Propast španskog fudbala: Ne može se napadati svetski tron sa igračima za Ligu Evrope i nervčikom na klupi

Liga jaka, reprezentacija nije. I dalje je špansko prvenstvo cenjeno, jedno od pet najjačih u Evropi, njegovi klubovi osvajaju međunarodna takmičenja, ali državni tim je na nizbrdici. Najdalje što je stigao od druge titule prvaka Starog kontinenta – još pre deset godina u Kijevu – jeste finale Lige nacija, prošle godine u Milanu. U međuvremenu je eliminisan sa tri Mundijala pre onih najznačajnijh utakmica (u Brazilu ispao u grupi, u Rusiji i Kataru već na prvoj stanici eliminacione faze), dok je na završnim turnirima Prvenstva Evrope zaustavljen u osmini finala 2016. i u polufinalu prošle godine.

Tokom decenije propadanja reprezentativnog, španski klupski fudbal je cvetao. Real je osvojio pet Liga šampiona, Barselona jednu; Sevilja četiri puta trijumfovala u Ligi Evrope, po jednom isto takmičenje osvajali Atletiko i Viljareal, što sugeriše da problem postoji.

Nije ga teško detektovati: glavni protagonisti u klubovima su stranci. Dok su im donosili slavu u lokalnim i međunarodnim takmčenjima niko nije obraćao pažnju kako malo domaćih fudbalera prati visok tempo. Legionari su bili barjaktari, a lokalci epizodisti. Takav odonos snaga došao na naplatu i Španci su se vratili tamo gde su bili posle prethodnog Prvenstva sveta. Na nultu tačku.

U Realu glavnu reč vode Karim Benzema (Francuska), Vinisijus Žunior (Brazil), Federiko Valverde (Urugvaj) i Luka Modrić (Hrvatska); u Barseloni Robert Levandovski (Poljska) i Usman Dembele (Francuska); u Atletiku Antoan Grizman (Francuska) i Žoao Felkis (kad, i ako, uđe)... Ni u najjačim ekipama Primere Španci nisu centralne figure. Ako i imaju status, onda su prešli zenit karijera, kao što je slučaj sa Danijem Karvahalom iz Reala ili Serhijom Busketsom iz Barselone.

Osam protraćenih godina

Kad se španskim klubovima oduzmu stranci onda ostaje samo prosek. Najuočljiviji po broju igrača koji će na proleće igrati u Ligi šampiona. Sa spiska koji je Luis Enrike vodio u Dohu samo Sesar Aspilikueta (Čelsi), Ejmerik Laport, Rodri (Mančester Siti), Dani Karvahal, Marko Asensio (Real Madrid), Karlos Soler i Pablo Sarabija (Pari Sen Žermen) i Dani Olmo (Lajpcig) će na proleće igrati elitno evropsko takmičenje. Neki od njih nisu čak ni starteri u svojim klubovima i to je dodatno opterećenje za selekciju, pogotovo što se oslanja na igrače koji su, trenutno, nivo Lige Evrope. Čak i ispod.

Barselona je bila užasna u Ligi šampiona, a ima osmoricu učesnika Prvenstva sveta u dresu Crvene furije (Erik Garsija, Alehandro Balde, Đordi Alba, Serhio Buskets, Gavi, Pedri, Feran Tores, Ansu Fati). To je zavaravanje da kvalitet postoji. A projektovani su u oslonac selekcije. Ispostavilo se, nemoćan da napravi razliku na ozbiljnom nivou fudbala, osim protiv slabašne Kostarike. Enrike je u Dohu vodio i trojicu igrača Atletika (Markos Ljorente, Koke, Alvaro Morata), kluba koji je ne toliko zahtevnoj grupi (Porto, Leverkuzen, Briž) okončao kao poslednji i na proleće neće igrati međunarodna takmičenja. Drugopozivci su mu bili Pau Tores i Jeremi Pino, momci koji sa Viljarealom igraju Ligu konferencije. Zamerke da je možda mogao da pozove Borhu Iglesijasa kao centralnog napadača ili Braisa Mendeza u svojstvu kreatora po krilu možda su samo tačne samo donekle, jer su to i dalje fudbaleri nivoa Lige Evrope, u kojoj se takmiče sa Betisom i Sosijedadom.

Pedri, Gavi i Musijala (© Reuters)

Tu su još fudbaleri Brajtona (Robert Sančes), Brentforda (David Raja), Valensije (Hose Gaja, povređen), Bilbaa (Niko Vilijams)... Jednostavno, Španci kvalitetnije u ovom trenutku nemaju. Što pre to shvate biće im bolje i imaće osnovu da napreduju. Ovako se samo zavaravaju i deluje da su, između ostalog, previše verovali hajpu podignutom sa stadiona Nou Kamp kako su Pedri i Gavi budućnost njihovog fudbala. Možda budućnost jesu, ali sadašnjost nisu. Štagod ko pričao, ne prave razliku ni protiv Nemačke, ni protiv Japana, a ni u sudaru sa Marokom.

Najveći problem vezan za dvojicu dečaka jeste što nadmeni Đoan Laporta – pre aktuelnog predsednika i Đosep Marija Bartomeu – vidi u njima Andresa Inijestu i Ćavija Ernandeza. Ni Inijesta, ni Ćavi nisu bili uzdanice Crvene furije sa 18 ili 20 godina koliko imaju dvojica sadašnjih talenata, već su kasnije postali prepoznatljivi i uticajni. Eventualno će Pedri i Gavi, ali sve dok im Katalonci dižu u nebesa i stavljaju kaluzule od po 1.000.000.000 evra samo prave veću štetu dečacima, klubu, naposletku i reprezentaciji. Čak je i Luis Enrike upao u vrtlog da forsira Pedrija i Gavija, zaboravljajući da baš i nisu Pele, koji je sa 17 godina omogućio Brazilu da se popne na krov sveta.

Španci uporno insistiraju na posedu, po svim parametrima prevaziđenoj kategoriji fudbala. Procentualno su imali loptu u vlasništvu 77 odsto vremena, a pucali na gol manje od Južne Koreje i Senegala. Žele da igraju po modelu koji više ne prolazi. Za statističke kategorije deluje idealno, ali od toga se ne živi. U fudbalu je njegovo veličanstvo rezultat uvek bilo i biće primarno, a sa samo tri pobede na poslednja tri Mundijala Furija ne liči na sebe.

Luis Enrike (© Reuters)

Ima veze i sa tim što opredeljenje da se dominira u posedu uglavnom znači hitre bočne fudbalere, a zanemarivanje centralnog špica. U godinama kad su osvajali Evropu i svet, Španci su imali Davida Vilju i Fernanda Toresa, ranije Raula ili Fernanda Morijentesa. Tačno je da se fudbal menja, ali se Španci ne menaju. U Kataru im je Alvaro Morata bio rezerva. Kakav god da je postigao je 30 golova na 60 mečeva za reprezentaciju, peti je na večnoj listi strelaca državnog tima, a pre njega je prednost dobijao Feran Tores, zbog čega će zlonamerni podsetiti da je fudbaler Barselone bio prvi izbor samo zato što je zet selektora. Isti mogu i da kažu kako zanemaruje fudbalere Reala, a favorizuje Katalonce, međutim, realno gledano nije imao koga još da pozive iz Madrida.

Veća je nevolja što Luis Enrike odaje utisak čoveka koji pametuje na konferencijama za medije, svađa se sa novinarima, uvek je za sve u pravu i, iz njegove vizure, nikad nije pogrešio... Tek kad se pogleda glavnokomandujući postaje jasno da su na Pirinenjskom poluostrvu bili osuđeni na krah. Taj stav nervčika na klupi može ponekad da prođe u klupskom fudbalu (Antonio Konte, Dijego Simeone, Jirgen Klop), ali reprezentativni je pokazao da se do velikih rezultata dolazi sa staloženom osobom na klupi. U poslednjih 16 godina prvaci sveta su bili gospoda, ljudi koji smiriju naciju pojavom, miluju igrače savetima, ne skaču pored klupe, ulivaju optimizam: Marčelo Lipi sa Italijom (2006), Joahim Lev sa Nemačkom (2014), Didije Dešan sa Francuskom (2018), a i sami Španci imaju primer takve ličnosti, jer su se na krv planete i kontinenta peli sa dobroćudnim dedicama, Luisom Aragonesom (2008) i Visenteom del Boskeom (2010, 2012).