Kad je Maksa bio Inijesta: Pred penale sa Amerikom promašio sam 10 zaredom na treningu

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Tog 20. juna 2015. na stranicama MOZZART Sporta osvanuo je tekst: “Upoznajte Inijestu sa Drine”. Masovno su posle kolege iz drugih medija pozajmljivale takav opis Nemanje Maksimovića. Napisao je tada naš Darjan Nedeljković, malo parafraziramo…

“Verovatno neće osvojiti trofeja koliko superstar Barselone, možda neće biti igrač te klase, ali junak i vezista Orlića ima nešto ‘’inijestovsko’ u sebi. Umesto nerava konopce… Pričao je svojevremeno Bora Milutinović da svi ljudi rođeni na obalama Drine u sebi imaju sublimaciju vatre i vode. On je nepodnošljivo hladnokrvan. On je i vatren kad treba da se odlučuje”.

Pet godina kasnije utisak se nije promenio. Maksimović i dalje važi za tihog momka, ali na terenu on je neumorni “terijer” sa zubima uvek blizu protivnika. Kao član borbene jedinice Hosea Bordalasa u Hetafeu hit je sezone u verovatno najkvalitetnijoj fudbalskoj ligi na svetu.

Ali juna 2015. godine samo su retki mogli i da pretpostave kakav se biser krije pred njima. Uostalom, u to vreme ni samom Maksimoviću nije bilo baš najjasnije šta se to dođavola desilo.

“Kako prolazi vreme sve smo svesniji šta smo uradili i koliko je sve bilo neverovatno. Kada se okrenem, prošlo je pet godina i baš sam ponosam na sve što smo napravili kao tim”, počinje Maksimović priču povodom pete godišnjice od najvećeg uspeha reprezentativnog fudbala u samostalnoj Srbiji.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Fudbal doduše ne priznaje uspomene, ali ovu jednu zaista vredi negodovati. Jer tad smo se zaista osećali kao fudbalska nacija. Budili se kolektivno u zoru ne bismo li ispratili šta se to zbiva na Novom Zelandu. Navijali kao da smo Brazilci. A ta ekipa sve nam je vratila. I svi će vam redom reći – a redakcija MOZZART Sporta sve ih je zvala u proteklih nekoliko dana – arhitekta tog osećaja jedinstva bio je selektor Veljko Paunovića.

“Sećam se da nam je Veljko već kod prvog okupljanja pokazao taj čuveni video Čileanaca i rekao je da je naš cilj da osvojimo Svetsko prvenstvo. Mi smo tada bili još deca, nismo shvatili o čemu on priča, ali smo mu verovali. Jedna od najvećih stvari je to kakvu smo atmosferu imali, da smo svi posle toga ostali u sjajnim odnosima, da se i dan-danas čujemo. I da su ti ljudski odnosi najvažniji. Veljko je bio vizionar kao što je i sada. Gledao je daleko. Napravio je sjajnu ekipu, ambijent. To nam je pomoglo. Svako okupljanje je bila priča za sebe. Jedva smo čekali da se vidimo, voleli smo tu da dođemo i da provodimo vreme zajedno. Veliko zajedništvo”.

To zajedništvo je međutim bilo samo prvi preduslov. Ali morali su svi zajedno dobro da se iskale pre no što su postali ekipa. I u kvalifikacijama. I na samom početku turnira. Poraz od Urugvaja i već tradicionalno razočaranje srpske javnosti u “razmažene” fudbalere. Ispostavilo se da je taj kiks bio baš ono što je trebalo Maksi i drugovima.

“Mnogo nam je pomogao taj poraz. Pre svega u glavi. Shvatili smo da smo previše truda i rada uložili da dođemo dotle da bismo tako lako ispali. Želeli smo da po svaku cenu prođemo grupu. Posle smo bili sve bolji i bolji. Imali smo sreću što se igralo na Novom Zelandu gde smo bili mirni, nismo imali nikakav pritisak. Daleko je od svega. Imali smo svoj svet u kom smo živeli. Čak i kada smo došli u polufinale i finale nismo znali kolika euforija vlada u Srbiji. Dok smo mi spavali u Srbiji je tekao normalan život, dok ste vi spavali, mi smo…”, ostao je kroz osmeh nedorečen Maksimović, a mi dodali “…osvajali Svetsko prvenstvo”.

“Bilo nam je lepo, na kraju sveta. Pogotovo u tom prvom gradu, kao da si na igrici. Ljudi su nas tu zavoleli, osećali smo se kao domaći”.

VELJKOVIĆU, AKO TI SUTRA ŠUTNEŠ PENAL, JA UZIMAM POSLE TEBE I DAJEM GA

Veljković, Maksimović i Antonov (©AFP)

U čemu je bila tajna da se dobiju tolike utakmice na neverovatne načine? Podsetimo samo, protiv Mađarske sa igračem manje, protiv SAD posle 18 penala…

“Još jedan način na koji smo pokazali karakter ekipe je bio meč protiv Mađara. Gubili smo 0:1, bilo je nas nekoliko na centru. Samo smo se pogledali i rekli da smo previše prošli da bismo tako ispali, da moramo da se vratimo. To nas je uvek krasilo. Došao je taj gol Šape, dobili smo crveni, ali opet prošli”.

A onda i ta penal serija sa Amerikancima. Gestikulacija Maksimovića prilikom izvođenja poslednjeg penala protiv delovala je kao da je želeo da poruči: “Ne brinite, biće sve OK”.

“Ima anegdota pre toga. Na treningu sam promašio 10 penala zaredom, pa su me svi zazali. Hajde promašio prvi, drugi, nerviram se, počeo da silim, možda me na kraju Rajko pustio da dam gol da bismo išli kući. I onda dan pred utakmicu sa Amerikom smo vežbali penale. I pošto sam bio s Veljkovićem u sobi, on mi kaže: ´Ja bolje šutiram od tebe´. Ja mu kažem: ´Ako ti sutra uzmeš penal, ja ga uzimam posle tebe i dajem ga´. I on kada je promašio, ja sam znao da uzimam loptu i da ću pogoditi. Hteo sam da mu dokažem da ne šutira bolje penale od mene, a-ha-ha. Čim je promašio, imao sam u glavi da ja idem sledeći, da mu pokažem”.

A onaj čuveni gol u finalu?

“U fudbalu imaš te situacije kada znaš da ćeš postići gol. Isto tako, kada sam dobio loptu u finalu sam znao da ću ga dati. Jednostavno ti dođe. Imaš toliko samopouzdanje, veruješ u sebe, tako da imaš taj osećaj, javi ti se ranije. To su neke stvari u fudbalu na koje ne možeš da utičeš već ti se desi. Imaš toliko samopouzdanje da ti nije bitno ko je ispred tebe već ti je bitan cilj i uradiš to što uradiš”.

Da ti je neko rekao da ćeš da daš gol u finalu Svetskog prvestva na kraju produžetaka i to protiv Brazila, da li bi mu verovao?

“Samo kada se vratim dve godine ranije da sam bio bez kluba… Imao sam tu sreću da su me Veljko i Ljubinko prepoznali pa sam osvojio Evropsko za mlade. Ali da ću dve godine kasnije dati gol za pobedu u finalu Svetskog, nikada ne bih poverovao u to. I dalje biram neke čudne odluke u očima drugih, odluke koje niko ne očekuje, ali uspeva mi da se vratim. Zahvalan sam na svemu što sam uradio do sada, zahvalan sam svim trenerima”.

Jesi li imao osećaj pred finale da ćeš da ga, što kaže naš narod, “muneš”?

“Nismo bili svesni važnosti te utakmice, bili smo daleko. Rekao nam je Veljko da niko ne pamti ko je bio drugi, već da se samo šampioni pamte. Kako je krenula utakmica, bilo je dobro finale, dali smo gol, brzo smo ga primili, dao nam je gol moj bivši saigrač iz Valensije. Otišli smo u produžetak i znali smo da je to naš teren, da smo tu ´domaći´, a-ha-ha. Navikli smo se”.

DA JE BIO VAR TADA PITANJE JE DA LI BI NAM PRIZNALI GOL ZA PEHAR

Maksimović, Stefan Ilić i Živković (©AFP)

Možeš li da se, kao na usporenom snimku, setiš te akcije koja ti je promenila život?

“Sećam se svega, naravno. Kako je vreme odmicalo i da smo bili dosta umorni. Veljko je ostavio mene da igram kao polušpica, možda čak i špica, jer je znao da mogu da istrčim, da imam snage. Kada je Ilke uzeo loptu na našoj polovini krenuli smo da trčimo. Kada je Žile dobio loptu, čekao sam taj trenutak. Bio sam na granici. Pitanje da li bi ga poništili sada sa VAR-om ili ne bi. Žile mi je dodao loptu, imao sam dovoljno vremena. Pogledao sam u sudiju i kako sam video da nije podigao zastavicu, rekao sam sebi da se smirim, da udahnem. Udahnuo sam i - sve mi se otvorilo. Dao sam taj gol i stvarno ta dva minuta posle gola su bila kao večnost. Kada je sudija svirao kraj, nešto neverovatno”.

Da se vratimo još malo na sam gol. Jesi li gledao golmana, kako ti je palo na pamet da šutneš spoljnim delom stopala?

“Pa da, ja sam još kao dete voleo da šutiram spoljnom. U tom trenutku mi se tako otvorilo, a i dan-danas volim tako da šutiram, imam veće samopouzdanje nego kada šutiram unutrašnjom. A i golman nije očekivao da ću spoljnom, pa sam ga uhvatio na krivoj nozi. Samo sam je spustio ispod njega”.

Šta ti je rekao posle Pereira, jesi pričao sa njim o tom finalu?

“Pričali smo dosta o tome, igrao sam sa Pereirom, sad igram sa Arambarijem, sad nam je došao Kabako koji je isto igrao. Tu je i FIlip Manojlović koji je nažalost povređen. Često pomenemo taj turnir i često Urugvajcima kažem da su nam učinili uslugu što su nas pobedili i pomogli da budemo prvaci Sveta”.

Pitaju li te ljudi i dalje pitanja vezana za taj gol?

“Sećaju se svakako, posebno kada sam ljudima iz fudbala i onima koji ga prate. Često se dotaknemo tog gola. Svaki igrač sanja da postigne gol u finalu Svetskog prvenstva i to protiv Brazila, tako da će me to pratiti kroz karijeru što je lepa stvar”.

A kad već pomenusmo karijeru…

“Imam još četiri godine ugovora sa Hetafeom, zadovoljan sam stvarno. Lep je život ovde u Španiji. U fudbalu ne znate šta će biti sutra, ali ne razmišljam trenutno o odlasku. Kada sam dolazio imao sam dosta ponuda iz španske lige, ali me je trener Bordalas zvao više puta, osetio sam da me želi u timu i ispostavilo se da sam napravio pravi potez i da ove dve godine pravimo neverovatne rezultate”.

Možda neće osvojiti trofeja koliko je uzeo Andres Inijesta, tačno je i da nije baš takav tip igrača. Ali ima nešto u njemu…