Šaponjić: Kod Veljka smo kidali

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Srbija se pre pet leta zaljubila u veštine Andrije Živkovića, slavila egzekucije Staniše Mandića, uživala u stabilnosti veznog reda (Maksimović-Zdjelar, SMS), ali joj je glavu iznad vode držao – Ivan Šaponjić. U bar dve situacije ukazao se sadašnji fudbaler Atletiko Madrida kao svetionik na putu končanom slavlju na Novom Zelandu.

Oba puta u eliminacionoj fazi, kad nije bilo popravnog, Šaponjić je najpre dao gol Mađarima kad smo “visili” i produžio boravak selekcije “na kraju sveta”, a onda nas u produžetku polufinalnog okršaja sa Malijem poslao na megdan Brazilcima. Njegov doprinos zlatu ostaje upečatljiv, merljiv. Za sva vremena.

Iako selekcija na dalek put nije ispraćena sa bogzna kakvim očekivanjima, priredila nam je nezaboravna jutra. A sa kakvim su ambijcijama Orilići odleteli na Novi Zeland pitanje je na koje napadač iz klase “1997” uzvrača uverljivim glasom.

“Ja uvek verujem u uspeh, takav sam tip. Nisam bio na mnogo okupljanja sa Veljkom, ali kad me je pozvao i kad sam se uverio kako razmišljaju selektor i ljudi koje je okupio, shvatio sam da je na pomolu nešto veliko. Posebno me oduševio ambijent. Primera radi, promašim dve šanse protiv Urugvaja, jednu na 0:0, jednu na 0:1, vraćamo se u hotel, ja smoren najstrašnije, a Veljko i njegovi saradnici na večeri napravili atmosferu kao da smo dobili 3:0. Bio sam najmlađi član tog tima, osetio ljubav saigrača, bodrili su me kao da sam realizovao obe šanse, pričali su “daćeš kad bude najvaženije”. Kad su takvi odnosi, onda mora da se izrodi pozitivan rezultat”, obrazlaže Ivan Šaponjić za MOZZART Sport.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Pre vas je generacija “Čileanaca” postala prvak sveta za uzrast do 20 godina. U međuvremenu se nijedna naša selekcija nije ni kvalifikovala za završni turnir Svetskog prvenstva za uzrast do 20 godina. Da li ste imali taj podatak u podsvesti?

“Veljko je neprestano podsećao na Čileance, na analizama, stanancima, čuvenim govorima. Doduše, nije nas upoređivao, niti je imao nameru da nas previse optereti, već da nam predoči da trofej pripada – nama. Hrabrio nas je da budemo svoji".

Igrali ste atipičan fudbal za srpske prilike: umesto odbrane, napad?

“Mogli smo da igramo apsolutno sa svima. Primera radi, nedavno je RTS emitivao snimak finala sa Brazilom, posle dužeg vremena sam odgledao celu utakmicu i baš, baš, baš, smo izgledali dobro. Ma, odlično. Pritom, ne da smo stajali u bloku ili čekali rivala na svojoj polovini, nego smo imali jasno opredeljenje da mu damo gol. Odlikovao nas je prepoznatljiv stil. Pričao sam sa dosta poznanika i tek na osnovu njihovih reči, pet godina kasnije, shvatam koliko je to ljudima značilo. Ne samo što smo osvojili, već zbog načina na koji smo osvojili”.

Ivan Šaponjić u polufinalu protiv Malija (©AFP)

Da li je postojala reprezentacija za koju bi mogao da kažeš da je bila u istoj ravni s vama ili možda čak i bolja, a da ste je eliminisali?

“Brazil. Sve ostale utakmice smo bili smo uočljivo kvalitetniji od rivala. I prolazili smo, gradili samopouzdanje, ali kad se sretneš sa Brazilcima... Brate, nije svejedno. To je jedna strana priče, sportska, a ima i ona naša. Tokom turnira stvarno nismo previše pažnje obraćali na druge ekipe, furali smo našu priču, čak sam ubeđen da bismo dobili mešavinu najboljih timova Brazila i Nemačke, koja je na turnir došla u sjajnom sastavu, ali je rano završila takmičenje”.

Ko je bio vođa tog tima, kome ste vi igrači najviše verovali?

“Ne mogu da kažem da se neko izdvajao, ali bih rekao da je Sergej na neki način bio lider. Već je iza sebe imao sezonu u jakoj ligi i kad je frka – ide lopta na Sergeja. Zato što znamo da ume da je sačuva, da reši situaciju “jedan na jedan”, da odmori odbranu. Tim mu je verovao”.

Iako si uz rezervnog golmana Vanju Milinkovića Savića bio jedini član “klase 1997”, što znači da i najmlađi, davao si golove Mađarskoj i Maliju, i to s klupe.

“Mađarima – u nadoknadi. Žile je izveo korner, a ja trznuo glavom sa peterca. To mi je bio prvi gol na turniru i pamtiću ga zauvek. Na istoj utakmici u produžetku, izvučem se na stranu imam samog Mijata na drugoj, ali pas nije bio snažan, Mađar ga preseče, ali lopta napravi parabolu i uđe u mrežu. Protiv Malija je bila strašna minijatura celog tima prilikom prekida. Opet je Žile izveo koner, Veljković je vratio na peterac, a ja sam poznat kao neko ko se uvek šunja i čeka otpatke, pa sam je samo bocnuo u mrežu. Mislim da je i Sergej pomogao, odvukao je dva fudbalera Malija na sebe”.

Sve utakmice eliminacione faze bile su na nož?

“Niti smo mi nekog nadigrali, možda Meksiko, niti je nas neko “isekao”. Odlikovao nas je čvrst karaktrer. I igrači s klupe su bili fokusirani i neverovatno pozitivni, a opet je sve to Veljko napravio. Da sve svi osećaju bitnim, i onaj što igra 90, onaj koji uđe 30 minuta ili kao Stefan Ilić jedini put na turniru dobije šansu u produžetku sa Brazilcima i povuče kontru za odlučujući gol. Svi su hteli da kidaju. To je presudilo. I još nešto: nijedan problem na turniru nismo imali, nikakvih trzavica nije bilo, kamalo problema”.

Sad su u Španiji, prethodno si bio u Portugaliji, zemljama čije selekcije su se naosvajale trofeja u mlađim kategorijama reprezentativnog fudbala. Kako tamo reaguju na to da se malena Srbije popela na krov planete?

“Kad sam otišao u Portugal, shvatio sam koliko Benfika ima jaku školu. Generacija u koju sam je prebačen dala je osam reprezentativaca koji su osvojili Prvenstvo Evrope za Portugal te godine. Naravno, čim sam stigao, pitali su me za Mundijalito, kod njih se to prati na vrhunksom nivou, mlade zvezde i zvezdice se lansiraju u orbitu maltene posle jednog dobrog poteza. Jednostano, žele da afirmišu svoj najbolji proizvod. Bio sam u njihovom okruženju, vrlo brzo mi je postalo jasno jasno zašto “dižu” talente u svakoj prilici. Meni je drago što u tako izrazitim fudbalskim zemljama mogu da pariram ljudima statusom prvaka sveta, ostaje to za ceo život, bilo gde da kreneš prepoznatljiv si. Pečat!”

Kad smo kod “pečata”, kako ti sa ove distance deluje motivacioni govor Veljka Paunovića pred finale u kome, između ostalog, kaže “danas moramo da udarimo pečat”?

“Nebrojeno puta sam gledao taj klip i svaki put me podiđe jeza. Čovek može dva sata da priča, a sve vreme da bude zanmljiv, da inspiriše. Verovatno bi ljudi van fudbala “pokidali” posle sastanka sa njim, a šta tek mislite kako je nama bilo?”

Zašto nisi šutirao penal protiv Amerike?

“Uh! Tokom utakmice propustio sam izvanrednu šansu da rešim meč, probio je Mandić, čak sam bio lepo pripremljen da je pokupim, ali mi je lopta prešla preko noge, samo sam je kačio. I do kraja razmišljam “kako ga nisam dao?” Poremetilo me. Sad, penali: ide prvih pet, ali šta ćemo za dalje? I lagano jedan po jedan prilaze lopti, ja neću. Mislim u sebi “ipak sam najmlađi, neka uzme neko stariji”. A i proganja me taj promašaj. Pošto nam je ponestajalo izvođača, trebalo je da pucam posle Maksimovića. Srećom, nisam, ha-ha-ha, rešio čovek na vreme”.

Otkriji nam još neku anegdotu?

“Kako se turnir zahuktavao, a mi dobijali utakmice, tako je odjek u Srbiji bivao sve veći. Baš mene je kontaktirao momak iz grupe Beleti, ponudio da napravi pesmu posvećnu nama. Kad sam preneo Raši, Vanji, Gruji i Vuletu toliko su se oduševili da su ga maltene požurivali da to završili na vreme, pre polufinala. I ja sve vreme gledam u telefon, hoće li mi stići predlog pesme. Kad je poslao, kažu momci to je to, nek napravi matricu i biće nam himna! Naježili smo sve kad smo je prvi put pustili na ručku, a i svaki sledeći put je sa slašću pevali”.

Pričalo se tad da će te svi ili većina dobiti šansu u A selekciji, a ti si jedan od retkih koji nisu čak ni pozvani. Kako to objašnjavaš?

“Iskreno, nisam razmišljao o tome ni jedan posto. Tek dolazi moje vreme, dosta sam naučio, ako Bog dan da počnem da igram za klub, pa ćemo za ostalo lako. Naravno da mi je san dres A reprezentacije”.

Kako ti zvuči rečenica Srbija je prvak sveta u fudbalu?

“Uh!”

Hoćemo li je izgovoriti uskoro opet?

“Daj Bože! Nadam se da sve što smo radili na Novom Zelandu možemo da prebacimo u A tim, da jednog dana ostvarimo veliki uspeh. Dosta smo talentovana nacija i zaslužujemo, i na seniorskom nivou, grandiozno ostvarenje. Ipak smo mi fudbalska država”, uveren je Ivan Šaponjić.