Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (XII deo): Priča o Atletiko Temperliju

Prestonica zemlje Gaučosa, Buenos Ajres, centar je ne samo argentinskog, već i svetskog fudbala. Poznato je da je velegrad sa više od 14 miliona stanovnika jedna od svetskih metropola, a po broju fudbalskih klubova u svim ligama, argentinska prestonica ima najdinamičniju fudbalsku ponudu na svetu.

Osim giganata, poput Rivera, Boke Juniors, San Lorenca, Rasinga, Veleza i drugih, postoji veliki broj manjih klubova koji upotpunjuju fudbalski mozaik ovog grada. Vremenom kroz ovaj serijal o niželigašima iz Buenos Ajresa upoznali smo se sa raznim klubovima, i svaki od njih jedinstven je na svoj način. Njihovi sportski uspesi mogli bi stati u jednu rečenicu, ali priče o njihovom nastanku, tradiciji, istrajnosti i važnosti, od neprocenjivog su značaja za budući razvoj, ali i održavanje ogromne tradicije fudbala u argentinskoj prestonici.

Filozofski gledano, danas se oni mogu razdvojiti u mnogo grupa, opet u zavisnosti od ugla posmatranja. Pa tako ih možemo svrstavati na osnovu njihovog nastanka, političkih ubeđenja, različitih društvenih staleža, rezličitih boja, istorijskih i geografskih pripadnosti, ali i drugih pojmova koji ih suštinski odvajaju od ostalih, kao što su na primer, porekla njihovih imena.

02.10: (2,00) Sentral Kordoba (3,05) Temperli (3,90)

Primećujemo da se u argentinskom fudbalu nalazi dosta anglicizama, što uistinu i ne treba da čudi jer je fudbal u zemlju Gaučosa došao sa britanskih ostrva, odnosno iz Škotske. Tačnije, prvi koji je na ovo tlo spstio fudbalsku loptu bio je Aleksander Votson Haton, poreklom Škot, po zanimanju učitelj, i otac argentinskog fudbala.

S druge strane, popularizacija ovog sporta došla je sa železničkim kompanijama, koje su uglavnom bile u rukama engleskih industrijalaca, a koje su krajem 19. i početkom 20. veka radile na izgradnji najmasovnije mreže na južnij zemljinoj hemisferi. Veliki broj klubova, ne samo u Buenos Ajresu, već i u čitavoj Argentini, pa i u susednim državama, osnovani su od strane radnika zaposlenih u ovim kompanijama. Pojedini svoje poreklo imaju direktno od, tada imigracionog društva, dok dobar deo njih je osnovan od lokalnog stanovništva koje je takođe zapošljavano u železnicama.

Mnogi od njih, vremenom su promenili svoja imena, ponevši nazive po geografskom pojmu ili nekoj istorijskoj ličnosti. Ipak, ima i onih koji su i danas u svom nazivu zadržali korene anglicizma, uprkos okruženju koje je pretežno ispunjeno latinskim jezicima i pojmovima. Najpoznatiji od njih je svakako River Plejt, a tu i Njels Old Bojs, Banfild, Lanus, Ol Bojs, Klaipole i drugi. Geografski gledano, primetićete da su se ovi pojmovi najviše zadržali u Južnoj zoni Buenos Ajresa, čiju je železničku mrežu pre jednog veka izgradila Južna železnička kompanija iliti Ferro-Carill de Sud, a čiji su se radnici spominjali i nalazili u gotovo svim klubovima iz ovog područja.

Pored toga, veliki broj engleskih, irskih i škotskih zemljoposednika imao je svoja imanja, farme i fabrike u ovom delu, danas velikog Buenos Ajresa, a tada južne periferije grada. Jedan od njih bio je i Džordž Temperliju, čovek po kome je nazvan čitav kvart, a kasnije i jedan fudbalski klub.

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (XI deo): Prelazak Anda! Priča o klubu Los Andes

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (X deo): Belgranovi zmajevi

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (IX deo): Grenadirski puk - priča o Heneral Lamadridu

Džordž Temperli rođen je u Njukaslu u Engleskoj, sin Džona Askju Temperlija i Margaret Alison, iz porodice Daram. Emigrirao je u Argentinu tokom vladavine kraljice Viktorije. Stalno nastanjen u gradu Buenos Ajresu, oženio se Šarlotom Najt, ćerkom Džordža Najta i Eleonor Proktor, rodom iz Londona. Njegov brak je obavljen po anglikanskom obredu, a proslavljen je 17. februara 1846. godine u Katedrali Svetog Jovana Krstitelja. Njegova druga žena bila je Kerolin Najt, plemićka dama, kako to obično biva, rođaka njegovog prvog supružnika. Venčanje je 1851. godine održao irski sveštenik Entoni Dominik Fahi u katoličkoj crkvi San Pedro Telmo u Buenos Ajresu.

U svojim ranim godinama u Argentini, Temperli je bio posvećen trgovini, bio je vlasnik kovačkog posla, koji se smatrao jednom od najvažnijih u Buenos Ajresu. Godine 1866. Džordž Temperli, zajedno sa svojim zemljakom Ričardom Blejkom Njutnom, bio je suosnivač argentinskog ruralnog društva. Kasnije, 1872. godine, pomogao je u izgradnji crkve Svete Trojice, anglikanske crkve izgrađene za britanske porodice koje su osnovane u oblasti Lomas de Zamora oko 1860. godine.

Godine 1854. tada već kao industrijski i tekstilni trgovac, Temperli je kupio od braće Marenko 51 hektar poljoprivredne zemlje između sadašnjih ulica Dorego, Almirante Braun, Eva Peron i Lavale i tu sagradio seosku kuću. Dana 16. oktobra 1870. Temperli je izdvojio zemljište iz svog velikog imanja za osnivanje zajednice i učestvovao je u izgradnji prvobitne gradske kuće, odnosno opštine Lomas de Zamora i železničke stanice Temperli, jedne od najvećih u Velikom Buenos Ajresu. Džordž je bio taj koji je pomogao da se stvori Lomas de Zamora kao Partido i čovek koji je omogućio osnivanje susedstva Temperlia 1893. godine. Dve decenije kasnije, jedan fudbalski klub poneće ime po ovom delu južnog Buenos Ajresa.

Klub Atletiko Temperli je argentinska sportska institucija koja se nalazi u gradu Turdera, u okrugu Lomas de Zamora, južnoj zoni Buenos Ajresa. Osnovan je 1. novembra 1912. godine, a trenutno učestvuje u Primeri B Nasional, drugoj kategoriji argentinskog fudbala. Poznat je po omladinskom akademijom i mladim igračima. Možemo pomenuti igrače kao što su Gabrijel Hauče, Maksimiliano Nunjez, Pablo Kampodoniko, Marijano Kampodoniko, Mauro Navas, Gaston Agire, Luis Eduardo Lopez i Marijano Biondi, ali i mnogi drugih koji su prošli kroz omladinsku školu Gasolerosa. To je jedan od najvažnijih klubova u Drugoj diviziji argentinskog fudbala zbog svojih ponovljenih i dugih prolaza kroz Prvu diviziju, postizanju pobeda nad velikanima Boke Juniors sa 3:0 1983. godine na Bombonjeri, 3:0 protiv Rasinga kod kuće, 1:0 protiv River Plejta, 2:1 protiv Independijente u Aveljanedi, 3:1 protiv Velez Sarsfilda, i ta iznenađujuća pobeda od 4:2 protiv San Lorenca 1982 godine, kada su se našli u drugom nacionalnom rangu.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VIII deo): Los Traperosi i priča o Inkama, Eviti Peron i klubu koji je promovisala čuvena Koka-kola

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VII deo): Porque yo te amo - priča o Viktorijano Arenasu

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VI deo): Tamo gde je nastao najzavodljiviji ples...

Osnovna sportska aktivnost mu je profesionalni fudbal, u kojem je dva puta bio šampion nižih divizija. Poslednju zvaničnu titulu stekao je u sezoni Primere C Metropolitano 1994/95, oborivši sve rekorde u prodaji karata za utakmice u toj diviziji sa preko 35.000 gledalaca na stadionu Alfredo Beranžer. U instituciji se bave i drugim sportovima kao što su košarka, mali fudbal, tenis, boks, rukomet, hokej, klizanje, odbojka, džudo, plivanje, tekvondo, atletika i šah.

Njegov fudbalski stadion je Alfredo Martin Beranžer, jedan od najstarijih u ovoj oblasti Buenos Ajresa i jedan od prvih u Argentini koji je napravljen od betona, Takođe, jedan od prvih koji je poneo ime po nekadašnjem predsedniku institucije. U tamošnjim krugovima, tavernama i uopšte, poznat je i kao "El Teatro de Turdera" iliti Pozorište Turadera. Trenutno ima kapacitet od 18.000 sedećih mesta, a zavisno od potreba, može da primi i do 26.000 gledalaca. Nalazi se na adresi Avenija 9. Jul, broj 360, u kvartu Turdera, jednom od barija okruga Lomas de Zamora.

Zapravo, klub je rođen 1910. godine pod nazivom Fudbalski klub Sentenario Temperli, u znak poštovanja prema Majskoj revoluciji kojoj se tada navršavalo 100 godina. Između 1909. i 1910. godine, grupa trgovaca i suseda sastala se u oblasti Temperlija kako bi svoje slobodno vreme ispunili igrama na polju, među kojima se našao i fudbal.

U početku je korišćeno nekoliko polja za igru. Jedan od njih se nalazio otprilike 200 metara južno od sadašnjeg stadiona, na zemljištu koje se nalazi u ulici 9. Jul, između Dorega i Brandsena, mesta koje je početkom 20. veka zauzimala peć za pečenje opeke. Drugo polje za igru bila prazna parcela između ulica 25. Maj, Brandsen, Pičinča i Suarez. Ta grupa, tada već sastavljen od tinejdžera uzrasta od 13 do 16 godina, predstavljala se pod imenom Sentenario, a na prvom od tih terena su to činili u crvenim dresovima sa zelenom kragnom.

Jedna od tih grupa, na posletku se organizovala sa vizijom za budućnost i prerasla je u klub. Ovakva jednostavna okolnost predstavljala je nastanak Fudbalskog kluba Sentenario ili Club de Foot-Ball Centenario, o čemu svedoči stari gumeni pečat izliven 1910. godine, u znak počasti 100 godina revolucije i početka borbe za nezavisnost. Dve godine kasnije, grupa je transformisana u klub, čije je konačno osnivanje završeno 1. novembra 1912. godine na prvoj skupštini održanoj u staroj školi Arias.

Nekoliko godina kasnije, tačnije 1917. godine, odlučujuća figura u razvoju i konsolidaciji institucije pristupio je klubu Alfredo M. Beranžer, čovek veoma snažnog karaktera, koji se brzo etablirao kao lider i pokretačka snaga. Beranže predlaže nešto što je mnogima u početku izgledalo sumanuto: da se Temperli registruje na zvaničnim fudbalskim turnirima, odnosno u entitetu koji je u to vreme regulisao i organizovao najvažnije turnire u Buenos Ajresu, ni više ni manje nego Argentinski fudbalski savez, prethodnik sadašnje AFA u eri amaterizma.

Iste godine, svetloplava boja je usvojena kao definitivni moto institucije. Klub dobija svoj sekretarijat, koji je bio smešten na imanju u ulici Visente Lopez 852, u susednom bariju Temperlei. Štab je funkcionisao bez rasporeda, kao produžetak čestih okupljanja na kojima su se povezivale različite inicijative gledajući u budućnost.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (V deo): Priča o Deportivo Laferereu, niželigašu vrednom poštovanja

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (IV deo): Divlji zapad, Merlova Mala akademija protiv neukrotivog Lava iz Leloira

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (III deo): Borba za elitu, Tigrovi iz San Fernanda ili Kamiondžije iz Barakasa?

Klub Atletiko Sentenario se 1919. godine pridružuje Fudbalskom savezu Argentine i registruje se u Južnoj zoni B odeljenja Druge divizije (tada treća kategorija). Njegov debi se desio 27. aprila na gostovanju protiv Doc Suda gde je poražen. Takođe su izgubili naredne četiri utakmice da bi potom ispravili kurs i pobedili u osam utakmica. Na kraju je Sentenario završio na četvrtom mestu, odigrao 18 utakmica, sakupio 20 poena, pobedio u osam mečeva, četiri puta remizirao i šest puta doživeo poraz. El Porvenir je bio prvi u okruženju i kasnije ostvario promociju. Ali 31. avgusta, dok se održavao šampionat Prve lige, 13 klubova se isključilo i osnovalo Amaterski fudbalski savez.

Prvorazredno prvenstvo je prekinuto i svi njegovi rezultati su poništeni i počelo je drugo sa klubovima koji se nisu izmestili iz tadašnje orgtanizacije. Kako je do 1920. godine bilo vrlo malo klubova u Prvoj diviziji, Argentinski fudbalski savez je promovisao sedam timova u Prvu ligu, pa je prelivanjem više timova iz Druge divizije promovisano u srednju (druga kategorija), tako da su Adroge kao drugi, Argentino de Banfild kao treći i Sentenario kao četvrti za grupu B Južne zone unapređeni zbog restrukturiranja izazvanog podelom. Dok je El Porvenir promovisan kao šampion Druge divizije.

Godine 1921. nakon dugog procesa, klub je promenio ime u sadašnje i iznajmio zemljište na kome se sada nalazi pruga koja vodi ka Kanjuelasu. Ugovor se potpisuje uz naknadu za zakup utvrđen u iznosu od dvadeset pezosa mesečno. Sad kao Klub Atletiko Temperli, iako je bila priznata institucija, nije posedovao instrument koji bi mu dao pravnu snagu da može garantovati lizing transakciju koja je upravo obavljena. Ova mogućnost je podstakla njenog predsednika, Don Alfreda M. Beranžera, da pruži svoju moralnu i materijalnu sposobnost da dobije zemlju od kompanije Južnih Železnica 22. januara 1922. godine. Stadion danas nosi imenu u čast tadašnjeg predsednika, koji je samo nekoliko meseci nakon dobijanja zemljišta za izgradnju istog, svirepo ubijen.

Naime, 29. marta 1923. godine, oko 20:30, Alfredo Beranžer je ubijen pred svojom ženom sa tri metka, na vratima svoje kuće koja se nalazi na adresi Pičinča 135 u Temperliju, od strane 54-godišnjaka Hoakina Pujaltea (ili Pujantea zavisno od izgovora), Španaca koji je stanovao na imanju koje je klub Temperli dobio u zakup od kompanije Ferrocarril del Sud. Motiv ubistva je, prema novinama “Ultima Hora”, okrutna osveta, zabeleženim u policijskom izveštaju, a kao posledica deložacije (termin koji se koristi za postupak prisilnoga iseljenja stanara ili zakupnika iz stana ili iz zakupljenoga dobra).

Zemljište koje je FCS dalo klubu bilo je 80x100 metara, ali kada je izvršeno odgovarajuće merenje, ustanovljeno je da je, budući ubica, nepropisno zauzeo deo zemlje veličine četiri kvadratna metara sa nekoliko metara dubine, u kojoj je sagradio svoj kokošinjac. Isti je je, na susednom zemljištu imao drvenu kolibu u kojoj je živeo, mali kokošinjac i kvintita. Pomenuta železnička kompanija naredila je deložaciju korisnika zemljišta.

Pujante je nevoljno napustio mesto, preteći smrću klupskim vlastima, ali niko nije posumnjao da su te reči obećanje koje će se održati, osam meseci nakon tog izbacivanja. Kada je napad završen, Pujante je otišao u kuću sekretara kluba Alehandra Taljanija s namerom da ga ubije, ali ga nije pronašao. Potom se zaputio ka porodičnoj kući Alfreda Beranžera koji se u svom dvorištu sa ženom i decom…Inauguracija stadiona već tada pod imenom Alfredo Martin Beranžer bila je 13. aprila 1924. godine u utakmici u kojoj su se suočili Temperli i Dok Sud, u kojem je tim iz Turdera pobedio rezultatom 2:0.

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (II deo): Mali gigant iz Kabaljita i plesači Kandomberosa

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta: Upoznajte Ituzaingo i Ekskurzionistas, omiljeni klub Emira Kusturice

Za Intermedija diviziju (druga kategorija) Argentinskog fudbalskog saveza 1922. godine, vladajući entitet je uspostavio geografsku podelu turnira na tri zone: sever, jug i zapad, plus oblast pod nazivom „Ekstra” u kojoj će rezerve, odnosno B timovi članova Prve divizije učestvovati. Pobednici tri geografske zone, koji su ispunjavali uslove za promociju, igrali bi turnir na kojem bi se žrebom ostvarivalao ulazak u polufinale, gde bi na kraju jednim finalnim mečom mogli da budu šampion i dospeju u najvišu kategoriju. Tada bi pobednik bio promovisan u Prvu ligu i igrao bi sa pobednikom Ekstra zone čisto revijalno.

Al Bojsi su osvojili Zapadnu zonu, Vilja Urkiza Severnu, a Temperli je u najboljoj kampanji u svojoj istoriji pobedio osvojio Južnu zonu. Boka Juniors "B" je osvojila Ekstra zonu. Domaći mečevi odigrani su na terenu kluba Vila Turdera, koji je učestvovao u lokalnoj Ligi Lomense. Redovna faza završena je 5. novembra, a pre nego što je počela završna faza za promociju 7. decembra, viši savet je rešio da pobednike svih zona direktno promoviše, a da borba za pehar bude tek prestižna nagrada. I tako pola sportski, pola administrativno, Temperli je po prvi put promovisan u Prvu diviziju. U žrebu za polufinale pobednik sa severa je igrao protiv pobednika iz južne zone, pa su se januara 1923. godine na terenu Boke Juniorsa sastali Vilja Urkisa i Temperli pobedom tima sa severa od 1:0.

U prvenstvu prve divizije 1924. Temperli je imao briljantnu i nezaboravnu kampanju, na kraju koje je završio na drugom mestu, iza Boke Juniors, posle svog debija u Prvoj ligi 1923. godine, kada je završio jedanaesti. U poređenju sa prethodnim prvenstvom, igralo se jednokružno i nisu svi klubovi završili krug, Temperli jeste odigrao svoju 21 utakmicu, dok je Boka, kao šampion odigrala 19 utakmica, dve manje od drugoplasiranog.

Posle još jedne sjajne kampanje na turniru Prve lige 1925. gde su završili na četvrtom mestu sa 20 odigranih utakmica, 30 poena, 13 pobeda, četiri nerešena ishodai tri poraza, uz neporaženu kmpanju kod kuće od 1923. godine, a čiji je šampion bio Urakan, ponovo dolazi do raskola u Fudbalskom savezu Argentine, i podele u dva paralelna entiteta. Godine 1932. Temperli se spojio sa Argentino de Banfildom. Novi klub, preimenovan u Argentino de Temperlei, igrao je od 1932. do 1934. na šampionatima koje je organizovao Amaterski savez Argentine. Kada se Amaterska liga spojila sa Profesionalnom ligom, klub je promenio ime u „Club Atletico Temperley“ koje je ostalo do danas.

Temperli je osvojio svoju prvu titulu u Primeri B šampionatu, tada drugom rangu, 1974. godine i tako se vratio u Primera Diviziju. U plej-ofu, koji je imao format grupe, Temperli je pobedio Estudijantes iz Buenos Ajresa rezultatom 3:1, remizirao sa Lanusom i Unionom iz Santa Fea rezultatom 1:1, zauzevši prvo mesto u grupi sa 4 boda i tako se kvalifikovao za najvišu diviziju argentinskog fudbala posle 37 godina.

Tim je vodio Horhe Hinarte koji je svoju dugogodišnju karijeru započeo kao trener niželigaša. Druga promocija je bila 1982.godine, kada je Temperlei završio na drugom mestu iza šampiona San Lorenca nakon što je odigrao plej-of koji je završen poslednjim utakmicama protiv Atlante. Temperli je pobedio u prvom meču sa 2:1, ali je u drugoj utakmici izgubio sa 1:0. Serija je morala da bude definisana izvođenjem jedanaesteraca i Gasolero je pobedio rezultatom 13:12, čime je ponovo ušao u Primeru. Značajni igrači tog tima bili su Ugo Lakava Šel, Karlos Piris, Ugo Isa i Dabrovski…

Temperlijevo članstvo u Primeri nije dugo trajao, tako da je tim ispao u Primeru B Nasional krajem 1986/87. izgubivši plej-of meč od Platensea sa 2:0. Dve godine kasnije tim je ponovo ispao u treću ligu, odnosno Primeru B Metropolitano. Štaviše, 1991. godine klub je bankrotirao nakon što je sudija Hose Marija Duranjona proglasio blokadu kluba zbog duga koji je imao prema Sindikatu fudbalera u iznosu od 400.000 američkih dolara. Institucija je ostala zatvorena dve godine sve dok Temperliju 1993. godine nije dozvoljeno da igra u Primeri C Metropolitano, u meču protiv Tristana Suareza. Sledeće sezone Temperli je promovisan u Primeru B Metropolitanu pobedivši Tristana Suareza u mečevima plej-ofa (1:0 i 2:1). Marijano Biondi je bio trener tog tima, godinu dana kasnije (sezona 1995/96) tim je osvojio dve uzastopne promocije u Primeru B Nasional. Iako je klub imao lošu kampanju jer je ponovo ispao iz lige na kraju turnira, dana 31. jula 1999. Godine Temperli je dobio novu promociju u Nasional B, a trenirao ga je Ektor Ostua.

Temperli se vratio u drugu kategoriju argentinskog fudbala posle 14 godina, i to u najpovoljnijem trenutku kada je Primera B Nasional podeljena u dve grupe od po jedanaest timova koji su dodelili pet promocija, po zoni, u Prvu diviziju u okviru modifikacije takmičenje koje je odredila AFA za 2015. godinu. El Gasolero je pokorio zonu B zajedno sa Urakanom, Sarmientom, Sportivo Belgranom, Atletico Tucumanm, Santamarinom, Krusero del Norteom, Unionom, All Bojsima, Patronatom i Independiente Rivadaviom.

Početak takmičenja nije bio nimalo obećavajući za one koje je predvodio Rikardo Reka, pošto su u Parku Patrisiosa pali od Urakana sa 3:0. Poraz od Globoa bio je uvod u ono što će biti Selestov pohod na gostovanje, u kojem su završili sa sedam izgubljenih i dve dobijene utakmice. Njihove jedine pobede bile su protiv Patronata iz Parane sa 1:0 i protiv Sportivo Belgrana sa 3:1. Neposredna suprotnost gostovanju bili su domaći rezultati koji su Stadion Alfredo Beranžer učinili ključnim adutom.

El Gasolero je pobedio osam puta, izgubivši samo od Urakana i remizirajući protiv Uniona iz Santa Fea. Pobede protiv Atletiko Tukumana i Krusera bile su najzvučnije za tim sa juga Buenos Ajresa. Posle pobede protiv Patronata, Seleste nikada nije napuštao pozicije za direktnu promociju na tabeli Zone B. Njihov domen je dostigao 31 jedinicu, čime je stigao do trećeg mesta u grupi i na opštoj tabeli, ostvario istorijsku promociju u Prvu ligu. Tako je Temperli dospeo u najvišu kategoriju posle 27 godina odsustva, što je jedno od iznenađenja turnira jer nije bio pojačan zvučnim imenima sa većinom igrača koji su se plasirali u Nasionalni B.

Posle četiri godine u Prvoj diviziji, Gasolero je izgubio kategoriju na kraju prvenstva 2017/18, zajedno sa Arsenalom iz Sarandija, Olimpom iz Baije Blanke i klubom Čakarita Juniorsima. Temperli je imao koeficijent učinka od 1.019 poena i mogao je da održi kategoriju, ali je izgubio finalni meč sa 3:1 od Godoj Kruza 14. aprila 2018. godine. El Gasolero je dan ranije proslavio 94. godišnjicu svog stadiona Alfredo Beranžer i tako se vratio u Primeru B Nasional gde nastupa i danas.

Poznato je da svaki klub u Buenos Ajresu ima onog koji mu predstavlja večitog rivala i neprijatelja, a čiji je animozitet prosto sastavni deo oba entiteta. U slučaju Temperlija, može se reći da su mu svi okolni klubovi rivali, ali onaj koji se karakteriše kao klasik, jeste Los Andes. Okršaj poznat kao Lomas Classic. Oba kluba se nalaze u okrugu Lomas de Zamora, tako da velika blizina gradova Temperli i Lomas de Zamora i kontinuirani suživot njihovih pristalica čine ga jednim od najvažnijih klasika u južnoj zoni Ajresa.

Prvi klasik koji je odigran bio je 22. jula 1939. godine sa pobedom Lomasa od 3:1 na terenu Temperlija, uz golove Manuela Da Grase, Eduarda Garafe i Pedra Edvardsa za crveno-bele, dok je Simon Matijas postigao gol za Gasolerose. Najveća pobeda u ovom klasiku dogodila se 1966. godine pobedom Temperlija nad Los Andesom rezultatom 6:0

Rivalstvo između ova dva kluba, nastalo je zapravo početkom 1940-ih, kada su obe institucije počele da se ukrštaju na promotivnim turnirima. Mečevi između Los Andesa i Temperlija smatrani su jednim od velikih promotivnih klasika, jer su igrani i u Primeri B Nasional i Primeri B, ali i Primeri C. Navijači oba kluba su okarakterisani kao veoma pristrasni kada je u pitanju sučeljavanje sa večitim rivalom. Utakmice se često prenose i danas u raznim nacionalnim medijima. Zbog velike posećenosti oba kluba, ovaj klasik se smatra jednim od najvažnijih u južnoj zoni, čak je upoređivan kao jednak ili transcendentniji od Klasiko del Sura, iliti Južnog Klasika između Lanusa i Banfilda.

Animozitet je takođe poznat po nesrećnim aktima nasilja, uključujući smrt nekoliko članova navijačke grupe Temperlija pod nazivom El Gallego od strane grupe pristalica Los Andesa. Ta činjenica, zajedno sa drugim prethodnicima, učinila je da rivalstvo raste mnogo više.

Zanimljiva je činjenica da ovi timovi nikada nisu bili u mogućnosti da se sastanu u Prvoj ligi, postajući kategorija na čekanju. Dana 4. oktobra 2015. godine u Lomas de Zamori je održan beneficijski maraton uz učešće Los Andesa i Temperlija u cilju promocije nenasilja i sporta. Ovaj maraton organizovala je opština Lomas de Zamora u saradnji sa gradonačelnikom Martinom Insauraldeom. Poslednji meč odigran je 2019. godine, gde su Los Andes savladali Temperli sa 1:0 golom Matijasa Linasa, produžujući istorijsku prednost u korist Milraiitasa. Temperli se trenutno takmiči u Primeri B Nacional, a Los Andes u Primeri B Metropolitana.

Navijači Temperlija i Los Andesa smatraju se najpopularnijim u Južnoj zoni. Zato kada se igra klasika, oba tima uvek dovedu privuku neočekivano mnogo ljudi na te utakmice. U godinama kada je bilo posetilaca na promociji, bilo je uobičajeno videti tribune stadiona Eduardo Galardon i Alfredo Beranžer prilično pune navijačima oba tima. Navijačka frakcija Temperlija poznata je kao Los Inmortales, što bi u slobodnom prevodu zanačilo Besmrtnici, dok se ona Los Andesa izjašnjava kao La Única Banda Del Sur, iliti "Jedina banda sa juga", poznata više od svega po nasilnim sukobima.

Temperli ima šampionsku prednost u postignutim promocijama, sa dve, šampion Primere B 1974. godine i Primere C 1995. godine. Dok su Los Andes uspeli da postanu šampioni Primere B tek 1960. godine. Što se tiče kampanja u Prvoj diviziji, Gasolero takođe ima prednost, završio je kao drugoplasirani 1924. i treći 1983. godine. Los Andes, sa svoje strane, najbolje učešće imao je 1968. godine, kada je završio na šestom mestu. I Temperli i Los Andes nikada nisu osvojili prvenstvo u Prvoj diviziji ili kvalifikacije za međunarodni kup, iako je Gasolero bio blizu kvalifikacija za Kopa Libertadores 1984. godine i Kopa Libertadores 2019. godine, ali to na kraju nije postigao.

Pored ovog rivalstva, postoji i snažan animozitet sa klubom Taljeres iz Remedios Eskalade. To je takođe tradicionalni stogodišnji duel, već 105 godina, otkako datira iz 1919. godine, kada su se susreli u Argentinskom fudbalskom savezu (sadašnja AFA) u još jednom od velikih istorijskih klasika koji se osporavaju u Južnoj zoni još od amaterske ere. Ponovo su se profesionalno susreli 16. septembra 1939. na meču Druge lige, pobedom Taljeresa sa 3:2.

Zvaničan nastanak rivalstva bio je pre 72 godine, 7. juna 1952. godine, kada je Selest primio Taljeres u sklopu 9. kola Primere B. Temperli je poveo golom Viktora Uga Prata. Ipak, na osam minuta do kraja, engleski sudija Ronald Linč dosuđuje penal za Taljeresa, koji njegov centarfor Brusio pretvara u konačni rezultat. Posle kontroverzne igre, između pristalica su se dogodili incidenti koji su primorali da meč bude prekinut. Taljeres je osvojio bodove, a stadion Beranže je suspendovan na tri termina, što je dovelo do ovog istorijskog rivalstva. Njihovi sukobi postali su visoki rizik za policiju zbog brojnih incidenata koji su se decenijama dešavali između navijača oba kluba, čija blizina stadiona na udaljenosti manjoj od dva kilometra, stvara neminovne nerazmirice.

Temperli je 1. novembra 2012. godine proslavio svojih prvih 100 godina postojanja. Proslava stogodišnjice počela je u sredu, 31. oktobra, zastavom, ispod sata koji se nalazio na ulazu na stadion Alfredo Beranžer, čekajući odbrojavanje na tačno nula dana. Više od 2.000 Gasolerosa prisustvovalo je toj proslavi, radnim danom u ponoć. Svečanosti su nastavljene u subotu, 3. novembra, u popodnevnim satima, masivnim karavanom kroz grad Temperli, privlačeći 15.000 pristalica. Istog dana, ali i noću, održana je žurka na stadionu, gde je bilo defilea, aktivnosti, muzičkih emisija, mečeva između klupskih legendi, igrača iz sadašnjeg sastava i navijača koji su učestvovali na aukciji. Zabava je završena vatrometom.

Da bismo pronašli razlog da opravdamo nadimak kojim je Klub Atletiko Temperli kršten, moramo se vratiti u 1975. godinu. Tu se desio poseban događaj koji je omogućio da ovaj tim bude poznat kao „Los Gasoleros“. U Metropoliten šampionatu te godine, rukovodstvo je potrošilo veoma veliku svotu novca da dovede mnogo igrača kako bi postiglo uspeh na kraju sezone. Desilo se neočekivano, Temperli je završio na poslednjem mestu na tabeli i bez konkretne igre. Za format Nasional su stvari morale drastično da se promene. Iz tog razloga, čelnici su apelovali na važnu i iznenađujuću promenu pravca, odnosno smanjenje troškova zbog velikog broja putovanja, koncentracije i slabe posećenosti zbog loših rezultata koja je tim stvorio. Raskinuo je ugovore sa onima igračima koji su zarađivali visoke plate, menjajući ih za unapređene fudbalere koji su bili jeftini u svojim ekonomskim potraživanjima.

Neobično, Temperli je odigrao fantastičan turnir, bio je jedan od dva kvalifikanta iz svoje zone i tako ušlao u završni oktogonal. To je značilo da mu je uz mali budžet koji je uspostavio i dobijene rezultate nadimak Gasoleros, i te kako pristajao. List “La Union” objavio je članak nakon pobede nad Rasingom od 3:1 u kojem je pisalo: "Znate li kako zovu Temperli? Pa... Gasolero, jer oni mnogo trče, a troše vrlo malo."

Nadimak Seleste, ili njegov akronim Sele, je zbog najizrazitije boje institucije, svetlo plava. Ovaj nadimak se takođe koristi za označavanje njegovih sportskih timova u različitim disciplinama. Ovaj nadimak deli sa drugim klubovima koji imaju istu prepoznatljivu boju.

Prema nekim članovima kluba, boje opreme su usvojene zbog činjenice da su se početkom 20. vekla, kada su mlekari spuštali tegle u različitim delovima južnog Ajresa, vodili bojama poklopaca. One sa svetloplavim poklopcem ostavljene su u Temperliju, one iz Lomas de Zamora bile su crvene, a one iz Banfilda bile su ofarbane u zeleno. Istina je da prva boja nije bila svetloplava.

Zbog italijanskih imigranata koji su živeli u tom kraju i koji su pratili tim, prvi dizajn je bio crven sa zelenim džepom, manžetnama i kragnom, štampajući boje tadašnje zastave Fudbalskog kluba Sentenario. Sa ovom odećom počeo je da učestvuje na fudbalskim turnirima. Bilo je to na inauguraciji terena na području Vile Turdere 1917. godine, gde je kao transparent korišćena svetloplava zastava, koja je postala definitivni logo kluba: svetloplava zbog neba.

Tokom svoje istorije, Temperli je koristio bezbroj boja u svom alternativnom dresu: plavo-bele prugaste, crveno-bele prugaste, zelene, bele sa horizontalnom plavom prugom, žute, bele sa svetloplavim "V", crno-bele prugaste, crvene, crna, siva, lila i crvena sa zelenim detaljima, slična originalnoj majici, korišćenoj na zvaničnoj utakmici povodom obeležavanja prve stogodišnjice kluba. Danas, prema članu zvaničnog statuta Atletskog kluba Temperlei, reprezentativna boja institucije je svetloplava, a kao alternativa može se koristiti bela sa svetloplavim naglascima ili bilo šta u okviru plave boje.

Kao i većina popularnih argentinskih klubova, Temperlei ima svoju navijačku grupu pod nazivom Los Inmortales, nadimak koji je usvojen nakon oživljavanja kluba 1993. godine. Jedana je od najodanijih navijačkih grupa argentinskog fudbala. Posle svega što su iskusili u svoje vreme, broj navijača se nije smanjilo, a skoro uvek možemo videti njihov stadion pun, pa čak i u drugom rangu takmičenja. 24. jul se obeležava kao dan navijača Temperlija, čiji nastanak datira iz 1993. godine kada se klub vratio iz blokade i odigrao zvaničnu utakmicu Primere C na AFA turnirima posle dve godine, tri meseca i jedanaest dana, pobedivši Tristana Suarez golom Valtera Sespedesa.

KUP ARGENTINE – ČETVRTFINALE (JEDAN MEČ)

Četvrtak

02.10: (2,00) Sentral Kordoba (3,05) Temperli (3,90)

***kvote su podložne promenama

PIŠE: Đorđe RADONJIĆ