Miloš Veljković – svačiji cimer

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Štoperski tandem čvrst kao zid. Srđan Babić i Miloš Veljković – povremeno uz pomoć Vukašina Jovanovića – tih godina su napsram vršnjaka iz protivničkih timova izgledali kao blindirani džipovi. Veliki, snažni, tehnički superiorni. I mada je napadačka orijentacija krasila igru Orlića Veljka Paunovića defanziva je bila ono što je dozvoljavalo Sergeju, Andriji, Maksi i ostalima da se razmašu napred.

Veljković je u toj poslednjoj četvorci – dopunjavali su je uglavnom Milan Gajić i Nemanja Antonov – bio kamen temeljac. Pa da vidimo, u kakvom je sećanju Mundijalito ostao u glavi sadašnjeg štopera Verdera.

"Vrlo lepom i, kako da kažem, nerealnom malo. Sad sam gledao pre neku nedelju kad je bilo na RTS-u, i to sam gledao sa porodicom. Neverovatno kada pogledaš šta se sve događalo. Naravno, imali smo i sreću. Kako smo se borili... Na Jutjubu sam isto gledao kako je Paunović pričao sa nama pred finale na sastanku. Baš da se naježiš", počinje Veljković priču za MOZZART Sport.

I on, kao i svi ostali iz te generacije, u prvi plan ističe i odličnu atmosferu koja je tih dana vladala u svlačionici.

"Super je bila ekipa. Hvala Bogu imam kontakt sa mnogim igračima iz te generacije. Dosta nas je uspelo da dođemo i do A reprezentacije. Bilo je lepo stvarno i na pripremama i tokom turnira, a i posle turnira naravno kada smo proslavili sa našim ljudima. Igrao sam dve-tri godine pre toga u reprezentaciji, već sam stvorio drugarstva. Bili smo stvarno svi zajedno. Odlična generacija. I kao ljudi i kao igrači. Fenomenalno"

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Koje su ti utakmice ostale u pamćenju, kako vam je uspevalo da onako prolazite ludim golovima u poslednjim minutima, posle penala, produžetaka?

“Prvi produžetak kada smo igrali protiv Mađarske smo gubili sa 0:1, tada sam stvarno mislio… Dali smo gol za 1:1, Šaponjić je bio strelac. Možda pet minuta pre toga sam mislio kako se vraćamo avionom. Verovao sam da možemo nešto, a u isto vreme smo prevalili toliki put, dobrih stvari uradili, i sada da ispadnemo protiv Mađarske? Kada smo dali taj gol pomislio sam: ´Sada je sve moguće´. To je bio trenutak. Verovali smo uvek, ali smo tada pomislili da možemo da uradimo nešto veliko”.

Mijat Gaćinović nam je otkrio da si dva dana pred utakmice voleo da spavaš u nekoj tuđoj sobi?

“A-ha-ha, da, da… Ali, tada smo dobili utakmicu i kao hajde neki ritual. Stvarno je tako bilo, samo sam zaboravio. Sa Maksom sam bio u sobi. Ali smo uvek pred utakmice imali tako male rituale. Smešno mi je po neki put šta smo sve radili. Recimo, uvek bismo dan pred utakmicu išli u prodavnicu jednu malu da kupujemo isti slatkiš. Uvek isto, to nam je bio ritual da bismo pobeđivali”.

Finale protiv Brazila?

"Iskreno, noć pre smo Maksa i ja pričali u sobi. Ja sam već razmišljao, imam taj mentalitet, ipak sam odrastao u Švajcarskoj, a ostali momci su bili opušteniji pred utakmice. Nisam baš igrao toliko velikih utakmica pre toga, igrao sam finale Evropskog prvenstva i to je bilo super, ali ovo je ipak veće. I Maksa je bio opušteniji, stalno je govorio: ´Dobijamo sto posto´. On je imao veru, bio je opušten, i pred svaku utakmicu je govorio ´Dobijamo´. Tako smo se malo zezali”.

I ne samo tako…

“Uvek sam u autobusu pred utakmicu puštao muziku. To je bilo drugačije nego kada sam igrao u Švajcarskoj, u Bazelu. Tamo nismo smeli da puštamo muziku ni pred manje važne utakmice. Ne smeš ni sam da slušaš muziku. A u našoj reprezentaciji smo imali dobar miks: I discipline, a imali smo i malu opuštenciju. Nije bitno da li je finale Svetskog prvenstva ili prijateljska utakmica. A kada dođe meč, svi su koncentrisani, fokusirani. To je stvarno bio miks, nedostajala mi je malo ta opuštencija i to sam dobio u reprezentaciji. Mnogo mi je to značilo kasnije, mnogo”.

Znači Veljkoviću, a znači vala i običnom navijaču.

“Znaju ljudi u Srbiji, kada odem u moje selo blizu Jagodine, znaju svi, normalno. Znaju i u Beogradu, kao i u Nemačkoj, znaju da smo osvojili Svetsko prvenstvo. Bilo je vrhunski sarađivati sa selektorom Paunovićem. Znao je da napravi disciplinu, postavio granicu, rekao ´stop´ da svi znaju dokle mogu da idu, a opet je umeo i da opusti kada je bilo potrebno. Mi smo neki put i izašli, imali slobodno. Bio je i psiholog i motivator i učitelj. Taktički super. Na svakom nivou je bio vrhunski”.