Najlepši gol turnira u Žiletovoj režiji: Osetiš to i pre nego što šutneš

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Isti događaj, ali svaka je verzija pomalo različita. Neko će vam reći da je u glavama prelomilo posle tog poraza od Urugvaja na startu Mundijalita. Nekome su se oči otvorile nakon preokreta protiv Mađarske sa igračem manje. Neko je istinsku snaga tima u celosti sagledao tek nakon što su Amerikanci pali posle 18 penala.

Samo je Andrija Živković još i pre odlaska na Svetsko U20 prvenstvo 2015. godine, odmah posle finala Kupa u kome je na "Marakani" Čukarički savladao njegov Partizan, novinarima na stadionu rekao: “Idemo tamo po medalju“.

“Prosto, verovao sam u taj tim. U stručni štab. Znali smo da imamo ogroman potencijal, mada naravno to treba i da pokažemo na terenu. Stvarno smo bili posvećeni tom cilju, bili spremni i zasluženo smo uzeli taj trofej“, priseća se u intervjuu za MOZZART Sport Andrija Živković, uz Predraga Rajkovića, Sergeja Milinković Savića i Nemanju Maksimovića kičma tog tima sa Novog Zelanda.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

I bi – medalja. I to zlatna. Najveći uspeh srpskog fudbala od osamostaljenja. Nije čak ni samo do pehara. Možda su samo Orlovi Radomira Antića izazivali toliko čistu emociju. A ni oni nisu uživali toliku ljubav nacije. Orlići Veljka Paunovića godinama su bili najvoljenija deca Srbije. I zbog tog pehara. Ali ne samo zbog njega. Već i zato što su igrali srcem. I dušom.

“Evo, upravo sam se naježio čim smo počeli... Ostvarili smo veliki uspeh za srpski fudbal. Svaki put kad se setim osetim neku sreću. Prošlo je pet godina, a i dalje se priča o tome. I pričaće se. Mada naravno, niko ne živi od prošlosti. Radimo na sebi dok smo živi, ali stvarno je tada sve ispalo kako treba“.

Ispalo je i bolje od toga. Ispalo je da Srbija igra najbolji fudbal na planeti. A konkretno Andrija Živković, tada sa već solidnim stažom u prvom timu Partizana, potpisao je i zvanično najlepši gol turnira. U poslednjem meču grupne faze protiv Meksika, u pobedi od 2:0, za odlazak u osminu finala.

“Ima tih trenutaka kada uzmeš loptu i znaš da ćeš da ga daš. Naravno, uvek ti na terenu misliš najbolje, moraš da daš sve od sebe i probaš da igraš sa samopouzdanjem. Ali nekad u sebi prosto vidiš unapred šta će da se desi. U tom trenutku, ma čim sam je namestio na zemlju znao sam da ulazi. Osetiš i pre no što šutneš“.

Koliko je u stvari Živković tada bio siguran u sebe i celu ekipu možda i najbolje govori kako opisuje recimo sudar sa Mađarskom, kad je Srbija sa igračem manje stigla do preokreta u produžetku.

“Znate kako, bilo je teških trenutaka, ali znali smo i da će ih biti. Da svi igraju fudbal. Lično, nisam ni u jednom trenutku posumnjao u to da ćemo uspeti. Kad smo došli do produžetka, ja sam znao da prolazimo, jer smo mi bili toliko spremni da smo svi imali snage da odigramo još jednu utakmicu. Znali smo mi zašto idemo tamo. Išli smo da osvojimo pehar. OK, znali smo i da će svima nama indivudualno to mnogo da znači u karijeri, ali nismo išli samo puta radi, da nismo išli da pričamo kako smo bili, nego i da osvojimo taj pehar“.

Jake reči, posebno imajući u vidu sa kakvim fudbalskim uspomenama su Orlići tada ispraćeni na Novi Zeland. Ne zbog njih samih, no zbog duge istorije razočaranja koje nam je fudbal priredio. Te 2015. godine iskusli smo neko sasvim drugačije osećanje. Optimizam. Do tada neprisutan u srpskom fudbalu. I svi će vam članovi te generacije reći: jedan čovek je imao posebne zasluge za to. Naravno, svi znate o kome je reč. Selektor Veljko Paunović.

“Za tog čoveka imam samo reči hvale. On ima posebno mesto u mom srcu. Čovek pre svega, pa tek onda trener. Veliki gospodin. Pitajte sad bilo koga iz te generacije, ne verujem da ćete čuti jednu lošu reč. Znao je sa igračima, pre svega zato što je dobar čovek. Znao je da popriča sa svakim, kako da ti priđe, čovek ti jednostavno uđe u glavu, ne znam ni ja kako. Priča kako jeste, a opet, kad ga slušaš, sve ti zvuči toliko prosto, kao da je sve što treba da uradiš na terenu tako lako da ne razmišljaš uopšte da li to možeš da izvedeš, nego samo – uradiš to. Rastereti te, pripremi, i fizički i pre svega psihički. Pa i oni koji nisu igrali toliko, to je bilo nebitno. Znaš da ako se neko i povredi, drugi samo uleće i ništa se menja. Namestio nam je glavu, sve je to na psihičkoj bazi“, hvali Živković.

Andrija Živković (©AFP)

O tom, danas bi se moderno reklo, “majndsetu“ govori i to kako je ekipa prihvatila taj startni poraz o Urugvaja. Dok je javnost taj kiks shvatila kao početak brzog kraja...

“Mislim da nam je to bila samo neka opomena, da budemo sve vreme svesni gde smo došli, da su tu najbolje ekipe na svetu i da nema opuštanja. Dobro je što se desila na početku turnira. U redu, bilo je posle i tih penala protiv Amerikanaca, to je lutrija realno, sreća, ali i u tom trenutku smo mi bili spremni za penale. Uvek moraš da budeš spreman. I opet – da veruješ. I u sebe i u saigrače“.

Na kraju, to epsko finale sa Brazilom, vođstvo, pa brzo primljen gol, a onda u 118. minutu, kad su svi očekivali novu penal seriju... Nemanja Maksimović je u odvojenom intervjuu za MOZZART Sport baš za tu situaciju rekao da je jedna od onih kad prosto znaš...

“Ako mi verujete, skoro sam gledao, baš kad je bilo na RTS-u, opet sam se naježio. Svaki put kad se samo povede priča o tome... Gledaš tu situaciju, i kako je Ilić meni dao loptu, pa je onda ja guram Maksi u prostor. Ponela nas je atmosfera, znali smo da je baš tu prilika da uzmemo ono po šta smo došli“.

Usledile su one čuvene suze Vukašina Jovanovića. Veliko slavlje u Ouklendu. Pa onda i doček ispred balkona, nešto na šta fudbaleri nisu navikli. Međutim, ako pitate Andriju Živkovića...

“Meni će uvek prva uspomena na Mundijalito biti to kako smo se družili, koliko smo nestvarno složni bili. Za mesec dana mi nijednu raspravu nismo imali, a ne svađu. Svi za jednog, jedan za sve, uvek tu da se pomognemo. Mene je to oduševilo, to se zaista retko sreće. I sad kad pričam, ljudi su u čudu, ne veruju mi da je stvarno tako bilo. A i to je upravo zbog Veljka. On je to stvorio kroz rad sa nama“.

Možda je dakle vreme... Znate već svi...