Veliki intervju Siniše Mihajlovića: Jedva čekam da ponovo budem cigansko…

Simbol borbe sa opakom bolešću. Zbog hrabrosti je ujedinio i Italiju, mada je pre bilo i onih koji su ga nazivali uvredljivim nadimkom “zingaro”, karakterističnim za manje-više sve bivše Jugoslovene u Italiji, a posebno Srbe. Siniša Mihajlović ipak u velikom intervjuu za Korijere delo Sport kaže da jedva čeka da ponovo bude baš to, “zingaro”, cigan kakav je oduvek i bio. Jer bolest ga je naučila da treba uživati u svakom trenutku života, pa i onima koji se čine teškim, sve dok prava muka ne naiđe.

Pa krenimo prvo o bolesti…

“Ja sam tip čoveka koji je uvek govorio kako se ratovi dobijaju hrabrošću. Ali tad sam bio uplašen, plakao sam, pitao se zašto. Molio Boga za pomoć, kao i svi drugi. Oni koji ne prežive nisu gubitnici. Nije to poraz. To je prokleta bolest. Možeš da se osećaš kao ratnik, ali bez doktora nećeš nigde. Jedino što možeš je da zadržiš volju za životom, ostalo zavisi od njih”, priseća se Mihajlović.

Pamti dobro i kako je bilo kad je primljen u bolnicu Sant’Orsola.

“Dali su mi lažni identitet. Bio sam Cgikjltfr Drnovsk, 69-godišnji beskućnik. Nisu želeli da privlače pažnju radoznalaca da ne bi ometali ostale pacijente. Posle dve hemoterapije zaista sam i izgledao kao 69-godišnjak”.

Bolest ga je promenila ne samo fizički. Psihički čak na bolje.

“Uživam u svakom momentu. Ranije nisam to radio, sve sam uzimao zdravo za gotovo. Bitno je zdravlje. Bitna je pažnja. Ništa drugo. Bolest me je učinila boljim čovekom. Sada se uvek trudim da čašu gledam polupunom. Ali jedva čekam da ponovo budem onaj stari cigan”, smeje se Mihajlović.

Zato je uostalom toliko i insistirao da se što pre vrati na teren. Samo nekoliko nedelja nakon prve ture terapija zaista je vodio ekipu protiv Verone.

“Imao sam 75 kilograma, samo 300 belih krvnih ćelija u organizmu. Molio sam doktore da mi puste, umalo nisam pao na pod pred njih. Par puta sam i hteo da padnem. Osećao sam poglede saosećanja na sebi kad sam izlazio na teren. Kad sam se video na TV ekranu sam sebe nisam prepoznao”.

Intervju je inače rađen i radi promocije Mihajlovićeve autobiografije: “Utakmica života”. Dobar deo nje posvećen je baš borbi sa leukemijom.

“Ali hteo sam da pošaljem poruku. Da ne treba da se stidiš bolesti. Da moraš da pokažeš ko si, da treba da probaš da živiš normalan život, čak i ako su ti to poslednji momenti”.

Zbog cele te želje da ohrabri bolesnike Mihajlović je umalo proglašen za počasnog građanina Bolonje. Međutim, intelektualci su se pobunili, tražili su da se Miha odrekne prijateljstva sa Željkom Ražnatovićem Arkanom što ovaj ni sada nije želeo da učini. Nije ni negirao da Arkan nije bio svetac – najblaže rečeno – ali kad govori o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije Mihajlović odbija da svu krivicu svali samo na srpski narod.

“Već sam govorio o tome, za vreme rata sam živeo u Italiji, pokušavao sam da pomognem koliko sam mogao. Jednom sam kupio Mesađero, na naslovnoj strani su bila tri mrtva momka, pisalo je: ‘Žrtve četnika’. A jedan je bio moj prijatelj iz razreda. Srbin. Ali istoriju uvek pišu pobednici, pa je ispalo da smo mi jedini krivci”.

Uostalom, okolnosti su bile takve da su svi govorili šta nije bilo pametno.

“Sećam se finala Kupa Jugoslavije iz 1990. Izgubili smo od Hajduka, Bokšić je dao gol. Pre utakmice, u tunelu koji vodi do terena, Igor Štimac, Hrvat, moj saigrač iz mlade reprezentacije, kaže mi: ‘Molim Boga da će naši ljudi da ti pobiju porodicu u Borovu’. To je grad mojih roditelja”.

Zbog Arkana dakle ne žali, ali ima i stvari za koje priznaje da je pogrešio. Oktobar 2000. i utakmica između Lacija i Arsenala u Ligi šampiona.

“Uvek u fudbalu imaš laktanja i vređanja, to se desilo i sa Patrikom Vijerom. Rekao sam mu da je ‘crno g…’. Tri utakmice suspenzije. Pogrešio sam. Mnogo. Mada je i on meni rekao da sam ‘cigansko g…’. Sve vreme mi je to govorio. Ali protiv Srba – rasizam ne postoji”.