Don Andres o fudbalu i životu: Ćavi, Mesi i ja na podijumu za Zlatnu loptu - to je nagrada!

Obeležio je najplodonosnije godine Barselone i španske reprezentacije i apsolutno zaslužio da ga zovu i pamte jednim od najboljih veznih fudbalera svih vremena. U fudbalsku istoriju urezao je dva nezaboravna gola, ali i mnogo više od toga.

Da nije bilo Andresa Inijeste, možda ne bi bilo ni velike Barselone što je od 2008. do 2012. godine sejala strah po Evropi. Možda se danas ne bi pričalo o zlatnoj generaciji španskog državnog tima što je nanizala tri velike titule (evropsku 2008, svetsku 2010, pa evropsku 2012) i donela Furiji prvi i za sada jedini pehar namenjen planetarnom šampionu. Iako Andres odbija da prigrli zasluge za nezaboravni pogodak iz 116. minuta finala sa Holandijom, pitanje je da li bi bez njegove egzekucije fudbalski zemljotres sa epicentrom u Johanesburgu dobacio do Pirineja.

Nepune 22 godine otkako je upoznao seniorski fudbal, popularni Don Andres odlučio je da ga napusti... Doduše, da završi igračko poglavlje, a u budućnosti počasti fudbalski svet nekim novim doprinosom, najverovatnije trenerskim. Jer ljudi poput Inijeste potrebni su fudbalu. Istinski zaljubljenici, majstori bez mrlje...

"Nisam verovao da će ovaj dan doći. Nisam mogao da ga zamislim. Sve ove suze koje su tekle danima su suze emocije, ponosa. One nisu odraz tuge. To su suze momka iz Fuentalbile, suze momka koji je sanjao da postane fudbaler i koji je uspeo zahvaljujući velikom radu, žrtvi, neodustajanju, poštovanju esencijalnih životnih vrednosti. Ponosan sam na ovo putovanje, sa svim ljudima koji su me pratili", počeo je Inijesta obraćanje javnosti na velikoj oproštajnoj konfernciji pod nazivom "El Juego continua", ili na srpskom "Igra se nastavlja" i nije mogao da zadrži suze...

"Srećan sam što sam ispunio san. Moja sportska karijera bila je poput bajke jer sam iskusio najbolje na profesionalnom nivou. Hajde da prođemo kroz to. Počelo je na trotoaru mog grada, u šloli i svim putovanjima u Albasete. Moji prvi koraci su bili tamo. Pamtim to poglavlje kao veoma srećno. Sećam se da sam gledao Albu (Albasete prim. aut.) u Primeri. Iako nikada nisam igrao na profesionalnom nivou za Albu, moja dva tima oduvek su bili Albasete i Barsa. Moja zemlja je u mom srcu."

Zemlja u srcu, porodica u službi ostvarenja cilja u svakom trenutku.

"Moja porodica je uvek bila moja pokretačka sila, moja snaga na koju sam se uvek oslanjao. Moja sestra, moji roditelji. Oni su mi sve. Toliko su mi davali sve ovo vreme. Imam divnu porodicu sa Anom, šestoro dece. Oni me pokreću. Posebna poruka za mog oca. on mi je bio inspiracija. Strast prema fudbalu dugujem njemu. Hvala ti za savet, tišinu i za sve što si mi značio u životu."

Inijesta sa porodicom (Reuters)

Iako svi momentalno povezuju Inijestu sa Albaseteom, Andres je rođen u seocetu Fuentalbila koje je brojalo manje od 2.000 stanovnika.

"Putavanje mog života je Fuentealbila - Barselona. Srećan sam što sam imamo četvoro ljudi koji su otišli sa mnom na taj put. Moji roditelji, moj deda i ja. La Masija me je zauvek promenila. To je najbolje mesto gde sam mogao da udahnem vrednosti neophodne za život. Zahvalan sam svim ljudima, nastavnicima, saigračima... To je poglavlje koje je nesumnjivo obeležilo naše živote. Dolazak u Barselonu bio je san, a ja sam bio fokusiran da ga ostvarim."

Ako je Barsa bila san, golovi koje je postigao protiv Holandije u finalu Mundijala, ili onaj protiv Čelsija na Stamford Bridžu vredan finala finala u Rimu 2009. godine, u to vreme bili su u domenu metafizike.

"Ne bih mogao da odabrem samo jedan. Jedan je sa reprezentacijom, drugi sa Barselonom. Imao sam priliku da postigne ta dva gola, da vidim ljude koji su poludeli u tom trenutku. Na ličnom nivou, to su dva najmoćnija momenta za mene", ali ipak je više pažnje poklonio pogotku protiv Holanđana: "Godine će proći i i dalje ćemo biti emotivni. Ne postoje reči da se opiše taj omenat. Kada kažem da smo postigli taj gol, kažem to jer tako mislim. Bio je to gol iz raja. Osetio sam snagu čitavog tima i osetio se privilegovanim. Za španski fudbal, za državu, za naše ljude. Bio je to taj trenutak."

Nije mali broj onih što tvrde da je baš Inijesta te 2010. godine trebalo da postane nova Zlatna lopta iako su u prvom planu bile nestvarne brojke Lionela Mesija.

"Sedim ovde danas i već ste videli... Slike sa naslovima će uskoro izaći. Najviše mi pada na pamet ljubav i naklonost ljudi. Biti u stanju da mnogi ljudi zadovoljni poslom... Zlatna lopta je veoma lepa i deo je fudbala. Ponos ne dolazi zbog titula, već zbog sna o profesionalnom fudbaleru i dobijanju naklonosti i poštovanja ljudi. Slike Ćavija, Lea i mene, nas trojice na podijumu je veća od toga da sam je osvojio. Tri lokalca, na podijumu za Zlatnu loptu, to je nagrada na kraju dana."

Nikada neće Inijesta zaboraviti nestvarne sezone Katalonaca na čelu sa Pepom Gvardiolom, onaj plodonosni period od 2008. do 2012.

"Biće to teško ponoviti po pitanju titula jer je to bilo 'divljaštvo', ali u fudbalu kao i u životu, ne postoji nemoguće. Uvek volimo da upoređujemo, ali ono što smo iskusili u prošlosti ne znači da ono što dolazi u budućnosti mora da bude lošije. Može biti isto, slično ili bolje."

Poput Ćavija, kojeg je Barselona, u teškim trenucima za klub, nekako prelako potrošila i Inijesta razmišlja o trenerskom pozivu.

"Voleo bih da se vratim u Barselonu u nekon trenutku života. Imali smo toliko uticaja na klub, na ovaj ili onaj način. U momentu kada osetim da mogu da doprinesem klubu kao što sam činio kao igrač u drugoj ulozi, biću privilegovan. Ako budem trener jednog dana, biće to isti onaj Inijesta."

A kako je sam više puta apostrofirao na konferenciji, ima dva sloja kože, Barselonu i Španiju.

"Proživeti najbolje dane u reprezentaciji ne bi imalo smisla, bez najboljih dana u Barseloni. To su bile sjajne godine. Nije bilo ni samo do igre i fudbala. Bilo je do načina na koji smo radili, na koji smo trenirali. Bilo je magično i jedinstveno. Ono što nosim iz tog vremena jeste osećaj da smo uživali. Ne samo mi unutar kluba, već i ljudi koji su dolazili da nas gledaju. U očima im se videlo da gore od želje da nas gledaju. Imati mogućnost da budeš u klubu svog života, da dosegneš prvi tim, predstavljaš Barselonu, je jedno od najboljih sećanja koje može da vam ostane."

Da može da pošalje poruku malom Andresu, Inijesta bi mu rekao da sve isto uradi. Jer kada je okačio kopačke o klin, Inijesta nema ni najmanji razlog za kajanje.

"Nisam ostavio ništa nedovršenim u karijeri i ne bih ništa menjao. Sve što sam uradio, bilo je zato što sam tako želeo", zaključio je istinski fudbalski velikan.