Čudan je bio taj Uefin eksperiment s igrom u 11 zemalja, 11 gradova, na 11 stadiona... Završnica je odigrana u Londonu (polufinale i finale), Engleska je bila veliki favorit, mnogi su bili ubeđeni da će Albion napokon pokoriti kontinent, ali četa Roberta Mančinija uzrokovala je reke suze i na Vembliju i po čitavoj zemlji.

Azuri su glatko prošli grupu sa Velsom, Švajcarskom i Turskom (sve pobede, bez primljenog gola), a onda je krenulo mučenje. U produžecima dobijena Austrija, 2:1 sa Belgijom, na penale sa Španijom, na penale u finalu sa Englezima. Od ekipe bez izrazite zvezde, gde je najbolji deo bio defanzivni bedem Kjelini-Bonuči, a raspoloženi Leonardo Spinacola se povredio u četvrtfinalu, malo ko je očekivao plasman u finale. Pa ipak, on se dogodio.

Čuveni su sada već penali kojima je odlučen šampion Evrope. Englezi su imali prednost posle dve serije, jer je Andrea Beloti promašio, da bi potom neuspešni bili jedan za drugim Rašford, Sančo i Saka.

Ovaj potonji etiketiran je kao tragičar, jer mogao je golom da obezbedi nastavak serije. Delom i zbog te poslednje odbrane, Điđo Donaruma zaslužio je na kraju epitet najboljeg golmana šampionata.

Prijatno iznenađenje bili su Danci, doguravši do polufinala. Najveće razočarenje svakako je predstavljala eliminacija prvaka sveta Francuske na penale od Švajcarske u osmini finala. Ključni promašaj u penal seriji bio je onaj Kilijana Embapea...