sadu i Trebinju. Zamisli šta bi bilo kada bi se to ostvarilo sa A selekcijom“, kaže Gaćinović.

E pa Mijate, zamišljamo. Zamišljamo evo već pet godina. Vas i Veljka u reprezentaciji Srbije. I još se nadamo. Još ste nam "zlatni dečaci" koje nikad nećemo zaboraviti. Niti taj 20. jun 2015. godine. 

Pišu: Dejan STANKOVIĆ, Aleksandar GLIGORIĆ, Darjan NEDELJKOVIĆ, Aleksandar JOKSIĆ, Nenad JOVANOVIĆ, Vujadin TOMKOVIĆ, Strahinja KLISARIĆ