Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (XI deo): Prelazak Anda! Priča o klubu Los Andes

“Počinje prelazak. Preduzete su sve mere za skrivanje tačke napada od neprijatelja. Ako uspemo i naša noga dotakne tlo sa druge strane Kordiljera, put za nazad više nije opcija, idemo samo napred. Ukratko, učinićemo sve da istrajemo u zacrtanoj nameri, inače će đavo sve uzeti. Ono što mi ne da da spavam nije otpor koji mi neprijatelji pružaju, već prelazak ovih ogromnih planina”.

Iz pisma generala San Martina upućenog Tomasu Gvidu, 13. januar 1817. godine.

----

Prelazak Anda bio je skup manevara koje su izvele armije Anda Ujedinjenih provincija Rio de la Plate, današnje Argentine, i čileanskih trupa prognane u grad Mendoza, između 12. januara i 9. februara. 1817. godine, sa ciljem da pređu masivan planinski lanac Anda od argentinskog regiona Kujo, pa sve do Čilea i suprotstavi se rojalističkim trupama španskog carstva koje su se tamo nalazile. Bio je to deo plana koji je argentinski general Hose de San Martin razvio kako bi poveo oslobodilačku ekspediciju Argentine, Čilea i Perua, uz podršku Zapa rata koji je predvodio Čileanac Manuel Rodrigez. Operacija “El Cruce de los Andes” ili samo “Los Andes”, što bi u slobodnom prevodu doslovno značilo Prelezak Anda smatra se jednim od velikih istorijskih događaja Argentine i Čilea, kao i jednim od najvećih podviga u univerzalnoj vojnoj istoriji.

Posle Majske revolucije 1810. godine, počeo je argentinski rat za nezavisnost, kao deo niza revolucija protiv španske monarhije na celom južnoameričkom kontinentu. Iako su ovi pokreti postigli početni uspeh, njihovo napredovanje je kasnije pretrpelo stagnaciju, usled otpora i represije koju su sprovodili američki i poluostrvni sektori lojalni španskoj kruni, koji su zadržali centar moći u Peruu.

Da bi izvršio svoj plan, Hose San Martin stigao je u Mendosu 7. septembra 1814. sa idejom da organizuje malu i disciplinovanu vojsku u provinciji Kujo. Ubrzo po dolasku, između 1. i 2. oktobra te godine, u Čileu se odigrala bitka kod Rankagve, u kojoj su čileanske patriotske snage poražene, a deo njihovih ostataka u povlačanju prešao je planinski venac u pravcu Mendose, ostavljajući Čile ponovo pod kontrolom rojalista. Suočen sa ovom situacijom, San Martin je primio i uključio u svoju vojsku Kujo, koja je već imala oko 1.000 ljudi, ostatke čileanskih trupa pod komandom Andresa del Alkazara i Bernarda O'Higinsa. Druga frakcija je sledila Hozea Migela Kareru, odlučivši da bude deo nove vojske.

San Martin je imenovao čileanskog pravnika dr Hipolita de Viljareala, koga su braća Karera proterala, za predstavnika vojske Anda, kako bi zvanično primio sredstva koja su prikupili za podršku trupama. Pokušao je da svoju vojsku brzo dovede u položaj za borbu, bojeći se da će rojalisti preći planinski lanac i napasti Mendozu, zbog pojave rojalističkih odreda u Portilju, Las Flehasu i Ladera de las Vakasu u prevoju Uspalata. Uprkos ovim pokretima, ovaj strah se nikada nije obistinio jer je vođa španskih snaga u Čileu, Kazimiro Marko del Pont, smatrao da je prelazak vojske neizvodljiv. Upravo u tome, Oslobodioci su uvidelu svoju šansu.

Tako se tokom 1815. i 1816. godine San Martin posvetio formiranju vojske Anda i pripremio je za prelazak planinskog lanca u cilju iznenadnog napad na rojaliste u Čileu. Dana 9. jula 1816. Ujedinjene provincije su proglasile svoju nezavisnost i sa Huanom Martinom de Pueiredonom izabranim za vrhovnog direktora, general San Martin je dobio punu podršku centralne vlade da unapredi i konsoliduje vojsku. Grad Mendoza je pretvoren u veliku vojnu kasarnu i fabriku, a skoro svi stanovnici Kuja učestvovali su u proizvodnji baruta i municije, izlivanju topova, tkanju sukna i šivenju odeće.

Sredinom 1816. San Martin se nastanio u logoru El Plumerilo, koji se nalazio u blizini grada Mendoze, gde je osnovao svoj Generalštab. Aktivnosti generala uključivale su složeni plan za obmanu neprijatelja slanjem špijuna među domorodačkim stanovništvom koje je širilo glasine da će Oslobodilačka voska preći Ande kroz dalji južni prolaz, što je bilo izvodljivije. Autohtoni narod Pehuenče preneo je ove planove Špancima u Čileu, koji su tako raširili svoje snage i izgubili moć da se odupru. Najveći deo vojske prešao je Ande kroz teške prevoje Los Patos u San Huanu, pod istočnom komandom generala Hosea de San Martina i Uspalata de Mendose, za koje se smatralo da je prelazak nemoguće, što im je omogućilo da preseku centaralni koridor do odbrambenih linija i uputite se direktno u Santijago de Čile.

Na zahtev San Martina, dame iz Mendoze su pre polaska misije sašile zastavu, koja je bila ručno izvezena. General je bio vrlo jasan u pogledu boja koje treba da ima zastava Vojske Anda: svetloplava i bela. Procenjuje se da je grb koji krasi centar zastave nacrtao kapetan Bermudez zajedno sa narednikom Antoniom Arkosom. Nekoliko dana pre polaska vojske zastava je blagoslovljena u glavnoj crkvi Mendoze. Nakon ceremonije, San Martin je uzeo zastavu i otišao na glavni trg, gde su bile postrojene trupe. Pred njima je uzviknuo: "Vojnici! Ovo je prva nezavisna zastava koja je podignuta u Americi!"

Iako su decenijama, pa i vekovima posle prelazak anda poredili sa prelaskom Alpa od strane Napoleona i Hanibala Barke, realnost je da su oni bili veoma različiti. U principu, planinski venac Anda, posebno u Mendozi, je najviši planinski venac na zapadnoj i južnoj hemisferi, nadmašujući Alpe. Isto tako, evropski planinski venac imao je šire puteve i bio je naseljen, a prelazi su vršeni preko već uspostavljenih prolaza i trgovačkih puteva, što je omogućavalo snabdevanje trupa. Artiljerijska oruđa mogla su se udobno transportovati u zaprežnim kolima, a čak su i slonovi mogli da se nose kroz planine, nešto što je potpuno nemoguće u Andima.

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta: Upoznajte Ituzaingo i Ekskurzionistas, omiljeni klub Emira Kusturice

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (II deo): Mali gigant iz Kabaljita i plesači Kandomberosa

Nasuprot svemu tome, na prelazima koje je izabrao San Martin nije bilo stanovništva niti puteva, a na mnogim delovima, prolaz je morao biti napravljen u jednom nizu, prelazeći potoke i reke na prenosivim mostovima, koje je nosila vojska. Isto tako, prelazak je obavljen kroz dva prolaza, Los Patos i Uspaljata, savršeno usklađeno. Drugi važan faktor bio je pređeni put. Napoleon je prešao maksimalno 280 kilometara, dok je vojska Anda prešla gotovo 800 kilometara u svom maksimalnom obimu. Ukratko, prelazak Anda je bio tehnički i logistički podvig sa neviđenim uslovima. I rastojanje i visina bili su veći, kao i logistički izazovi premeštanja vojske tih dimenzija kroz nenaseljiva područja, u veoma kratkom vremenskom periodu.

Impozantne brojke se vezuju za ovaj vojni podvig, a ovo su samo neke od njih. Vojsku je činilo oko 5.500 vojnika, što uključuje tri generala, 28 načelnika, 207 oficira, 2.106 grenadira, ako i mnogo drugih vojnika različitih nacionalnosti, uključujući značajan deo čileanskih trupa. Za prelaz su koristili 1.600 borbenih konja i 10.000 mazgi, tako da je svo osoblje prelazak izvršilo na konju. Za sobom su vukli 22 topa, dve haubice, sedam borbenih topova, devet brdskih topova, četiri gvozdena topa, 1.129 sablji i 5.000 bajoneta. Prosečan napredak dnevno iznosio je oko 28 kilometara, a marš je ukupno bio dugačak čak 800 kilometara. Prosečna nadmorska visina kretanja vojske bila je između 3.000 i 4.000 metara, a najviša tačka na usponu bila je čak 5.000 nadmorske visine u El Espinasitu. Dnevna temperaturna varijacija iznosila je neverovatnih 40 stepeni Celzijusa, između najviše dnevne temperature od 30°C i najniže temperature noću od -10°C.

Vojska Anda, formirana u El Plumeriljo, sedam kilometara od Mendoze, napustila je logor 13. januara 1817. godine i počela da prelazi Ande kroz prevoje Los Patos i Uspaljata. Ovi strmi putevi su osigurali faktor iznenađenja. Sam prelazak preko planinskog venca trajao je 26 dana. Glavne snage stigle su na drugu stranu između 6. i 8. februara 1817. godine.

02.10: (2,50) Feniks (2,95) Los Andes (2,90)

Verujemo da su ljubiteljima južnoameričkog fudbala, neka, ako ne i sva, gore navedena imena velikih vojskovođa u Oslobodilačkim ratovima, i te kako poznata. Naravno, po njima su kasnije imenovane čitave države, provincije, gradovi, kvartovi, ulice, kao i neke sportske ustanove i njihovi objekti. Imena velikih istorijskih ličnosti postala su česta pojava u nazivima fudbalskih klubova početkom 20. veka, kako u provincijama Argentine, tako i u Buenos Ajresu, glavnog gradu tada uveliko slobodne zemlje Gaučosa. Ipak, jedan od naziva izdvaja se svojom specifičnošću, a odnosi se upravo na pojam jednog od najvećih vojnih podviga u ratovima za slobodu. Da, to je upravo Los Andes, klub iz južne zone velikog Buenos Ajresa, čija se vekovna istorija može uporediti sa krivom i putanjom Vojske Anda, od vrhova do ponora, preko vrelih pustinja i ledenih strmina svetlucavih Kordiljera, sve do konačne slobode. Ovo je priča o njemu...

Atletiko Los Andes je fudbalski klub sa juga Velikog Buenos Ajresa. Osnovan je u kraju Lomas de Zamora 1. januara 1917. godine, a trenutno igra u Primeri B Metropolitano, trećoj ligi argentinskog fudbala za klubove direktno povezane sa AFA. To je jedan od klubova iz južne zone koji je prošao kroz Prvu diviziju u kojoj je igrao mečeve sa velikanima kao što su Independijente, Boka Juniors, River Plejt, Rasing, San Lorenco de Almagro... Međutim, njihove kampanje znale su drastično da se razlikuju. Umeli su da ispadnu samo jednu sezonu pošto su promovisani, a druge su već uspevali da povrate kategoriju. Do danas, ukupno su proveli šest sezona u najvišoj kategoriji.

Prvog dana 2017. godine, klub je proslavio stogodišnjicu, pridruživši se listi više od 110 fudbalskih klubova koji su premašili 100 godina postojanja u Argentini. Istog dana održan je proslava kada je okupljena masa iz sedišta na Aveniji Hipolito Irigojen, sa oko 15.000 navijača, prošetala kroz Plaza Libertad, mesto koje je bio njihov prvi teren, da bi se sve završilo proslavom na stadionu Eduardo Galjardon u Lomas de Zamori.

Posle prve Skupštine održane 1. januara 1917. godine na stočnoj farmi gospode Hurho i Kobijele, a ispred mlekare porodice Galjardon, kada je statut Kluba ozvaničen, predviđena je i naknada od jednog dolara za prve članove ili pristalice. Prvi upravni odbor činili su prvi predsedik institucije Eduardo Galjardon, po kome će se mnogo godina kasnije nazvati stadion, Adolfo Langet, koji je bio kapiten tima i Markos Panici. Njih trojica su ispunjavali dvostruku svrhu u vidu menadžera i sportista.

Raskrsnica avenije Kolombres i Ipolito Irigojen u Lomas de Zamora (©Wikipedia/Banfield)

Prve boje su potekle od Hosea Gogenole, protagoniste prvih mečeva protiv Rasinga. Gornji deo opreme bila svetloplava košulja sa širokom horizontalnom belom trakom. Drugi izvori takođe navode da je tim nosio žutu majicu sa štitom na levoj strani, što je identifikovano kao prvi klupski pečat. Godine 1921. usvojene su crveno-bele boje sa vertikalnim prugama, zahvaljujući čemu će tim dobiti nadimak „Onaj sa hiljadu pruga“. Ovu majicu je dizajnirao Eduardo Galjardon, koji je u izveštaju u listu Diario La Prensa iz 1971. godine komentarisao:

„Sportivo Barakas je na početku veka bio jedini klub koji je imao uske, plavo-bele vertikalne trake u bojama svoje majice. Odlučili smo da usvojimo slične karakteristike ali sa crveno-belim bojama. Zašto crvena? Pa, zato što je Banfild iz istog kraja već imao zelenu a Temperli svetloplavu“.

Prvi teren za igtru nalazio se otprilike u bloku koji čine ulice Lamadrid, Pedernera, Viamonte i Arenales, gde je u to vreme sve bilo ogromna pustoš. Tamo su napravili nesigurnu kućicu od drvenih sanduka u kojima su se prevozili automobila marke Bjuik. Ova prva prostorija ili svlačionica, nabavljena je zahvaljujući 150 pezosa koje je donirao Pedro Galjardon. Zemljište je iznajmljeno sopstvenim novcem igrača, vanrednim pozajmicama i prodajom listića tombole na vašarima u južnim krajevima grada.

Los Andes se 22. februara 1922. pridružio Fudbalskom savezu Argentine, koji je nakon spajanja sa Savezom amatera 1926. formirao Argentinski fudbalski savez (AFA). Iste godine je Argentinski fudbalski savez klub unapredio do srednjeg ranga, tadašnje Treće divizije, zbog njegove privilegovane lokacije u svojoj oblasti.

Los Andes je svoj drugi stadion u aprilu 1931. godine podigao na raskrsnici ulica Mateu i Arenales de Lomas de Zamora. Bile su to godine stalnog seljakanja, a ovako je to opisao Don Eduardo Galjardon:

"Imali smo dušu nomada. Naravno, sticajem okolnosti. Ako je sada teško, neću vam pričati o teškoćama ranije. Razlika je bila u tome što ne znam da li zbog vremena ili zbog života. Obno što zanm, jeste da je bilo puno ljubavi, grozničave ljubavi prema urađenom kraju. Posle ulice, naša velika radost bila je što smo dobili na korišćenje pašnjak u bloku Lomas Este, a posle nekog vremena iznajmili smo njivu od Engleza u Mateu i Arenalesu, koja je imala ulaz kroz Arenales, gde smo premestili kutiju u vidu prve svlačionice. Glavni materijal korišćen za izgradnju bilo je drvo iz kutija koje su se koristile za pakovanje automobila”.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (III deo): Borba za elitu, Tigrovi iz San Fernanda ili Kamiondžije iz Barakasa?

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (IV deo): Divlji zapad, Merlova Mala akademija protiv neukrotivog Lava iz Leloira

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (V deo): Priča o Deportivo Laferereu, niželigašu vrednom poštovanja

Od ovog poteza bi počelo rivalstvo sa Banfildom, pošto je teren koji je iznajmio Los Andes, koji se nalazi u Arenalesu i Mateu, bio samo tri bloka udaljen od Banfilda, koji se nalazi u Arenalesu i Penji.

Održano je i veliko slavlje povodom inauguracije stadiona, uz puštanje golubova, trke na 100, 1.000 i 4.000 metara i štafete 4 puta 100. Održana je i košarkaška utakmica između Los Andesa i Lomas Alumnija, u kojoj su Milraitasi pobedi. Zabava je završena sa dve prijateljske utakmice između domaćeg tima i Nasionala iz Adrohea. U glavnom meču, Los Andes je pobedio sa 1:0, golom Vilena u 35. minutu drugog poluvremena. U vreme inauguracije, Don Eduardo je bio na poslovnom putu daleko od Lomasa, pa mu je De Gracija u pismu preneo šta se dogodilo:

Buenos Ajres, 28.04.1931.

Dragi Eduardo,

Naše zadovoljstvo bi bilo potpuno da ste bili tamo prošle nedelje kako biste i vi uživali u prelepom spektaklu koji je pružio naš Atletski klub „Los Andes“. Na terenu je bila kompaktna publika, a procenjeno je da je bilo između 1.500 i 2.000 ljudi, a mnoge porodice su došle sa decom. U prilogu vam šaljem isečke iz "La Union" i "La Prensa" da biste saznali rezultate.

Pobedili smo Nasional sa 1:0. Manuel Varela je igrao na poziciji beka, a Tafujo, Seijo, Penja i Makloski u napadima su bili veoma dobri. Ferejra nije igrao jer je bio bolestan. Utakmica je bila za pehar koji je poklonio Pikardo.

Podelili smo bezbroj pozivnica, nismo naplatili nijednu gostima iz Nasionala i Lomas Alumnija, pozvali smo mnoge da dođu uz cenu ulaznice od samo 0.50 pezosa, čime smo zaradili ukupno 116 pezosa, ali i oko 30 novih članova nam se pridružilo tom prilikom. Imali smo minus od 30 dolara jer smo pozvali one iz Nasionala na ručak kod Benita.

Ništa više za danas. Pozdrav za Kungija uz naklonost svog prijatelja.

J. De Grazia

Posle spajanja Lige i Argentinskog saveza 1934. godine, Los Andes je ispao u niži rang za "zelenim stolom", moravši da počne profesionalnu eru u Trećoj ligi. Nakon osrednjih kampanja 1935. i 1936. i poraza u finalu od Akasuza 1937. godine, jedini cilj kluba bio je povratak u Drugu kategoriju argentinskog fudbala. Povodom toga sastavljen je baza od igrača sa iskustvom nastupa u Prvoj ligi, kao što su: Garsija, Frers, Edvards, Da Graka i Rios. Kampanja je bila izvanredna. Od 15 odigranih utakmica, Los Andes je zabeležio 14 pobeda i samo jedan poraz. Bilo je tu nekoliko neverovatnih pobeda: 7:0 protiv Deportivo Progresista, 8:1 protiv Sentral Argentina, 9:3 u okršaju sa Nueva Čikagom i 7:1 protiv Ramsara. Jedini poraz, od 2:0 pretrpeli su na gostovanju kod Husto Hose de Urkiza, koji se dogodio u pretposlednjem kolu kada je titula već bila obezbeđena. Sa 28 bodova od mogućih 30, to je najefikasniji sastav u istoriji kluba. Zvezdana figura bio je Manuel Da Graka, kojeg mnogi smatraju prvim velikim idolom kluba.

Godine 1940. počela je izgradnja sadašnjeg stadiona Eduardo Galjardon, iako i se prvobitno zvao Los Andes ili Estadio Albiroho. Stadion je dobio betonsku tribinu sa 16 stepenica, kojima je kasnije u centralnom delu dodato još toliko. Los Andes je 7. decembra 1957. postao šampion druge promotivne divizije, iliti Trećeg ranga, na kraju prvenstva, iako su svoju poziciju obezbedili u pretposlednjem kolu, vrativši se tako u Primeru B, tri godine nakon ispadanja. Remi protiv Akasuza, na stadionu Los Andes, bio je razlog za proslavu titule i njen povratak u Drugi rang argentinskog fudbala. Pod tehničkom upravom Armanda Vaskeza, Milraitas je sastavio dobar tim, u kojem su odbrana i napad činili čvrst blok i kombinovali perspektivne mlade igrače sa iskusnim igračima. Kapiten ekipe bio je defanzivac Perfekto Seiho, koji odigrao svaki minut prvenstva, a najbolji strelac ekipe bio je Anhel Del Moro sa 19 golova, a pratio ga je Fransisko Rikanjo sa 17 golova.

Godine 1960. dostignut je vrhunac u istoriji kluba, promocija u Prvu diviziju, koja je postignuta protiv Taljeres iz susedne Remedios de Eskalade rezultatom 2:1. Posle istorijskog prvog prodora u najvišu kategoriju argentinskog fudbala, nastao je jaz koji nije mogao da se prevaziđe sve do 1967. godine. Povratak velikom elitnom fudbalu bio je dramatičan. Stari navijači "Milre" nikada neće zaboraviti mučnu klasifikaciju te godine.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VI deo): Tamo gde je nastao najzavodljiviji ples...

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VII deo): Porque yo te amo - priča o Viktorijano Arenasu

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (VIII deo): Los Traperosi i priča o Inkama, Eviti Peron i klubu koji je promovisala čuvena Koka-kola

Još u Primeri tokom 1968. godine, Los Andes je ostvario velike trijumfe. Najzapamćeniji je svakako rezultat 3:1 protiv River Plejta na Monumentalu, gde su pobedili sa dva gola Obertija i jednim iz Viljagre, pod rukovodstvom trenera Anhela Tulioa Zofa. Taj meč je bio prvi za klub iz južnog Ajresa koji je prenošen na televiziji. Te godine Oberti je bio najbolji strelac turnira sa 13 golova, a 1968. sigurno je bila najvažnija godina u istoriji fudbala Los Andesa, pošto je svrstan na šesto mesto u zoni „A“ čime je ostvario pravo učešća na Nacionalnom prvenstvu, poslavši Čakaritu Juniors u drugi stepen takmičenja.

Tokom sledeće godine tim je ostao u elitnom rangu zahvaljujući veoma dobrim igrama u rekvalifikacijama, ali je 1971. došlo do ispadanja. Na tom turniru takođe je bilo veoma pozitivnih rezultata, ali nedovoljno za održavanje kategorije. Tokom razvoja prvog dela sezone Los Andesa, nije imao mnogo problema na generalnoj tabeli, završio je četvrti. Tim iz Lomas de Zamore ostvario je važne pobede na svom terenu protiv Boke Juniors, Independijenteu, San Lorencu i Urakanu. Takođe je uspeo da se izjednači sa Rasingom, koji je u to vreme proživljavao svoju najslavniju eru. Poslednja utakmica, pred ispadanje, odigrana je na stadionu Atlante, a poraz od Boema od 3:0 označio je kraj drugog mandata u Prvoj ligi.

Za kampanje tokom osamdesetih godina prošlog veka, Los Andes je u prvih pet godina imao veoma dobre i prihvatljive rezultae u argentinskoj Promociji iliti Drugoj diviziji. Posebno se ističu prvenstvo iz 1983. i 1986. godine. U prvom od pomenutih izgubili su finale oktogonala za drugu promociju od Čakarita Juniorsa u dve utakmice, prvu sa 0:2, dok je u drugoj utakmici zabeležen nerešen ishod od 3:3, ali sa ozbiljnim incidentima na tribinama. U drugom pomenutom slučaju pali su u polufinalu protiv Urakana ukupnim rezultatom 4:1. Međutim, zbog plasmana među osam najboljih, Los Andes je dobio plasman u novoformiranu Nasional B Ligu koje je počela u avgustu 1986. U drugoj polovini osamdesetih, Los Andes će učestvovati u drugom po snazi nacionalnom turniru bez zapaženijih rezultat. Ipak, krajem dekade, njihovi rezultati bili sve slabiji, što je dovelo do njegovog ispadanja u Primeru B Metropolitana u sezoni 1989/1990.

Četiri godine kasnije, Los Andes je došao u finale turnira Primere B Metro za sezonu 1993-1994. Finalna serija počela je na Galjardonu 26. Juna, a tog popodneva lokalna javnost je okupirala tribinu Horacio Palasios, kao što je to slučaj i danas. Protivnik je bio Deportivo Armenio, koji je tada bio podružnica San Lorenca, i imao je igrače na pozajmici iz pomenutog velikana, kao što su Hugo Smaldone, Aleks Rodrigez, Ruben Forestelo, Karlos Bangert. Dok su Milraitasi imali Viljagrana, Rubena Kordobu, Ektora Gonzalesa, Estebana Fuertesa i Orlanda Romera, između ostalih.

Pristup oba tima je bio oprezan i poprilično su proučavali jedni druge. Ali trener Los Andesa, Ugo Zer je posle sedam minuta u drugom poluvremenu izvukao asa iz rukava i poslao ga na teren. Bio je to Hilmar Žilberto Viljagran. Prošlo je tek nešto više od osam minuta nakon što je ušao ušau igru, kada je postigao gol. Nedelju dana kasnije, finale je odigrano u Lanusu, gde je Armenio bio domaćin. Los Andes nije udovoljio ni rivalu ni publici. Petnaest sekundi je bilo dovoljno Ernanu Da Grasiji da svoj šut pretvori u gol. Aleks Rodrigez je uspeo da donese izjednačenje, ali Armenio nije mogao da promeni istoriju. Ostalo je nerešeno, što je bilo dovoljno za povratak Nasional B ligu.

Početkom novog milenijuma, već konsolidovani u drugoj kategoriji nacionalnog fudbala, tim iz Lomas de Zamora imao je težak zadatak da se spase zone ispadanja, sa Horheom Hinarteom kao trenerom i timom igrača, uključujući Gabrijela Lobosa i Darija Salu. Los Andes ne samo da je uspeo da se spase ispadanja, već je uspeo i da izbori finale za promociju u Prvu ligu, pobedivši Kilmesa na Galjardonu sa 2:0, uz remi od 1:1 na stadionu Sentenario. Na ovaj način Los Andes se vratio u najvišu kategoriju 16. jula 2000. godine. Iz te istorijske kampanje, izvanredno je to što su Milraitasi postigli promociju jer su bili veoma posvećeni borbi za opstanak, a ekipa je namenski bila sastavljena da bi se spasila ispadanja. Na kraju, izgubivši samo tri utakmice od 34, kao najbolji tim u kategoriji ostvarili su ponovno učešće na najjačoj sceni argentinskog fudbala. Takođe zanimljiva činjenica je i ta da su Andesi uspeli da savladaju klasičnog dugogodišnjeg rivala, Banfild, sa 2:0 u polufinalu, čime su obezbedili promociju. Taj meč odigran 1. jula 2000. bio poslednji put kada su se ova dva tima sastala u ovom zapamćenom Klasiku.

Buenos Ajres - fudbalska prestonica sveta (IX deo): Grenadirski puk - priča o Heneral Lamadridu

Buenos Ajres – fudbalska prestonica sveta (X deo): Belgranovi zmajevi

Povratkom Los Andesa u Prvu diviziju, klub je pretrpeo lošu kampanju, veoma kompromitovan u proseku, završio je pretposlednji na tabeli Apertura turnira uz ostavku trenera Hinartea, uprkos izvanrednoj pobedi protiv Rasinga na El Silindru sa 2:1. Tim je dobro započeo šampionat sa pet utakmica bez poraza, tri remija protiv Njuelsa, Belgrana, Almagra i dve pobede protiv Rasinga i Urakana. Ali nakon teškog poraza od 6:0 protiv Lanusa, Los Andesi su započeli loš niz od sedam uzastopnih poraza, ponovo pobedivši tek u meču za 13. kolo protiv Estudijantesa iz La Plate, što je bila poslednja utakmica koju će pobediti do kraja turnira. Los Andes je tako završio na 19. mestu, sa 12 bodova i najporaženijim golom, od minus 46 golova.

No, negativnom trendu tu nije bio kraj. Na turniru Klausura 2001, Los Andes nije uspeo da se spase ispadanja, vraćajući se u B Nasional uprkos tome što je napredovao u odnosu na prethodni format pod tehničkom upravom Migela Anhela Rusa. Poslednji meč Los Andesa odigrao je protiv Himnasije iz La Plate u pobedi od 3:2. Bio je to meč koji je prekinut zbog incidenata na tribinama, a koji su izazvali navijači Milrajitasa. Treba napomenuti da je Los Andes na tom turniru sankcionisan sa tri oduzeta boda zbog nasilja na sportskim manifestacijama.

Klub bi pretrpeo još jedno ispadanje nakon povratka u Primeru B Nasional. U toj kategoriji Los Andes je ponovo posle dugo godina igrao klasik sa Temperlijem, pobedivši na Galjardonu sa 2:1 golovima Pabla Gonzalesa i Džonatana Majdane.

Posle nekoliko godina u Primeri B Metropolitano, Los Andes je ostvario novu promociju 2008 godine. Bila je to posebna godina za klub iz Lomas de Zamora, sa njegovim povratkom u B Nasional.

U četvrtfinalu, uspeli su da savladaju Komunikaciones rezultatom 3:1 u Lomasu, čime su prešli u polufinale gde će se suočiti sa Deportivo Armeniom. U tom okršaju Milraitas je remizirao 0:0 kao gost i pobedio 1:0 na svom terenu golom Džonatana Tridentea. U finalu ga je čekao sukob sa Sportivo Italianom. Prva utakmica je završena nerešenim rezultatom 1:1 na Eduardo Galjardonu. Dve nedelje kasnije, 16. juna, dva tima se ponovo sastaju kako bi odigrali revanš meč finalne serije, ovog puta Sportivo Italiano je domaćin na Republici Italiji. Na tom stadionu Los Andes je pobedio sa 1:0 čime je izborio promociju u Primeru B Nasional. Ipak, bilo je to kratkog daha, 2009. godine Los Andes je ponovo pao kategoriju niže nakon što je izgubio promociju od Deportivo Merla, izgubivši minimalnim rezultatom 1:0 i u prvoj i u drugoj baraž utakmici. Na ovaj način se tim vratio u Nasional B Metro. Samo dve godine kasnije, Los Andes nije uspeo da izbegne još jedno ispadanje, ovoga puta u Primeru C Metropolitano, kategoriju u kojoj nikada nije igrao u svojoj istoriji.

Godina 2013. biće upamćena po navijačima Los Andesa jer je u klasiku protiv Temperlija koji se igrao na Eduardo Galjardonu bilo prisutno više od 20.000 navijača Milraitasa. Meč koji je bio ne samo kao žurka za simpatizere Los Anda, već je važio i za jednu od najposećenijih utakmica Metropolitano B lige do danas. Kraje iste godine Los Andes je pretrpeo oštre kazne od AFA, zbog unutrašnjeg sukoba nastalog u klubu uz ostavku predsednika institucije Oskara Fereire nakon što je pucano na njegovu kuću.

Los Andes bi se vratio u Primeru B Nasional 19. novembra 2014, nakon što je pobedio Almagro rezultatom 3:1 na svom terenu. Klub iz Lomasa je na kraju

postao šampion Primere B Metropolitane 2014, kao lider Zone B sa 41 bodom čime je uspeo da se promoviše direktno zajedno sa Čakaritom, liderom Zone A. Od početka turnira znalo se da ima prednost u odnosu na rivale. U oblasti gde su se nalazili timovi kao što su Deportivo Moron, Platense i Almagro, Milraiitas nije imao problema u borbi za titulu. Sa njihovim prvim mečom i pobedom od 1:0 protiv Vile San Karlosa na, Lomasov tim je započeo put ka dugo očekivanoj promociji.

Na nacionalnom B šampionatu 2015, Los Andes je završio sa dobrom kampanjom od 54 osvojena boda i čak je bio na vrhu nekoliko nedelja. Poslednji mečevi Milrajitasa na turniru imali su mnogo uspona i padova, pa su tako izgubili vođstvo i izostali iz zone za promociju u najjači rang. Takođe se ističe težak poraz od Atletiko Tukumana na stadionu Hose Fiero Monumental rezultatom 5:0, koji je samo potvrdio dominaciju Dekana na putu ka eliti.​

Krajem 2015. godine Fabijan Nardoza je podneo ostavku na mesto trenera i oprostio se od kluba, a njegovu poziciju bi po drugi put u zauzeo Felipe De La Riva. Naredne godine i De La Riva je podneo ostavku, a Los Andes je na kraju imao slabu kampanju uprkos tome što su dostigli 30 poena i ostvarili važne pobede kao što su protiv Ol Bojsa u Floresti, Nueva Čikaga u Mataderosu i Fero Karila Oestea u Kabaljitu.

Uprkos pobedi od 1:0 u derbiju protiv Kluba Atletiko Temperlej u sezoni 2019, na prepunom Galjardonu pred više od 30.000 gledalaca, u subotu, 20. aprila, Los Andes gubi kategoriju posle veoma loše kampanje. Njihova poslednja utakmica u Nasional B ligi bila je poraz od 3:0 u gostima protiv Deportivo Morona. Bilo je to deveto ispadanje ove institucije u njenoj istoriji. Od tada, pa do danas, Los Andes svoje nastupe ima u Primeri B Metropolitno.

Kao što je već više puta rečeno, stadion Los Andesa je Eduardo Galjardon na kojem klub nastupa od 28. septembra 1940. godine sa kapacitetom za 38.000 gledalaca. Nalazi se na aveniji Santa Fe, u Lomas de Zamori.​ Na njemu su gostovali timovi kao što su Boka Juniors, River Plejt, San Lorenco, Independiente, Rasing, pa čak i međunarodni timovi kao što su Independiente Santa Fe i reprezentacija Trinidada i Tobaga. Na ovom stadionu održan je i poslednji koncert Sumoa, benda poznatog pevača Luke Prodana pre njegove smrti nekoliko dana kasnije 1987. godine. Osobina koju ističu ljudi koji posećuju stadion je da je gostujuća tribina veća od domaće.

Klub ima društveno sedište, vrtić, osnovnu i srednju školu pod nazivom „Los Bichitos Rojos“ i imanje koje se nalazi u Vili Albertini, u gradu Lomas de Zamora. Los Andes takođe ima kancelariju za usluge članova, klupsku marketinšku lokaciju pod nazivom „Lomas Mania“, teniski teren, hokejaški i fudbalski teren sa veštačkom travom, bife koji se nalazi u sedištu kluba, kao i teretanu velikog kapaciteta.

-------------------

Igraj novog Prognozzera - osvoji do 100.000 dnevno sa NULA dinara uloga

-------------------

Kao što je slučaj u drugim zemljama u kojima je ovaj sport veoma popularan, u argentinskom fudbalu postoji tradicija davanja nadimaka timovima po njihovim karakterističnim osobinama. U slučaju kluba Atletiko Los Andes, njegov nadimak je "Mil Raiitas", ali se obično izgovara i piše kao jedna reč Milraitas, jer od njegovog nastanka njegov štit i majice imaju gusto koncentrisane vertikalne pruge.

Početkom 2014. godine, kao rezultat internog spora, navijački tabor Los Andesa je podeljen na dve frakcije „La Nueva Banda” i „La Descontrolada de Jose”. Trenutno nose ime „La Banda de Los Andes“ posle ponovnog ujedinjenja 2016. godine. Svakog 23. maja, navijači Los Andesa slave „Svetski dan navijača Los Andesa“, to je datum koji obeležava sećanje na ponovno ujedinjenje. Među većim proslavama se izdvaja 23. maj 2016. gde je velika gomila navijača i simpatizera Los Andesa držala zastavu od Trga Libertada do sedišta kluba, mobilisavši ceo grad i priredivši žurku u znak proslave svog dan.

Čuveni I verovatno najpoznatiji pevač tanga, Karlos Gardel održao je predstavu 11. septembra 1933. godine u organizaciji Los Andesa. Nastup je bio u Španskom pozorištu, koje je bilo premalo. Zbog velike posećenosti, organizatori su morali da otvore salu kako bi i ljudi koji su bili na ulici nešto čulu. Gardel je u pozorište stigao sa glumačkom i muzičkom zvezdom Fransiskom Maskiom, a te večeri je bilo i mnogih drugih nastupa. Los Andes je pevačicu proglasio za počasnog člana, što je dokazano pismom koje je Eduardo Galjardon poslao svojoj majci sledećeg dana na adresu u ulici Žan Žores, gde je takođe završila i gitaru koju je Karlos Gardel zaboravio posle nastupa. Među poznatim navijačima Los Anda su i komičar Martin Bosi, Džasmin de Grazia manekenka koja je preminula 2012. godine, Daniel Datola scenarista i komičar, kao I čuveni bokser Paton Basile.

Što se tiče rivalstava, Los Andes ih ima nekoliko, a klasični istorijski rival je klub Atletiko Banfild, iz istoimenog susednog grada. Rivalstvo je rođeno u ranim danima profesionalne ere argentinskog fudbala. Odigrali su 56 utakmica, od kojih je 12 dobio Milraitas, 22 puta je bilo nerešeno uz 22 pobede Bušilica. Takođe održava i rivalitet sa klubom Atletiko Temperlej. Prvi njihov meč odigran je 22. jula 1939. godine, pobedom Milraita od 3:1 na terenu Temperlja, golovima Manuela Da Grake, Eduarda Garafe i Pedra Edvardsa. Do februara 2021. godine odigrali su 98 utakmica, sa 40 pobeda za Los Andes, 32 pobede za Temperli uz 26 remija.

Sučeljavaju se u još jednom starom i tradicionalnom komšijskom klasiku iz Južne zone sa Taljeresom iz Remedios Eskalade. Prvi duel odigrali su pre 84 godine, 29. aprila 1939. u Timoteu i Kastru za peti termin drugoligaškog turnira sa pobedom crvenog tima Eskalade od 4:2. Susedstvo navijača u komšiluku izazvalo je veoma veliko neprijateljstvo zbog blizine koja je nešto manja od četiri kilometra između dva stadiona.

Njihovi sukobi dobili su epitet lokalnog Klasika, pre 47 godina, tačnije 1976. godine, u osmom kolu Primere B. Glavni sudija meča Eduardo Melidoni napadnut je na nekoliko metara od stadiona Eduardo Galjardon, a utakmica je bila suspendovana. AFA je kasnije proglasila pobedu službenim rezultatom u korist Taljeresa i suspendovala stadion Los Andes.​ Tako je rođeno rivalstvo između navijača, kojem su prethodili brojni incidenti na obe strane, a koji su se povećavali kako su decenije prolazile. Vrhunac najvećeg nasilja u klasiku bio je 15. februar 2007. godine, kada su se obe strane sukobile u blizini stadiona El Porvenir, pri čemu je povređeno 50 ljudi, dok je jedan navijač Milraitasa podlegao povredama nekoliko dana kasnije. Nacionalni mediji su odrazili ozbiljnost ovog događaja i nazvali ga „Bitka za Gerli"

Pored silnih rivalstava, Los Andes ima i jedno snažno prijatljstvo sa klubom Atletiko Platense. Niko sa pouzdanošću ne može da tvrdi zbog čega i kada je došlo do ovog prijateljskog odnosa, pogotovo što se ova dva tima nalaza na suprotnim krajevima Velikog Buenos Ajresa, a isto tako baš i ne pripadaju istom društvenom staležu. Naslućuje se da su se iz čestih gostovanja Los Andesa na severu, odnosno Platensea na jugu, uspostavili ovakvi odnosi, iz razloga što su se navijačke grupe ovih klubova, slučajno i više puta našli u istim tavernama u centralnim delovima grada, na svojim proputovanjima. Valjda i u tome leži sva lepota argentinskog fudbala.

ARGENTINA 3, KLAUSURA - 15. KOLO

Sreda

02.10: (2,50) Feniks (2,95) Los Andes (2,90)

***kvote su podložne promenama

Piše: Đorđe RADONJIĆ