Samo četiri superligaša imaju trofeje, jedan šampion nestao, tri osvajača kupa u trećoj ligi

Imaće Superliga Srbije i u novoj sezoni jednog istinskog novajliju – Mladost GAT. Klub koji će prvi put u istoriji zaigrati u elitnoj fudbalskoj diviziji. Isto kao što je to bio slučaj sa Kolubarom pre godinu dana.

Ne toliko mnogo unazad istorijske nastupe u Superligi imali su i Dinamo Vranje, Zlatibor, dok se, recimo, TSC stabilizovao u ozbiljnog takmaca za mesta u Evropi.

Novih klubova koji se pojavljuju, dolaze do elite ima, ali onog čega nema u Superligi su novi osvajači trofeja. Klubova koji bi malo razmrdali učmalu vodu na vrhu tabele. Ili makar u Kupu Srbije.

Samo četiri kluba od 16 koliko će i ove sezone igrati u Superligi, imaju trofeje u svojim salama. To su, naravno, tri naša najveća kluba: Crvena zvezda, Partizan i Vojvodina, a pored njih još Čukarički ima osvojen Kup Srbije 2015. godine. Ostalih 12 klubova – ništa.

Uspevali su, recimo, Mladost iz Lučana u skorije vreme, Javor ili ranije Napredak i Spartak da dođu do finala Kupa, ali ne i da se domognu pehara. Punih sedam godina, dakle, niko nije uspeo da se priključi kvartetu laureata, kada gledamo samo klubove koji su danas u superligaškom karavanu.

Kada je prvenstvo u pitanju, Radnički iz Niša je uspeo da razdvoji večite u sezoni 2018/19, ali nije bio kandidat za titulu sa devet bodova manje od Zvezde. I to bi bilo to...

Gledajući snage klubova, kvalitet, nivoe na kojima su poslednjih sezona, ne deluje naročito realno da i u takmičarskoj godini koja nam dolazi neko uspe da dograbi pehar. Večiti rivali i Čukarički i dalje na papiru izgledaju jači od ostalih, za njima je Vojvodina, a onda ide grupa klubova približne snage u kojoj su Radnički Niš, TSC, eventualno Napredak, Voždovac...

Ipak, osvajanje trofeja, makar kada je Srbija u pitanju, nije ujedno i pokazatelj kvalitativnog rasta tog kluba, dokaz da je neka sila u nastajanju. Štaviše, od raspada velike Jugoslavije jedan klub je uspeo da se domogne titule, tri da uzmu kup, a zajedničko im je da su svi danas daleko od elite.

Obilić je bio šampion 1998. godine, danas je od njega ostao samo stadion na Vračaru. Sartid je nekada bio respektabilan superligaš, stigao je i do međunarodne scene, a 2003. je osvojio kup pobedom nad Zvezdom u finalu golom Marka Pantelića. Deset godina kasnije je počeo da posrće, ispao je dva ranga niže, doživeo je fuziju sa Mihajlovcem da bi preživeo i danas je u Srpskoj ligi Zapad.

Dve godine nakon Sartida trofej Kupa osvojio je Železnik, takođe klub koji je bio u vrhu domaćeg fudbala, izlazio na međunarodnu scenu... Do pehara je došao pobedom nad Zvezdom golom Dejana Rađenovića. Ali to parče srebra nije obasjalo Lavove, jer su se zbog finansijskih problema fuzionisali sa Voždovcem, a novi klub Železnik Lavovi krenuo je doslovno od beton lige.

Pre Čukaričkog u društvo osvajača domaćih trofeja uvrstila se Jagodina, koja je 2013. osvojila kup pobedom nad Vojvodinom (1:0) golom Milana Đurića. Ima narodna izreka da je uvek bolje penjati se na brdo nego doći do vrha, jer posle toga se može samo naniže. A, to se dogodilo Ćuranima. Klub je 2016. ispao iz Superlige, upao u finansijske probleme, odustao potom od igranja u Srpskoj ligi Istok i survao se u osmu ligu. Njegovo mesto u trećem rangu zauzela je filijala Jagodina Tabane, kasnije GFK Jagodina, koja je prethodnu sezonu završila na petom mestu.

Od srpskih klubova trofej u vitrini ima još samo OFK Beograd, koji dugo već igra u Srpskoj ligi Beograd, borio se ove sezone za promociju u viši rang, ali nije uspeo.