Zlatni Orlić koga su prvog zaboravili: Tri godine pre turnira Paunović nam je doneo sliku tog pehara

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Kada se prisetite junaka sa Novog Zelanda, jedna od prvih asocijacija bude ime Staniše Mandića. Tadašnji igrač Čukaričkog bio je jedan od džokera iz rukava Veljka Paunovića. Sadašnji prvotimac slovenačke Mure prvo je potvrdio ekstremno važno slavlje Orlića protiv Malija u grupnoj fazi takmičenja za prvu pobedu na turniru , a onda postigao i prvi pogodak u finalu protiv Brazila, pošteno rasklimavši sampouzdanja vršnjaka iz čuvenog Selesaa.

Mandić je potom, kako on sam kaže, mogao da ide i nešto lakšim putem kroz karijeru, ali ne žali, izabrao je svoj pravac. Sa druge strane, sećanje na osvojeni trofej ni za jedan promil nije izbledelo iz memorije, već iz godine u godinu postaje sve svežije.

"To je nešto što mi je urezano u srcu, taj osećaj, celo prvenstvo. Tofej, kakav smo tim bili... Kao da se sve to dogodilo pre samo 20 dana, a ne pre pet godina. Uvek se sa velikim zadovoljstvom sećam svega toga. Bili smo pravi tim, prava porodica, disali smo jedan za drugog. Ti momenti će mi zauvek ostati urezani u srcu i memoriji", počeo je priču za MOZZART Sport Staniša Mandić.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Mnogi verovatno nisu svesni koliko je zapravo teško ostvariti jedan takav uspeh. Pogotovo što ste prvi meč od Urugvaja izgubili. Šta je prelomilo da se vratite u igru?

"Verovatno ljudi nisu toliko verovali, ali mi smo verovali od prvog dana. Kada smo se prvi put okupili, tri godine pre Svetskog prvenstva, nama je Veljko pokazao jednu sliku, na njoj je bio trofej upravo tog svetskog prvenstva. Mi smo znali da smo dobar tim, teško smo gubili utakmice, bili smo složna generacija. Bilo je velikog poštovanja među svima nama. Veljko i njegov stručni štab, svi smo disali zajedno. Sve probleme smo rešavali u dogovoru, bili smo prava porodica".

Mandić je na samom turniru bljesnuo nekako iz drugog plana, a onda izrastao u jednog od heroja nacije.

"Prvu utakmicu nisam počeo, fudbalski sam bio ljut, jer sam bio starter na svim prethodnim mečevima. Kada me je Paunović ubacivao u igru protiv Malija rekao mi je: Treba mi gol".

Možda je to baš bio osećaj selektora da Mandić može da donese ključnu u prevagu upravo sa klupe, kao i sa mnogim drugim igračima?

"Moguće da je tako. Treneri često rade takve stvari, sve zavisi od toga na koji način oni vide utakmicu".

RODITELJI NISU DALI DA SE SKAČE SA SKAJ TAUERA, SVAKI DAN JE BIO "CIRKUS"

Kao i svaka grupa mladih momaka i ova naša je imala spremljen poseban način za proslavu titule. Dogovor, u kojem je učestvovala nekolicina igrača, među kojima je i Staniša, bio je da se ide na bandži džamping i skače sa čuvenog Skaj Tauera u Oklandu. To je samo jedna od anegdota sa turnira na Novom Zelandu.

"Bilo je dosta anegdota, ali evo jedne. Hteli smo da skačemo badži sa Skaj Tauera. Na kraju nam roditelji nisu dali. Svaki dan je bio cirkus. Rekli smo: ’Ako osvojimo, skačemo svi zajedno’. Ali, posle su nas zvali i poručili nam da ne skačemo. Nije im bilo drago što smo hteli to da uradimo. Nije to bila ideja svih igrača, već nas nekoliko".

Onda je usledio odlazak Veljka Paunovića, što je automatski uticalo i da se ta generacija na neki način rastavi.

"Neki su ostali, neki nisu. Da je on ostao to bi sigurno bilo drugačije, svi bismo ostali tu. Meni je bilo krivo, znao sam da će se potom sve to dešavati. Siguran sam da je Veljko ostao da bi to bilo drugačije. Već smo se poznavali, znali smo šta se radi i na terenu i van terena. Stvarno smo bili dobar tim. Došli su drugi selektori, imali su drugačiji izbor...".

MESEC DANA POSLE MUNDIJALITA NIKO NI DA ME POZOVE

Staniša Mandić (©AFP)

Nažalost, sve to je pomalo uticalo na Mandićevu odluku da "promeni dres" i zaigra za seniorsku reprezentaciju Crne Gore. Kaže, vodio se fudbalskim razlozima, mada ne krije da ga je pogodila odluka da bude izostavljen sa spiska mlade selekcije.

"Kada je Veljko otišao znao sam da će biti drugačije što se mene tiče. Ja sam ih Herceg Novog i prihvatio sam poziv Crne Gore. Nisam dobio poziv na okupljanje koje je bilo samo mesec dana posle Mundijalita. Dogodile su se stvari koje su me pogodile. Govorilo se da nemam minute u Čukaričkom, a u toku je bila pauza posle turnira".

Da li iz ovog ugla smatraš da je prelazak u reprezentaciju Crne Gore predstavljao dobar potez?

"Još ne znam da li je to bio dobar potez, vreme će pokazati. Nisam dobio poštovanje, niko me nije zvao, kontaktirao i rekao da neću biti pozivan", dodao je Mandić.

Ostao je potom još dve godine u Čukaričkom, usledio je taj golgeterski post, zatim odlazak u Norvešku, pa uspešna godina u Zrinjskom... Nakon toga se javila Mura. Nije možda uspon kakav se očekivao 2015, ali nije ni kasno. Mandić se ne osvrće previše.

"Mogao sam da idem lakšim putem da sam možda otišao posle tog Svetskog prvenstva. Sa ljudima u Čukaričkom sam se dogovorio da ostanem još malo, ali se posle sve iskomplikovalo. Tražio sam da idem u Norvešku na pozajmicu. Hteo sam da odem. Bilo mi je stvarno super u Zrinjskom, gde sam stvarno bio odlično prihvaćen i igrao dobro, igrali smo dobro i u Evropi. Posle sam dobio poziv iz Mure, koja je bila spremna da otkupi moj ugovor i došao sam ovde".

Mandić će 24. juna biti u prilici da podigne još jedan trofej u svojoj karijeri. Mura je favorit u finalu Kupa, pošto će sa druge strane biti drugoligaš Nafta.

"Bilo bi stvarno lepo. Kada se baviš ovim poslom uvek želiš da osvajaš trofeje. Jako bih voleo da osvojimo taj trofej".

Slovenija kao i Srbija ima dva kluba koji odskaču, ali zato ostali funkcionišu na nešto drugačiji način.

"Maribor i Olimpija jesu nešto slično kao Crvena zvezda i Partizan. Dva velika kluba koja igraju Evropu, osvajaju trofeje i prave dobre rezultate. Ostali klubovi su drugačiji dosta. Daju mnogo prostora mladim igračima, tako je u svakom klubu, dok u Srbiji uglavnom igraju iskusni. Takođe, ovde su velika prednost tereni. Svaki klub ima zaista ima odličnu podlogu. Takođe, ovde i svako svakoga može da pobedi, jer su svi dosta ujednačeni", zaključuje Mandić.