CAPUT MUNDI: Konte i Inter, brak iz prisile

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima) 

Ima Antonio Konte deset utakmica, od sledećeg vikenda pa do Božića po gregorijanskom kalendaru, da promeni tok ove sezone Intera. Veoma loš start u Seriji A i Ligi šampiona nisu ostavili mnogo prostora za manevar Nerazurima u sledećih mesec i kusur dana.

Još ništa nije nepovratno kompromitovano: ni italijanskih šampionat, ni grupa u Ligi šampiona nemaju, još, svog gazdu, tako da su Nerazuri i dalje u igri i za skudeto i za plasman u osminu finala LŠ. Razlika je u tome što Konte i njegovi igrači nemaju više pravo na grešku, počev od sledećeg meča protiv Torina u prvenstvu i Real Madrida u Ligi šampiona. 

Prošle godine u ovo doba Inter je imao 18 bodova na tabeli, šest više nego sad i na četiri od sedam utakmica nije primio nijedan gol. U ovoj sezoni Handanović je samo jednom u Seriji A uspeo da sačuva svoju mrežu, protiv Đenove na Marasiju. 

Utisak je da je pakt koji su vlasnici i rukovodioci kluba Stiven Džang, Bepe Marota i Pjero Auzilio sklopili sa šefom stručnog štaba prošlog leta u Vili Belini, tokom akutne krize u njihovim odnosima, sve više na staklenim nogama. Previše neraščišćenih računa između Kontea i kluba je stavljeno pod tepih da bi projekat povratka na staze slave bio na čvrstim i dugotrajnim temeljima, pogotovo u odsustvu dobrih rezultata na terenu. 

Istini za volju, zvezde nisu bile naklonjene Interu poslednjih meseci: previše bačenih pobeda u vetar, previše povreda i zaraženih igrača Kovidom-19, previše greška arbitara, kako na terenu tako i u sobi VAR, na štetu Nerazura, toliko da je i Bepe Marota morao da podigne glas posle meča sa Parmom na kome nije dosuđen očigledan penal na Perišiću. 

Trener Nerazura ne može još dugo da ponavlja mantru da je zadovoljan igrom svog tima, dominacijom na terenu i da poziva sve da pogledaju statistike utakmica kako bi se u to uverili. Konte je previše skup kormilar, a Inter preveliki klub da bi moralne satisfakcije i pobede bile dovoljne. Nije uverljiva ni Konteova, više puta ponovljena, priča da je Jirgenu Klopu trebalo četiri godine da konstruiše tim pre nego što je počeo da osvaja trofeje. Niti je Italija Engleska, niti je Inter Liverpul, a tek Konte nema veze sa Klopom. Nema ni strpljenje, ni viziju, ni karakter, ni skromnost, ni harizmu, a ni ljudsku toplinu koju ima nemački stručnjak.

Romelu Lukaku (©Reuters)

Antonio je trener kratkog fitilja: sa njim se prave projekti na kratak, a ne na dugi rok. Čitava njegova karijera je dokaz vulkanskog, neukrotivog karaktera, koji se lako zapali i brzo izgori. Druge Konteove karakteristike, tvrdoglavost i egocentričnost su odlični saveznici u normalnim, regularnim vremenima, dok se pobeđuje, kao pogonsko gorivo . U vanrednim dugotrajnim situacijama - koje zahtevaju fleksibilnost, inovativnost, pa čak i poniznost da se priznaju vlastite greške, popravljajući ih u hodu - Konteove komparativne prednosti postaju mane. 

Insistiranje na defanzivnoj liniji sa tri odbrambena igrača i baziranje igre isključivo na Romeluu Lukakuu su najbolji pokazatelji Konteovih limita. Zbog svoje fikcije sa tročlanom odbranom redimenzionirao je Milana Škrinjara (Slovak je premešten na desni deo terena da bi oslobodio prostor za Bastonija na poziciji levog centralnog) , smanjio potencijal Stefana De Fraja i “oterao” Dijega Godina koji je u svojoj karijeri uvek igrao u formacijama sa četiri defanzivca u odbrambenom bedemu. Na drugoj strani, Lukaku je jedini fudbaler u rosteru Intera koji nema alternativu, nema svog dvojnika. Zato je hazarderski oslanjati se samo na njegova “široka leđa” i snagu. 

Pomenute dve fiksacije koštale su skupo Inter. Prošle godine je Handanović u prvom delu sezone maskirao problem odbrane svojim volšebnim paradama. U međuvremenu godine su stigle slovenačkog čuvara mreže i postao je “normalan” golman o čemu svedoči i da je u ovoj sezoni ima isti broj odbrana i primljenih golova 16 -16. 

Interova straterska odbrana Škrinjar - De Fraj - Bastoni je neuverljiva, a postaje krajnje problematična kada uđu u igru veterani D’Ambrozio, Kolarov i Ranokja. Bilo bi mnogo logičnije da Inter igra u formaciji 4-3-1-2 ili 4-2-3-1 nego sa 3-5-2 ili 3-4-1-2. Škrinjar i De Fraj kao centralni bekovi sa Hakimijem i Jangom ili D’Ambrozijem, Darmjanom ili Kolarovom , na desnom i levom boku bili bi mnogo sigurniji i neprolazniji. 

Takođe, Hakimi i njegova brzina i prodornost ne služe mnogo ako nema ko da ga proigra i omogući mu da pokaže svoju sprintersku superiornost. Marokancu je potreban saigrač poput Sergeja Milinkovića Savića. O čemu može da posvedoči najbolje Manuel Lacari koji je zahvaljujući proigravanjima i hirurški preciznim Sergejovim lansiranjima stigao i do dresa reprezentacije Italije. 

Posebna priča je Lukaku. Jedan veliki klub ne može sebi da dozvoli luksuz da mu se igra zasniva na jednom igraču, bez obzira koliko on bi bio fantastičan. Bez Lukakua na terenu, Inter je zabeležio dva remija i poraz, tome treba dodati i nerešen rezultat sa Atalantom, jer je Belgijanac ušao rovit u drugom poluvremenu i kako je igrao bolje da nije. 

Za neadekvatan napadački red odgovornost snose i Marota i Auzilio koji nisu uspeli da obezbede neophodna pojačanja. Angažovanje Aleksisa Sančeza je takođe diskutabilno: Čileanac je više povređen nego što je zdrav. Dati platu igraču koji ima preko 30 godina od 6.000.000 evra u kriznim vremenima kao što su ova je suludo. Zato se pojedinci podsmevaju Maroti kada se žali da je fudbal pred kolapsom: potezi kao što je angažovanje Sančeza su popločavanje puta ka “paklu”.

Inter (©Reuters)

Konte nastavlja sa politikom ostrakizma prema Eriksenu i Najngolanu. Verovatno je jedan od retkih trenera na planeti koji preferira Brozovića i Galjardinija Dancu i Belgijancu. Istovremeno, sem Darmjana, nijedan igrač na kome je on insistirao u prethodnom prelaznom roku nije zadovoljio: počev od Vidala i Kolarova do Aleksisa Sančeza i Hakimija. 

Nije jasno ni zašto Konte insistira na igri sa dva špica kada ima samo tri napadača (Lukaku, Lautaro i Aleksis Sančez) budući da Perišić nema karakteristike, a u Pinamontija nema poverenja. Primera radi, u formaciji 4-2-3-1 mogli bi do izražaja da dođu kao spoljni upravo Perišić i Hakimi sa Vidalom ili Eriksenom (i Sensi bi mogao da igra u toj ulozi) iza leđa Lukakua ili Lautara Martineza, a Barelom i Galjardinijem (Brozovićem) kao “plućima” na sredini terena. To je samo jedno od rešenja, ima ih mnogo, ali Konte ostaje rigidno na svojim pozicijama koja su, istina, funkcionisale u Juveu i Čelsiju, ali ne i u Interu. 

Rašireno je uverenje da Kontea štiti njegov faraonski ugovor od 12.000.000 evra (važi do leta 2022. godine) po sezoni koji Interove kase košta gotovo duplo imajući u vidu dažbine koje plaća državi na ime tako velike plate. U korist Konteove nedodirljivosti igra i aktuelna kriza kao i odluka komunističkog režima u Pekingu da zabrani investiranje u inostranstvu što je vezalo ruke Suningu i familiji Džang. Jednostavno, Konte ne želi da se odrekne novca koji mu garantuje ugovor sa Nerazurima, Inter ne može da priušti sebi luksuz da angažuje još jednog trenera dok ga Konte i Spaleti, zajedno, koštaju blizu 35 miliona evra. 

Poslednjih dana kruže glasine da se i Antonio Konte i familija Džang nadaju da će druga strana “baciti peškir” i džentlmenski izaći iz neuspelog braka. Problem je što “džentlmenski razlaz” ima jedan smisao u rečniku Kontea, a drugi u Džangovom. Konte se nada da će familija Džang prelomiti i otpustiti ga, naravno uz isplatu primanja do poslednjeg evra, baš kao što plaćaju Lučana Spaletija koji inkasira 5.000.0000 evra da ne radi ništa, dok se vlasnici Suninga uzdaju da bi Konte mogao da podnese ostavku uz dogovor da mu bude isplaćen deo ugovora koji se odnosi samo na ovu sezonu. 

U međuvremenu senka Masimilijana Alegrija se ponovo pojavila na horizontu Nerazura, ako stvari krenu po zlu, nije isključeno da tokom božićnih praznika potpuno nadvije Apijano Đentile, otvarajući vrata svim mogućim scenarijima. 

Piše: Željko Pantelić