OCENE – PARTIZAN: Stanojević kroz stihove „Da li da odem ili ne“?

Golman može desetinu puta da spasava ekipu, ali ne može uvek. Da stvar za kapitena bude zabrinjavajuća, nije odbranio skoro ništa, osim pokušaja poletarca Andrije Maksimovića početkom drugog dela. Ni sam nije bio na nivou kakav je ranije prezentovao, ali, vala, kakve saigrače ima, četiri primljena gola su još i prihvatljiva.

Samo u početnim sekvencama delovalo je da bi mogao da se osveti Piteru Olajinki iz meča polufinala Kupa Srbije pre nekoliko meseci. Posle toga – ništa. Kad mu je Nigerijac prvi put pobegao sredinom prvog poluvremena bio je kraj. Upao je, zajedno sa ostatkom tima, u crnu rupu iz koje se nije izbavio.

To što se vratio je pohvalno za momka iz škole, ali što nije igrao fudbal od početka kalendarske godine se i te kako vidi. Probao je da iznosi loptu, a zapravo otvarao kontre Zvezdi... Jednom, dvaput, triput... Uz to, još „more“ propusta koji su za posledicu imali jedan od najtežih poraza Parnog valjka u modernoj istoriji.

Bože sačuvaj i sakloni ko sve igra danas u Partizanu. Ili ko sve može da bude uopšte u konkurenciji za štopersko mesto ne kome su nekad dejstvovali Mladen Krstajić, Stefan Savić ili u novije vreme Nikola Milenković i Strahinja Pavlović. Nekadašnji prvotimac Ankarakudžua je velika Stanojevićeva greška, neshvatljivo je da fudbaler koji na svakoj utakmici očigledno greši i dalje dobija šansu da igra. A igra – katastrofalno. Na terenu deluje pogubljeno.

Očajan! Slika i prilika njegova, ali i paradigma Partizanove nonšalantne igre, jeste drugi pogodak Crvene zvezde, kad je u kombinaciji sa Mujakićem i Arijagom dopustio Silasu da puca neometan, kao vežba završnicu. Bio je to vrhunac beznđa novajlije iz kiparskog Apolon Limasola, pošto je non-stop „visio“ i Stanojević ga je zamenio početkom drugog poluvremena. Prethodno je mogao da popravi utisak kad je glavom, na centaršut Zubairua, poslao loptu na prečku.

U Partizanu bi već sad, posle samo nekoliko meseci boravka u Srbiji, trebalo da preispitaju letošnju odluku da angažuju momka iz Hondurasa, koji ne može ništa valjano za ekipu da uradi u utakmici visokog ritma. Zamišljeno je da Arijaga mišićima odgovori na motorički vezni red crveno-belih, a nije mogao ni pogledom da ih isprati, kamoli zaustavi. Izgubljen u vremenu i prostoru. Igrač manje.

Skrivljeni penal je odredio njegovu i Partizanovu sudbinu u 174. večitom derbiju. Do 20. minuta je bio možda najagillniji, izlazio u presing, pokušavao da iznosi loptu, ali kad je omogućio Šerifu Endijajeu da puca sa 11 metara ušao je u tunel i do kraja u njemu tumarao. Posle 0:2 crno-beli su prestali i otpor da pružaju, izgledali kao vreća za udaranje...

Dosta dobre energije na početku, prodora po boku, mučenja Olajinke, ali to je samo optička varka. Iako je delovalo da Partizan pokušava da iskoristi njegovu brzinu, zapravo je ostao bez konkretnog učinka. Jedan od krivaca za to je i Mario Jurčević, pošto centaršut novajlije iz ubskog Jedinstva nije pretvorio u gol.

Teško je razumeti zbog čega ga je Stanojević izveo već posle prvog poluvremena, kad je jedino Izraelac, koliko-toliko, osmišljavao akcije crno-belih. Ruku na srce, najpre je bio dobro markiran ili udaljen od gola, ali je i takav proigrao Zahida, šutirao pored stative, poslao pas u prostor okončan bez prilike zbog smušenosti Kalulua, što najbolje radi u ekipi, mada izgleda da to nije bilo dovoljno da zadrži mesto u njoj. Ono malo kreativnosti je nestalo kad se Izraelac preselio na klupu.

Još jedna razočaravajuća partija. Ni nalik onima iz prošle sezone u ovom periodu, kad je čak i sa pozicije levog krila doprinosio. Izmešten na staro mesto delovalo je da je zaboravio kako se napada prostor, lopte je uglavnom slao unazad, pojavio se samo u jednoj situaciji kad je mogao da zapreti, na pas Natha, ali izgleda da njih dvojica ne mogu istovremeno da funkcionišu na terenu. Pitanje je da li, na mečevima visokog intenziteta i uloga, mogu i pojedinačno.

Iritantan, bezličan, bezvoljan... Počeo je da liči na Ksandera Severinu, iz većine utakmica Holanđanina u Beogradu. Niti je bio u stanju da sačuva loptu, niti da napadne prostor, niti da šutne, iako nije imao veliku priliku. Kad bi, kao u Seriji A, postojala kategorija Zlatna kanta, dobio bi je, bez dileme, nekadašnji član Liona.

(od 46. minuta) Čim je ušao dobio je žuti karton, što je uticalo da smanji agresivnost. No, i da je igrao punim gasom teško da bi nešto promenio nabolje.

(od 46. minuta) O, Bože, zar je taj dečko i dalje u Partizanu? Stelt tehnologija na delu. Nevidljiv.

(od 56. minuta) Samo jednom bio u šansi, ali da bi špic ulazio u prilike mora, za početak, da mu se veruje.

(od 56. minuta) Poput ostatka tima, nemoćan da se odupre, u ovom trenutku, kvalitetnijem sastavu.

(od 76. minuta) Malo trčanja, jedan ubačaj, ali nikakav efekat za tek 15-ak minuta u igri.

Publika traži da ode, sad je trener na potezu. Kao da mu kroz glavu prolaze Bajagini stihovi: „Da li da odem ili ne“? Odluči li da napusti klub, makar će poslušati glas naroda. Reši li da ostane i bori se (za šta?), to je unapred izgubljena bitka sa mediokritetima u ekipi i čelnicima koji uništavaju nekad slavni klub. Opet, on ih je i hvalio kako su mu na vreme dovodili novajlije. A na terenu, ne zna se ko je od „asova“ bio lošiji. Ekipa mu ne igra napred, već se brani. I to bezuspešno. Ovaj Partizan nema petlju, drskost, lice i naličje, već samo ime. Urušeno besmislenim potezima na svim nivoima, pa i trenerski. Najmanji je problem Stanojević ili ranije Duljaj, ali trener nije ni za mic unapredio sastav koji je u prošloj sezoni dobio derbi kod kuće, a onda ga renovirao i učinio negledljivim.