Marko Valok (I): Počasni plotun za ratnika i golgetera

On vam je kao stogodišnji hrast. Simbol Partizanove dugovečnosti, postojanosti, žilavosti, upornosti, efikasnosti i poštenja.

Ovako mi je zimus, prilikom našeg susreta u Zaprešiću, o Marku Valoku govorio njegov jedini živi suigrač sa utakmice u kojoj je ovaj postigao poslednje ligaške golove za Partizan - Miroslav Rede.

Bio je novembar ‘58, u Humsku došao Željo. Rezultat 4:2. Rede načeo, Valok drugi i treći, Ilija Mitić stavio tačku.

”Evo, ovo vam je fotografija na kojoj se vidi kako Marko postiže jedan od ta dva gola. Raritet”, pričao je s puno sete u glasu kapiten Partizanovih beba, nesuđeni naslednik ‘desetke’ Stjepana Bobeka, kasnije novinarski bard, primaš Sportskih novosti i glodur SN revije.

“Još smo samo Valok i ja ostali iz tog tima. Svi ostali su nas, nažalost, napustili. Poslednji, čini mi se, Ilija Mitić, pre godinu dana”.

Prošle nedelje čuo sam se sa Mirom Redeom posle nekog vremena...

“Poštovanje, kak ste? Loše vesti od jutros... Čuli ste verovatno, preminuo je Marko Valok”. 

Marko Valok postiže gol protiv Željezičara

Pričali smo dugo tog dana. Kao iz rukava izrecitovao mi je sastav Partizana što je tukao Željezničar na stadionu JNA. Setio se i tačnog datuma.

”Bio je 9. novembar, deveto kolo prvenstva. E sad pišite: na golu Šoškić; bekovi: Belin i Jusufi; half linija: Mitić, Zebec i Puša Pajević; navala: Kovačević, Rede, Valok, Blažić, Mihajlović. Sećam se da je na golu Želje bio čuveni Čiko Radović”... 

“Valok je u to vreme već bio van svakog pogona, trenirao odvojeno od ekipe. Pričalo se da trči po Košutnjaku i Dedinju, da se sprema za neke vojne ispite. S vremena na vreme bio je pozivan da pomogne i svaki put se odazivao. Kao za tu utakmicu protiv Želje. Tad sam shvatio da je mogao bez problema da bude starter još nekoliko godina i da igra na najvišem nivou”.

“Pamtim da sam još jednu interesantnu utakmicu odigrao sa njim. Kraj avgusta ‘58... Četiri dana pred start te iste sezone. Prijateljska protiv moćnog beogradskog Radničkog, onog Radničkog sa Ognjanovićem, Petakovićem, Prljinčevićem, Ljubenovićem... A naša navala: Zvezdan Čebinac, Vladica Kovačević, Srđan Čebinac, Rede i Valok. Marka su pozvali jer se Pavle Kiš bio povredio. Dobili smo tu utakmicu sa 5:1. Srđan Čebinac dao svih pet golova levom nogom. I to kome - Blagoju Vidiniću, uz Šoleta i Bearu najboljem golmanu Jugoslavije u tom trenutku”.   

“Marka su zvali Žila, znate to? Bobek mu je nadenuo taj nadimak. On i Bobek bili su jedan od najboljih tandema našeg fudbala. Mogli su da igraju zavezanih očiju. Štef mi je jednom prilikom otkrio da je 60 ili 70 odsto lopti napamet odigravao za Valoka. Imali su neku čudnu, telepatsku vezu. Izuzetno su se razumeli”...

“Marko Valok bio je čovek od najvećeg poverenja, ozbiljan, retke odanosti. Cenjen i dostojanstven čovek. Poslednji put videli smo se u 12. mesecu 2008, na promociji Kramerove knjige o Stjepanu Bobeku, u hotelu Šeraton, u Zagrebu. Pričali smo o svemu, a najviše o Štefu. On je zapravo najviše govorio o Štefu. Voleo ga je. Njih dvojica bili su kao nokat i meso”.

Rede i Valok, poslednji susret u Zagrebu

Pred kraj razgovora gospon Rede se potrudio da uporedi Valoka sa nekim od mlađih igrača, kako bi ga na taj način približio novim generacijama.

“Pokušaću da ga ‘nađem’ među beogradskim, dobro, no, među srpskim igračima... Hm, nije lako... Nije Dule Savić, nije Zoran Filipović. Nije ni Vojin Lazarević. Možda najpre Kosta Tomašević, ali on je još stariji”...

“Znate kako, nije bio prefinjen, ali u tom svom znanju - izvanredan. Neverovatnog osećaja za gol. Išao je kao tenk, mogao da podnese svaki duel. Evo ga! Znate ko je njemu sličio? Savo Milošević. Ili još bolje - Aleksandar Mitrović! Da, Mitrović je taj, engleski tip centarfora. Možda nisu iste građe, ali po stilu - to je to. Nešto najsličnije”.  

* * *

Marko Valok rođen je marta 1927. u Surčinu. Njegovi su se ubrzo preselili u Zemun. Stanovali su nedaleko od igrališta današnjeg stadiona u Ugrinovačkoj. Tamo je nekada egistirao FK Vitez.

“Vraćajući se iz škole posmatrao sam treninge, često bih im dodavao lopte. Roditelji nisu bili previše oduševljeni mojom ljubavlju prema fudbalu, ne zbog škole, bio sam dobar đak, nego zbog cipela, često su stradale. Nove sam dobijao pod uslovom da obećam kako više neću da šutiram loptu”, pričao je Valok svojevremno za NIN u rubrici “Ispovesti”, Ljubiše Stavrića.

“Vraćam se iz škole, idem pored igrališta, i sednem na tribine sa sve novim cipelama. Ne smem da priđem terenu... Kad, jedna lopta leti prema meni. Ne mogu da odolim, skočim prema njoj, hoću da je šutnem što dalje, da je vratim u teren, i vrhom te nove cipele zakačim zemlju. Ona se raspoluti, đon ostane da visi. Otrčim kod obućara, kaže: možeš da ih baciš! U kuću uđem kroz prozor, sakrijem ih. Ujutro ih je majka našla... Srećom, imao sam dobrog komšiju. Branio me: Nemojte da ste takvi prema njemu, možda ispadne dobar fudbaler! Pa i Palada je počeo sa skupljanjem teniskih lopti. Malo-pomalo, postade prvak Jugoslavije”.

Posle okupacije 1941. Vitez se preselio u Beograd. Valok je neko vreme igrao za zemunski Građanski, da bi već sa 15 postao komunistički ilegalac. U njegovoj porodičnoj kući održavani su neki od najvažnijih sastanaka partizanske omladine, kojima je rukovodio Branko Pešić, kasnije gradonačelnik Beograda. Maja ‘44. pridružio se Partizanima. U oktobru iste godine borio se na Sremskom frontu i zaslužio dva ordena za hrabrost. Tada je odlučio da će postati oficir...

PREMOTAVANJE: Tri apostola, jedno učenje, Partizan i Bajern (1)

“U prvu akciju krenuo sam bez puške, potpuno goloruk. Ne zato što sam hteo da se junačim, već jednostavno nije bilo oružja za svakoga. Računali su da sam brz i da ću se snaći. Prvu pušku dobio sam tako što sam jednog ranjenog druga stavio na leđa i odneo u bolnicu. On mi je tada, u znak zahvalnosti, dao svoju pušku kako bih mogao da se borim”, ispričao je u jednom od poslednjih intervjua za list Danas.

Marko Valok maštao je u školskim danima da izuči za preciznog mehaničara. Kao momak, po oslobođenju Beograda, imao je ideju da postane pilot-lovac. Fudbal mu je bio u drugom planu sve dok ga jednog popodneva, u Maksimiru, u proleće ‘47, na delu nije video čuveni mađarski učitelj fudbala i trener Partizana - Ilješ Špic.

Špic je tražio centarfora, a Valok je tog dana bio raspoložen. Igrao je za Kruševački korpus u vojnim cokulama. Igrao je lako i pogađao kao od šale...

“Odmah ga prekomandujte u Partizan”, zahtevao je Mađar od generala čim se vratio u Beograd.

”U moju petu diviziju stigla je naredba da treba da idem u Nastavno-fizičku školu, to jest u Partizan. To mi je kvarilo planove, jer već sam bio konkurisao za pilotsku školu. Kad sam to izneo u štabu, oni kažu: došla je takva naredba, ništa mi tu ne možemo da ti pomognemo. Nego, vidi ti to u Beogradu. Onda odem kod načelnika Doma JNA, pukovnika Smajevića, koji me je ubeđivao: bolje je i lepše da budeš vrhunski sportista, da predstavljaš Armiju i zemlju. Ali ja uporan u svojoj želji. Onda je on kazao: znaš, možda tamo bude previše kandidata... I nisu me primili u pilotsku školu. Imao sam 20 godina, mogao konju rep da iščupam. Pitam: šta je problem, zašto me niste primili? Kažu: dalekovid si! Pa, to je valjda dobro za pilota! Nije, kažu. Za 20 godina će ti vid oslabiti. Posle mnogo godina, saznao sam da nisam bio dalekovid, već da me namerno nisu primili, da bih pristao da igram za Partizan”.

“Ne žalim posle svega. Kao fudbaler obišao sam čitavu planetu. Samo kao oficir JNA ne bih mrdnuo preko granice”.

Kada je Marko Valok stigao u Partizan, Ilješ Špic morao je da objasni svom najboljem igraču Stjepanu Bobeku da treba da promeni poziciju. Štef je bez pogovora uzeo ‘desetku’ i povukao se na mesto leve polutke.

“Špic mu je rekao da je u šesnaestercu velika gužva, kako centar mora da se tuče sa bekovima i da će daleko lakše da prima loptu ako bude malo povučeniji. Bobek je to prihvatio. Pokazalo se da je Ilješ bači bio u pravu. U tom smislu sve je činio da me oformi kao gol igrača”. 

Već nakon šest meseci Valok je postao standardni centarfor Partizana i jedan od glavnih igrača. Na ligaškom debiju u Skoplju, protiv Vardara, odmah je postigao gol. U svom prvom Večitom derbiju dva komada, u drugom jedan, u trećem het-trik... Tog 17. juna ‘51, kada je Valok tri puta matirao Ljubu Lovrića, Partizan je tukao Crvenu zvezdu sa 6:1.

Od kraja četrdesetih pa sve do sredine pedesetih godina prošlog veka, crno-beli su bili među tri najbolja kontinentalna tima, uz Real Madrid i Honved. I španski i mađarski velikan pali su na JNA.

“U sećanju mi je susret s Honvedom, 1954. Bilo je kišovito vreme. Poveli su sa 2:0. Do kraja poluvremena uspeo sam da dam gol. U drugom smo izjednačili. U samoj završnici učinili ogroman napor da pobedimo taj slavni tim sa Grošičem, Kočišem, Budaijem, Totom... Naša akcija išla je po desnom krilu, usledio je centaršut; preko penaltika sam trčao prema golu i krajnjim naporom, u padu, uspeo da glavom dohvatim loptu. Ušla je u mrežu. Dobili smo sa 3:2”, prisećao se Valok u pomenutoj rubrici “Ispovesti”.

Dve godine kasnije Real je došao u Beograd s četiri gola prednosti iz prve utakmice četvrtfinala Kupa šampiona. Nikome u španskom taboru ni na kraj pameti nije bilo da bi Partizan mogao da zakuva. A kuvalo je kao u kazanu tog snežnog dana na JNA ...

Šoškić, Belin, Lazarević, Kaloperović, Zebec, Pajević, Boba Mihajlović, Milutinović, Valok, Bobek i Herceg. Ta družina bacila je Karljevski klub na muke kakve do tada nije iskusio.  

Golman Madriđana Huantino Alonso pošto je Švajcarac Gulde odsvirao kraj: “Kako se osećam? To me pitate? Osećam se kao da mi je sa leđa palo šest kilograma snega i leda".

I Santijago Bernabeu: “Sad znam, bićemo prvaci Evrope”!

Valoku se retko dešavalo da ga gol neće kao u revanšu sa Madriđanima.

“Mi smo izgubili prvu utakmicu zahvaljujući sudiji koji nam je u prvom poluvremenu na Šamartenu poništio dva regularna gola. U revanšu, po snežnom terenu, tukli smo ih sa 3:0. Nekoliko puta imao sam odličan centaršut, koliko sam više mogao bacao sam se na loptu i nekako uvek ostajao kratak za dvadesetak centimetara. Trebao nam je taj gol. Stvarno smo bili jaki, imali izvanredan tim, sve izglede da budemo na samom vrhu. Falilo je tako malo sreće”...

Pred početak mča sa Realom u Humskoj

Valok je možda i najbolju partiju u karijeri pružio na bečkom Prateru u aprilu ‘49. Partizan je otputovao na jedan od najčuvenijih turnira tog doba i - osvojio ga. Ključna pobeda protiv domaćina Rapida - 5:2. Bio je to nezaboravni ples tandema Bobek - Valok. Štef dva, Žila tri u metu. A prekoputa Ernst Hapel, Maks Merkel, Bimbo Binder, braća Kerner...   

“Miloš Milutinović bio je igrač velike fudbalske inteligencije, Boba Mihajlović takođe. Ali, mnoge će iznenaditi jedna druga istina: da je Marko Valok bio čovek koji je meni pomogao da se iskažem kao majstor u odigravanju poslednjeg pasa”, zapisao je Bobek jednom prilikom. “Niko kao Marko nije umeo da se pravovremeno demarkira i takoreći natera me da uputim loptu na najbolje mesto. On mi je najviše pomogao da postanem graditelj igre kakav sam postao. Pogrešno se misli da sam ja Marka napravio igračem. Ne, Špic i ja smo mu samo pomogli da se potpuno izrazi. Sve ostalo delo je njegovog dara, prirodne predispozicije, instinkta, osećaja za prostor, driblinga, igre glavom i šuta".

Ni Valok nije ostajao dužan Štefu...

“Sa njim je sve bilo tako lako. Najviše sam voleo kada smo zajedno na terenu. Nas dvojica imali smo posebnu koordinaciju, kao što su je, recimo, imali Puškaš i Hidegkuti. Čitao sam njegove namere, gde će mi uputiti loptu, posle čega je sve bilo rutina”.

Marko Valok osvojio je prvenstvo sa Partizanom te 1949. Iduće sezone bio je prvi strelac lige sa 17 pogodaka. U tri navrata podizao je pehar maršala Tita. U finalima ‘52. i ‘54. protiv Crvene zvezde (6:0 i 4:1) postigao je po dva gola; u antologijskom veleobrtu sa Radničkim 5:3 (0:3) jednom je tresao mrežu Majstora sa Dunava.

Sredinom pedesetih Valokova zvezda sijala je najvećim sjajem. Pa opet, on je ostao isti onaj skromni momak kog je Špic pronašao u maksimirskoj šumi, u bakandžama. Znao je koliko i šta može. Mađarski stručnjak ostao je zauvek neprikosnoveni autoritet za njega.

“Sećam se, na jednoj utakmici pokušao sam da izvedem dodavanje petom, kao što je to radio Bobek. Bio je to njegov specijalitet, genijalni potez kojim je oduševljavao publiku i izluđivao protivnike. Špic me je prekorio na lošem srpskom, s onim njegovim prepoznatljivim, simpatičnim mađarskim naglaskom: peta ostaviš za Bobek, ti gledaš kako daješ gol. Dobro?”

Nije se promenio ni mnogo godina kasnije, kada je u javnosti zaslužio status legende.

“Znate, nekada se živelo za fudbal. Bili smo amateri u najlepšem smislu te reči. Za osvajanje titule, tih prvih godina, dobijali smo knjige. Svi smo čitali “Kako se kalio čelik”. Za 200. utakmicu dobio sam šahovsku garnituru koju su izradili zatvorenici u Požarevcu. Za 300. servis za ručavanje za šest osoba. Za 400. radio aparat marke “kosmaj”. Mojoj generaciji fudbalera najveće zadovoljstvo bilo je da sve svoje znanje damo sportu. Onako, iz ljubavi, a ne iz materijalnog interesa. Da sportista dostigne najveći mogući kvalitet, i da afirmiše i sebe i klub i svoju zemlju na međunarodnom takmičenju. Materijalni interes nikad ne sme da bude glavni motiv”.

Valok je karijeru završio dosta rano. Nije imao ni pune 32. Poslednji meč odigrao je protiv Legije 1959, vojnog kluba iz Varšave. Oprostio se golom, kao kapiten, u remiju 5:5. Zanimljivo da je to bila i poslednja utakmica pre nego što će Partizan za svoju prvu garnituru dresova uzeti crno-bele boje. 

Kao školovani oficir i sportski instruktor JNA, Marko Valok poslat je u Burmu (sadašnji Mjanmar), kao deo programa za uspostavljanje dobrih odnosa Titove Jugoslavije sa zemljama Trećeg sveta.

Tamo je proveo četiri godine.

“Mislim da sam mogao da igram još koju godinu, ali morao sam, po naređenju, da odem u Burmu. Jugoslovenska armija me je poslala u okviru tehničke razmene. To je bilo vreme novih, prijateljskih kontakata naše zemlje u Aziji i Africi. Bio sam poznat fudbaler i oni su na taj način ukazali posebnu čast Burmi, gde su me srdačno dočekali. Tamo su me zaista cenili kao vrhunskog sportistu, a ja sam im se odužio time što sam ozbiljno radio na selekciji i školovanju talentovanih igrača. Sa njihovom državnom reprezentacijom odneli smo mnoge pobede na azijskim takmičenjima. Oni i danas tamo kažu da igraju „Valokov fudbal“. Kada sam se 1963. vratio u Jugoslaviju, hteli su da me kao školovanog oficira šalju na nove položaje, ali ja sam želeo da ostanem u sportu, da budem uz teren. Penzionisao sam se u 37. godini kao potpukovnik, kako bih mogao da se u potpunosti posvetim trenerskom poslu. Verujem da sam ostvario uspešnu i vojnu i sportsku karijeru”, ispričao je Valok za Danas. 

On je u istom razgovoru otkrio zanimljiv detalj iz perioda dok je još bio aktivan u JNA, odnosno dok je nosio dres Partizana - ljudi iz Uprave državne bezbednosti pokušali su da ga vrbuju za neke svoje poslove. 

“UDBA je htela da ima informacije o našim putovanjima i kontaktima. Igrači su u ono vreme po inostranstvu kupovali tada moderne šuškave mantile i najlon čarape svojim devojkama i ženama. Bezbednjaci su me tako jednom prilikom pitali: „Da li bi ti za nas prikupljao podatke?“ Očekivali su to od mene pošto sam istovremeno bio oficir. Odgovorio sam: „Vi to mene uopšte ne morate da pitate. Da ima nešto što ne treba da bude, ja bih vam prvi kazao, bez obzira da li sam vaš ili ne. To je moja patriotska dužnost i bićete obavešteni. Ali, da ja špijuniram moje saigrače, to ne dolazi u obzir, to zaboravite. Tu nema nikakve subverzivne aktivnosti“.

Marko Valok vodio je nekoliko klubova sa klupe: podgoričku Budućnost, Napredak iz Kruševca, Galeniku, OFK Beograd, banjalučki Borac, tursku Adanu, Sahel iz Kuvajta... 

Najveći rezultat napravio je sa svojim Partizanom, kada je 1965. osvojio titulu i omogućio svom nasledniku Abdulahu Gegiću pohod do finala Kupa šampiona na Hejselu. Bio je vodeći član selektorske komisije tokom kvalifikacija za Mundijal u Argentini 1978. Plavi se nisu plasirali na SP jer su ključnu utakmicu izgubili od Španije (0:1).    

Kao trener Valok je sledio ideje Ilješa Špica.

“Uvek nam je govorio: I ako primiš gol, mi damo dva. I ako daju nama šest, mi damo sedam gola! To je bio njegov profesionalni kredo. Nije podnosio statičnu igru, ja tebi, ti meni, niti je dozvoljavao da se lopta primi u mestu, stane na nju i razmišlja”.

Kasnije, u poznim godinama, objasnio je svoje viđenje fudbalske igre. Kako bi ona trebalo da izgleda u izvedbi naših ekipa...

“Maštovita, slobodna, i u isto vreme samodisciplinovana igra, čini najbliži izraz našeg mentalnog podneblja. Fudbal treba sačuvati kao igru, kao nadigravanje, a ne kao nadtrčavanje, antiigru. Neka tako igraju oni kojima nedostaje mašta. Tako treba igrati ne samo radi suštine fudbala, nego i radi publike: ona ne želi samo pobede, nego inventivne kombinacije i virtuozne poteze", pojašnjavao je Valok. 

SLEDI: Marko Valok (II): Golovi Zvezdi, golovi za Zvezdu i izgubljeni brat iz Brazila