PRELAZZI: O pohlepi, bifteku i fudbalu budućnosti

Uskoro će tužna godišnjica tih dana. Sećate se, možda, onda kada nam se život okrenuo naglavačke, nikad više da ne izgleda kao što je nekada izgledao; beše tada popularno, a i ovde smo bili krivi za takvo što, da se uprkos svim nedaćama i pošastima gleda u budućnost, uz veliko preispitivanje.

Izgledalo je tada kao da je čovečanstvo leglo na onaj kauč kod psihijatra pa duboko zaronilo u sopstvenu prošlost, i bližu i dalju, shvatajući da smo za “ovo”, kako god da ga shvatimo, sami krivi. Previše smo se širili, previše mučili i morili prirodu, previše eksperimentisali i nimalo hajali za posledice.

U centru svega, doprlo nam je tada iz podsvesti, bila je pohlepa.

Ima nešto u ljudskoj prirodi što ga u jeku nevolja tera da bude optimista, i to nam je jedini izgovor i objašnjenje za naivnost: bićemo bolji, zaklinjali smo se, iz ove noćne more probudićemo se u jednom lepšem, pravednijem svetu, gde bogati neće biti toliko bogatiji od drugih, gde će i oni koji imaju voditi računa, interesa i brige o onima koji nemaju, jer ako nam je išta pokazao ovaj virus, to je da smo svi jednaki.

“Budale!”, sad bi povikao onaj s televizije.

Bogati ne samo da su postali još bogatiji, pohlepni ne samo da su postali još pohlepniji, nego su – a baš smo idioti što smo mislili da to neće biti tako – iskoristili sveprisutnu krizu da opravdaju svoju još veću pohlepu.

Nije ovo ogled iz sociologije, bez brige, još ste na sajtu Mozzart Sporta, ovo je priča o poganim ljudima, megalomanijacima koji su se nameračili da nam otmu i ovo malo fudbala što nam je ostalo, o onima koji više i ne snevaju o nekoj Superligi i/ili (polu)zatvorenom, “švajcarskom” sistemu Lige šampiona, nego svoj, što bi srpski tabloidi rekli, “pakleni plan” već odavno sprovode u delo.

O svim anjelijima ovog sveta, za koje je solidarnost nepoznata reč, profit jedini svetac, kojima smeta svaka mala Atalanta i svaki mali veliki Ajaks na ovom svetu, pa kako neće neka Crvena zvezda, Partizan ili Hajduk...

A mi, kao i sa virusom, možemo samo da podignemo glas, da kažemo da nam se ovo baš i ne sviđa, da iznesemo argumente i argumente zašto je sve loše; neće nam pomoći. Dobro, možemo u potaji da se zaverenički branimo, da želimo neuspeh celoj priči i da se okrenemo sebi i svojima, jer drugačije ne biva.

Nije kao da će ih to zaustaviti...

Samo, da li se u planu u kojem su dva plus dva nekako pet miliona krije neka teška aporija?

Fudbal je, ponavljaćemo to do besvesti iako nas niko ne čuje, fudbal je toliko popularan i toliko važan jer je demokratičan, jer može da ga igra svako, i jer jedan trećeligaš, ne događa se to samo na igricama, može da bude prvak Evrope i obrnuto, da vlasnik najvažnijeg pehara u kontinentalnom fudbalu tavori po nižim rangovima i igra po kojekakvim livadama.

Stvar je malo u snovima, a više u tome što su pravila (bila) ista za sve, što je fudbal (bio) savršena meritokratija: koliko vrediš, koliko se potrudiš, koliko znoja prospeš, toliko ćeš biti uspešan...

Sada su neki zli ljudi naumili da tome stanu na kraj: elitni fudbal, prema njihovim planovima – zasad na nivou projekata na papiru, ali vrlo odlučnih da iskoriste dolazeću krizu i odvoje se od nas smrtnika – treba da bude zatvorena koterija ili, u najboljem slučaju, sa minimalnom propustljivošću, i to za one koji bi da postanu isti takvi, ne za one koji imaju strast, navijače ili samo veliku želju.

Logika kaže da bi čitava ideja mogla da se olupa i pre nego što je počela, ali logika ne zanima fudbalske Krezove, članove opakog kartela, elitiste i protekcioniste koji su već oteli fudbal, samo što još nisu našli najbolji i najlicemerniji način da nam to saopšte.

Samo, zar ne shvataju da je jedan od najvećih razloga što su velike evropske utakmice toliko važne to što su toliko i retke? Nije važno samo onih devedeset minuta (ili dvostruko toliko), već iščekivanje, predigra, vesti, taktiziranja, glasine, povrede, misaone igre, svest da je to nešto različito u odnosu na ono što viđamo vikendom. Ista pravila, a druga igra, i da jedno bez drugog ne biva...

Lepo je, u pravu su milijarderi, lepo je kada igraju Liverpul i Real ili Barsa i Bajern ili Siti i Juventus, ali je lepo jer je važno; zato je i gledanost tolika, zato što je ulog (verovatno) veliki. Sigurno niko ne bi sekao vene na utakmicu Mančester Junajted i Atletiko Madrida u subotu po podne u 17. kolu nekakve Superlige, u trenutku u kojem je Junajted 13. na tabeli, a Atletiko 11, a ispadanja ionako nema, jer će i dogodine opet igrati.

Magija evropskih noći potrošila bi se brzo. Mudro kažu ljudi: to što neko voli biftek, ne znači da treba da ga jede svakog dana.

Zar ne vide to gospoda iz odseka marketinga?

Ta ni “Večiti derbi” nema isti naboj kada je dva, najviše tri puta godišnje, i kada se Zvezda i Partizan susreću svako malo.

Kad smo kod Liverpula, na njihovom se primeru videlo koliko je važnije biti prvi u svojoj zemlji; ni dve Lige šampiona nisu mogle da izbrišu tridesetogodišnju bol, ali je to mogla serija pobeda protiv Lestera, Evertona, Aston Vile ili Vest Hema.

(Što su, recimo, timovi koji bi ove sezone mogli da izbore tačno ono mesto za koje neće biti mesta u novom najskupljem takmičenju po “švajcarskom” sistemu.)

Liga šampiona je već umnogome zatvoren sistem, i sem onog Ajaksa, vrlo brzo očerupanog, nije se “u novijoj istoriji” dogodilo da tim van pet najjačih liga uđe u polufinale; već sada svi ostali, ne samo istočnoevropski siromasi, bivaju samo posmatrači i sakupljači mrvica, bez obzira na to kakav pedigre imaju i koliko decibela prave njihovi navijači.

Sada, sa ovim zajedničkim tabelama, sa još većim a još zaptivenijim sistemom, sa obesmišljavanjem domaćih prvenstava uz tendenciju da se u doglednoj budućnosti zamene mesta, pa da kišna noć u Stouku bude zaista rezervisana samo za utorak uveče, sve deluje još poraznije.

Samo, šta ako su svi oni filozofi i sociolozi pre godinu dana bili u pravu: šta ako jesmo sami sebi ovo naneli, a ništa nismo naučili?

Pa okej, onda će fudbal neslavno propasti, pohlepa ima tu osobinu da na kraju proždere i sebe samu, a carstvo bogatih će, poput svakog carstva, biti srušeno.

Za taj virus nema pelcovanja, za to teško da će se ikada pronaći vakcina...

I neka nam bude oprošteno što ćemo, kada se to desi, s pokvarenim osmehom zaplesati po njegovom grobu, a onda ugasiti televizor i, kao u onoj priči o tome kako Ajnštajn zamišlja Četvrti svetski rat, otići na utakmicu lokalnog kluba u kojoj će autsajder moći da pobedi favorita.