Saša Zdjelar: Možemo i mi kao Hrvati, samo da se slože kockice

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Spomenar uspomena Saše Zdjelara sadrži titulu prvaka Grčke, dva trofeja Kupa Srbije, privilegiju igranja u Ligu šampiona, ali ništa nije tako slatko kad se obraduje rođeni narod. Otuda, vezista Partizana sa zadovoljstvom prelistava stranice sa Novog Zelanda, jer kako kaže – nikad ne tamne.

Prva asocijacija na Mundijalito?

“Već je prošlo pet godina, ali sećanja ne blede. Tek protokom vremena postajemo svesni smo šta smo napravili, koliku radost doneli zemlji i narodu. Ostaće večno, pamtićemo mi, naša deca, unuci…”

Andrija Živković je posle finala kupa, Partizan – Čukarički, rekao “idemo na Novi Zelend po trofej”. Jeste li baš toliko bili sigurni u sebe?

“Možda je to bilo Žiletovo mišljljenje, ali smo na turnir otišli bez pritiska ili euforije. Imali smo cilj, znali da je selekcija kvalitetna, selektor i stručni štab potkovani znanjem, samo smo ih sledili. Godinu pre Mundijalita, skori ista ekipa je na Prvenstvu Evrope u Mađarskoj ispoljila snagu, sticajem nesrećnih okolnosti ispala od Portugala na penale u polufinalu. I to nas je ojačalo”.

Kako ti se činilo ambijent pred put, praktično ste ispraćeni bez velikih očekivanja?

"Možda je javnost bila vođena nekim prethodnim prvenstvima, na kojima se nismo proslavili, kao “ako tad nisu uspeli, zašto bi sad?” Ipak, sećam se dirljive scene na aerodromu, jedna baka je došla da nas pozdravi i poželi sreću na turniru. Kazala je kako se divila bivšem golmanu Crvene zvezde Zvonku Milojeviću i da skoro jednakim očima posmatra mog kuma, Predraga Rajkovića. Te scene ostaju neizbrisive. Ne znam joj ime, ali znam da je bila jedina na ispraćaju, pa mi nije bilo teško da je raspoznam među stotinama ljudi na terminalu “Nikola Tesla” kad smo se vratili sa zlatom. Hvala joj od srca za inspiraciju”.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Da li ste posle poraza od Urugvaja, na startu turnira, verovali da možete da pobedite sve do kraja?

“Prva utakmica na takmičenju je najteža. Bilo ko da je preko puta, postoji neki grč. Koliko god da se kvalitetniji, a mi jesmo bili. Stvarali smo šanse, ali smo iz jedne prlilike rivala matirani. Žao mi je što niste bili s nama da vidite koliko je selektor verovao u igrače posle poraza. Uveravao nas je da ćemo dobiti sledeću utakmicu. I čim smo savladali Mali 2:0 podigli smo se na viši nivo, znali da je to – to”.

Očigledna je psihološka snaga, sve eliminacione utakmice igrali ste i dobili na produžetke ili penale?

“Zasluga celog tima, pokazatelj snage grupe. Nijedna druga reprezentacija na turniru nije provela toliko minuta na terenu, a mi smo od četvrtfinala svaki put igrali po 120. Taman da nismo osvojili zlato, bila bi i to neka vrsta pobede, dokaz izdržljivosti. Da igramo jednako na snagu i psihu”.

Zdjelar posebno ističe selektora, sa kojim je izgradio prisan odnos. I nije jedini.

“Bio je vođa! Primer svima: stavom, odlučnošću, znanjem, energijom, verom. I dan-danas, kad se sretnemo, prepričavamo doživljavaje, ne samo iz karijere, već života, razmenjujemo iskustva, njegovi pogledi su široki, mnogo sam naučio i smatram da će tek da pokaže kakav je strateg”.

Nepisano je pravilo da se na vrh stiže samo ako je grupa skladna, a ljudske osobine prave?

“Bilo koji fudbaler da je u pitanju, čak i onaj skromne minutaže ili bez ulaska na teren, imao je neku funkciju za tim. Disali smo kao jedan, što nas je vodilo napred. Nije lako kad prolaze utakmice, ne dobijaš šansu, a onda odjednom igraš bitan meč, ali se i tu promećuje Veljkova i mentalna snaga momaka koji su ga pratili. Ne bih nikog izdvajao. Samo hoću da istaknem da za 21 dan na turniru i nekoliko sedmica priprema pre toga među nama nije bilo ni trunke nesuglasica”

Znaš kakva je bila projekcija javnosti bila posle Novog Zelanda: dajte odmah Orliće u A reprezentaciju!

“Razumem da su navijači tako razmišljali, kod njih smo dobili ogroman kredit i hteli su da nas vide među seniorima, ali, čekajte ljudi, to nije bilo realno. Ipak smo bilo deca. Koliko god mi želeli, nije bilo moguće. Lepo je zvučalo, mada je i ovako veliki broj fudbalera stigao do najbolje selekcije”.

Rajković, Veljković, Maksimović, Gaćinović, Sergej Milinković Savić, Živković i Grujić. E, sad: da li je to dovoljno ili mi kao narod previse očekujemo da baš svi sa Novog Zelanda uspeju?

“Govorim pošteno, još jednom, nije bilo realno u tom trenutku da svi pređemo nekoliko stepenica. Na kraju krajeva, neke pozicije u A timu su popunjene evropskim kvalitetom, vrhunski je to nivo fudbala, standardni su igrači u svojim timovima…"

A da li je vreme za bar poziv Saši Zdjelaru u A selekciju, posle dve njegove uverljive sezone u Partizanu?

“Svakako da očekujem. Ova sezona mi je definitivno jedna od najboljih u karijeri, međutim, nije moje da odlučujem, ljudi gledaju, procenjuju, pa ako pozovu, znam da ću dati sve za dres Srbije”.

Pominjao si nekoliko puta da je jedan od razloga uspeha taj što se kod nas traži igra na rezultat već od mlađih kategorija, da već sa 17 godina stavljamo igračima tu vrstu pritiska?

“Sigurno, pomoglo nam je na Novom Zelandu, jer smo dve, tri godine naučili da se takmičimo. Primera radi, Nemačka je na taj turnir došla sa strašnim timom (Vajgl i Brant), Mali je demonstrirao snažan i brzinski fudbala, međutim, oni su igrali po šablonu iz omladinskih kategorija. A mi smo već bil u prvom timu, znali smo šta znači rezultat. Koi m je kriv što nisu isto postupili?”.

Hoće li opet doći vreme da osvojimo Mundijalito ili ono što je važnije – EP ili SP za seniore. Paunović je naznačio da očekuje da na bazi uspeha na Novom Zelandu Srbija u narednih desetak godina napravi bum?

“Postoji mogućnost da i naša selekcija, poput nekih drugih, ostvari uspeh o kome svi sanjamo. Potrebno je samo da se slože kockice. Uvek navodim primer naših komšija Hrvata, bili su treći, pa drugi na svetu i uvek prisutni na završnim turnirima EP. Zašto to ne bismo bili mi?", pita se Zdjelar.

Možda je ključ u poverenju?

“Moramo da verujemo u igrače i selektora koje imamo. Da javnost nije verovala Veljku, a mi njemu, danas ne bismo o ovome ni pričali”, poentirao je Saša Zdejelar.