Početkom sedamdesetih na veliku scenu stupio je totalni fudbal i njegovi glavni protagonisti Holanđani i Nemci kojima nije bilo ravnih. I dok su Lale s Krojfom, Neskensom, Hanom, Krolom, Rensenbrinkom i ostalima cvetale isključivo u leta Svetskog kupa, Nemci su dominirali na svim poljima.

Na završnici u Belgiji 1972, po mnogim mišljenjima imali su još moćniji tim nego 1974. kada su uzeli svetsku krunu. Na prva dva Evropska prvenstva svojom voljom nisu igrali, sa trećeg ih je isterala Albanija, a onda su se u komšiluku pojavili mnogo ljuti i jaki. Helmut Šen u međuvremenu postaće veliki mag fudbalske igre. Iako je u tim uvrstio 17 superzvezda (golmani: Klef i Majer, odbrana: Bekenbauer, Brajtner, Hetges, Švarcenbek, Vogts; vezni red: Bonof, Henes, Kepel, Necer, Vimer; napad: Grabovski, Hejkens, Kremers, Ler i Gerd Miler), sve je funkcionisalo gotovo idealno. Bila je to strašna kombinacija igrača Bajerna i Borusije iz Menhengladbaha, u ono vreme, uz Ajaks, dva najbolja evropska kluba.

U četvrtfinalu jedino iznenađenje predstavljala je Rumunija (trijumfovala u grupi sa Čehoslovačkom) i donekle Jugoslavija (prošla najtežu grupu s Holandijom i Istočnom Nemačkom), svi ostali bili su „planirani“.

Pancer divizija dočekala je revanš s Engleskom i to je bio apsolutni derbi doigravanja. Osveta Nemaca za finale iz 1966. bila je surova i servirana je na Vembliju, tamo gde najviše boli. Ginter Necer odigrao je utakmicu života. Plavokosa bitanga maestralno je dirigovala igrom svoga tima. Bilo je 3:1 za Nemačku, a 15 dana kasnije u Berlinu 0:0. Belgija je izbacila Italiju, Mađarska Rumuniju, a SSSR Jugoslaviju.

Žreb za polufinale razdvojio favorite, pa je domaćinu dodelio Nemce, a Mađarima večne dželate Sovjete. Sa dva gola Gerda Milera Paceri su prošli Belgijance i u finalu uništili SSSR – 3:0. Opet dva gola Milera i jedan Hakija Vimera. Sve to za manje od sat vremena. Do Španije 2012. niko nikada nije dominantnije stigao do evropskog trona...