Promena naziva takmičenja 1968. nije bila jedina novina – kvalifikacije su se po prvi put igrale po grupama. Katenaćo je polako ali sigurno počeo da odlazi na smetlište istorije, a na scenu stupao totalni fudbal, ili bolje reći vraćao se u nešto drugačijem obliku. Bilo je pregršt iznenađenja, što je donekle bio rezultat tektonskih promena u sistemskom smislu kada je sama igra u pitanju.

Bugarska, do tada totalni autsajder, zauzela je prvo mesto u grupi ispred Portugalije s Euzebiom, Simoesom, Augustom, Toresom... Nije bilo samo Kolunje iz ekipe koja je dve godine ranije uzela treće mesto na Svetskom prvenstvu u Engleskoj. Punim sjajem zablistao je najbolji bugarski tandem svih vremena Asparuhov - Kotkov, briljirao je i Hristo Bonev, a Žečev i dalje radio ono što je najbolje umeo – lomio kosti rivalima. Uglavnom nekažnjeno. Inače, taj „Dobromir“ – ko li mu dade ime?! – „proslavio se“ na Gudisonu 1966, kada je unakazio Pelea do te mere da je ovaj iznet sa terena...

Sve u svemu, Bugari su gotovo rutinski otišli u četvrtfinale, sa četiri boda više od Portugalaca. Zapadna Nemačka, finalista iz Engleske, sramno je ispala posle remija u Tirani sa albanskim amaterima (zahvaljujući tom rezultatu, ni kriva ni dužna, dalje je prošla Jugoslavija), dok su zvanični svetski prvaci Englezi na jedvite jade, sa bodom viška, prošli u konkurenciji Velsa, Severne Irske i Škotske. Holanđani, tada već sa Johanom Krojfom u timu, završili su tek treći u grupi. Do četvrtfinala nije dogurala ni „do juče“ moćna Čehoslovačka.

Dueli najboljih osam ekipa Starog kontineta doneli su pregršt golova i uzbuđenja. Superderbi odigrali su Englezi i Španci – aktuelni evropski i svetski prvak. Gordi Albion slavio je kod kuće pogotkom Bobija Čarltona u finišu meča, a onda u madridskom revanšu neočekivano preokrenuo na 2:1. Italijani su uz Tantalove muke izbacili odlične Bugare (2:3, 2:0), baš kao i Sovjeti Mađare (0:2, 3:0). Najmanje neizvesnosti bilo je u novom sudaru Jugoslovena i Francuza. Posle 1:1 u Marselju, na beogradskoj Marakani Plavi su odigrali najboljih pola sata od nastanka nove države. Za to vreme postigli su četiri gola. Završeno je sa 5:1. Po dva gola dali su Ilija Petković i Vahidin Musemić, a jedan prva zvezda predstojećeg EP-a Dragan Džajić.

Završni turnir u Italiji smatra se najbizarnijim u istoriji ovog takmičenja. A kako i ne bi kada je jedan meč polufinala odlučen bacanjem novčića, a šampion ponovljenom utakmicom?! Da, tako je bilo! I koga bi sreća pogledala nego Italijane?! Posle 0:0 sa SSSR-om, arbitar iz Nemačke Kurt Šenšer „sproveo je pravilo“ bacanje novčića. Tako su Zof, Faketi, Macola, Rivera i društvo dospeli u finale.

Čuvenim golom Dragana Džajića tri minuta pre kraja utakmice, Jugoslavija je savladala svetske vladare Engleze i pridružila se domaćinu.

U ono vreme revolucionarno napaljeni Jugosloveni, pisale su ugledne novine širom Evrope, nadigrali su Italijane i zaslužili pobedu, ali švajcarski sudija Dinst priznao je izjednačujući gol Domenginija u 80. minutu dok se živi zid rivala još nameštao, čime je anulirano vođstvo koje je doneo Džajić.

Dva dana kasnije Azuri su u sastav uvrstili pet novih fudbalera, među njima i Điđija Rivu, za kojeg Jugosloveni nisu imali rešenja. Legendarni bombarder Kaljarija postigao je prvi, a Pjetro Anastazi drugi gol za domaćina. I to je bio kraj Plave bajke. Sve se odigralo u prvih pola sata susreta...

Jugosloveni su imali mnogo pritužbi na sudije i posle ovog susreta, ali sve to nije ništa suštinski promenilo – Italija je prvi put postala šampion Evrope.