PRELAZZI: “Ma od njih ništa neće da bude” i drugi komentari

Za početak, stomak je dobio novi sloj, onaj što je baš teško skinuti. Podočnjaci su se proširili i produbili, a i kafane se, ili makar jutra posle nje, sve teže podnose. Nije malo, pet godina. Promeni se čovek za mesec dana, kako neće za toliko?

Aha, to te zanima, u onom drugom smislu šta se promenilo. Nije ništa, kažeš? Pa, ne bi se reklo.

Neke su stvari, vidiš, maraton, čak i ako ne ukapiraš tu optičku i mentalnu varku, da utakmica traje samo 90 minuta.

Posledice umeju da se vide mnogo kasnije. Imaš neki uspeh, planetarnog tipa, imaš neku decu koja to opčinjeno gledaju, iz dana u dan, koja nisu svesna mnogo čega sem crvenog dresa, grba na srcu, neopisive sreće kada si ogrnut zastavom, i imena tvoje zemlje kad ga zapevaš bez blama, bez ikakve zadnje namere.

Onda ta deca žele da urade isto to, pa još više. Zaljube se u loptu, u igru, u zajedništvo; ako si imao pravu priču – a ono je, druže sa društvenih mreža i ostalih bespuća interneta, bila baš prava priča – onda ćeš godinama, ma celu deceniju-dve ubirati sočne plodove.

Jer ostane ti fama. Uđe se u legendu. A legende se najlepše pričaju i slušaju.

Šta kažeš, to se sve već zaboravilo?

Matrak se zaboravilo, da ti kažem tako. (Mogao bih to da ti kažem i drugačije, nego mi onda ne bi pustili tekst.)

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Bukvalno se sećam svakog trenutka. Bio je ovako neki jun, šućmurast i prevrtljiv, umesto da se proleće predaje ono se poigravalo s nama, i padala je kiša gotovo svaki dan. Jedan moj drugar, evo da odemo sad u lično, isterala ga je žena iz kuće – ili je već sam pobegao? – i tih dana je bio u izbeglištvu kod mene. Ta dva-tri jutra bila su mu jedina svetla stvar čitavog juna.

Posle smo razglabali kako je super i ta vremenska razlika. Probudiš se ujutru i pobediš i bude ti super ceo dan posle.

I tamo je padala kiša, dobro, to je za zimu na Novom Zelandu normalno. Bila je i prava provala oblaka onda na samom kraju, taman kad je trebalo. Da smo sad neki, pa da ubacimo foru da su nas nebesa pogledala? Neka, glupo je to. Onda ispada da to nisu zaslužili.

Šta je još bilo? I ton je, naravno da jeste, kasnio za slikom, a nije nam smetalo. A mora da se i ti, iako si sad spreman da omalovažiš sve, sećaš kako se prodrao komentator? I danas je da se naježiš, to je jedno “ljudi je li to moguće” i “ludnica što je ovo” za neku novu generaciju, za jednu novu državu.

Ništa se, dobri moj hejteru, nije zaboravilo. Ono kad Maksimović prima loptu i trči prema golu? To traje toliko dugo da se čini da i dalje trči; u isto vreme, bilo je sve gotovo za delić delića milisekunde. I ona dva-tri minuta posle gola, kad su Brazilci već prihvatili poraz, to je isto prošlo odmah. Nikoga, ama baš nikoga nije bilo strah da ćemo to da izgubimo.

Još po nečemu znam, ako mogu i dalje o sebi nešto, da nije bilo za zaborav. Napisao sam, samo tu gde inače umeš da se svađaš i hejtuješ, na stotine tekstova, toliko da su mi neki skroz izvetrili, ko da ih je sastavljao neko drugi. Ništa strašno, to ti je prokletstvo novinara. Ali tih nekoliko baš pamtim. Znam i kako sam se osećao dok sam ih pisao. Znam kako su klizile rečenice, ko lopta od noge do noge naših klinaca tamo na kraju sveta.

Vanja Milinković Savić (©AFP)

Al' neću da te lažem, kad već pričamo iskreno, nije otpočetka bilo tako lepo. Da si nasumice birao ljude po ulici svega dvadeset dana pre toga, neki ne bi znali ni da se igralo. Ili su ispratili prvu utakmicu, ono kad nas je tukao Urugvaj, mahnuli rukom i cinično dobacili nešto kako to uvek bude kad Srbija igra fudbal.

Tu si, priznajem ti, u pravu. To jeste malo naš mentalitet. Nego, poslušaj me sad, ima i u tome nečeg dobrog.

Predugo smo i prečesto raznima davali blanko poverenje. Kad te prevare drugi, treći, peti put, onda je do tebe, a nas su varali baš mnogi. Ovako, ta deca su nas naterala – ovo ćemo da napišemo velikim slovima, NATERALA – da ih poštujemo, cenimo, volimo, da navijamo za njih kao što smo retko kad navijali. Zbog toga što su bili drugačiji, zbog toga što su ginuli jedni za druge, čak i kad nije išlo.

A to vredi više od praznog, neutemeljenog patriotizma i ispraznog loženja na “naše”. Ovi su bili “naši” ne samo zato što su bili bolji od svih – uključujući i Brazilce, zaboga! – nego zato što su bili bolji od nas.

Kad smo već kod mentaliteta i skorašnje povesti, razumem te, skroz. Lakše je tako, biti negativan i nipodaštavati i ono malo dobrih stvari, posle manje boli kad te realnost potvrdi; lakše je govoriti da smo luzeri i onda se tako i ponašati.

Ali hajde, priznaj iskreno, zar ono nije bilo ne samo negiranje, nego ismevanje te priče o “nama”?

Da su to bili neki drugi momci u istom dresu, i da ih je predvodio neki drugi tip, a ne onaj što je o fudbalu i životu učio od velikog, neprežaljenog Radomira Antića, posle tog prvog meča bi digli ruke, uvukli glave u dresove kao kornjače i vratili se s Novog Zelanda čak i tiše nego što su otišli; jok, oni su imali dve pobede, a onda u četiri odlučujuća meča dva put prošli na penale i dva puta tukli rivala u produžecima.

Ko Nemci, iz onih priča o Nemcima kojima su i nas i njih, kad su bili mali, plašili...

To baš nije ličilo na nas iz najgorih predstava koje negujemo o sebi. A ima li šta lepše nego da u fudbalu ne ličimo na sebe, posle onoliko godina patnje i muka i glumatanja da su nam svi drugi sportovi važniji?

Dolazimo, kažeš, do tvoje poente. Kao, svaka čast za ono što je bilo, ali posle su nas izneverili. Posle nisu uradili ono što je trebalo.

A šta je to trebalo? Da sami uzmu mučeni srpski fudbal i preuzmu ga, ko u “Gospodaru muva”? Ne biva to tako, ma koliko primamljivo zvučalo; kao što ne biva ni agitovanje da se odmah kooptiraju u prvi tim.

Postoji nešto što se zove učenje, sazrevanje, neka se luda glava u međuvremenu pogubi i to je sasvim u redu. Neka luda glava u međuvremenu postane mudra glava, jednako je moguće i izvodljivo.

Jedan je sada među najskupljim igračima Evrope. Jedan čuva gol Srbije. Jednog je tražio i kalio Jirgen Klop. Nekoliko ih je bilo na Svetskom prvenstvu. Onaj njihov učitelj je čak i Amere naterao da malo obrate pažnju na soker, a sad može da bira gde hoće, i imamo špurijus da će odabrati nešto veliko i bitno.

Neki tek čekaju svoju šansu. Neki su je već iskoristili, pa i promašili. Neki su nam i nestali sa radara. I to je sasvim u redu. Moglo bi im se, u tim godinama, i da nisu bili svetski prvaci. A bili su i jesu, pa im se može još više.

To, oprosti, zvuči – sem onih podočnjaka i stomaka – kao sasvim dobrih pet godina.

I kao skroz dobra priprema za onaj maraton, sa nekom novom decom, koja pamte i dres, i grb, i zastavu, i urlik komentatora, i kišu na kojoj plešu dečaci u crvenom.