Brutalna dominacija Nemačke i Holandije, finalista sa Svetskog šampionata 1974, nastavljena je kroz kvalifikacije za naredno EP. Totalni fudbal, osvežen nekim novim imenima, gazio je sve pred sobom. Španija, odnosno Belgija, bile su lake mete u četvrtfinalu. Nedodirljivima u Beogradu i Zagrebu pridružili su se favorit iz senke, Čehoslovačka i domaćin Jugoslavija. UEFA je prvi put poklonila poverenje jednoj komunističkoj državi da organizuje „fajnal for“. Zanimljivo, sva četiri susreta (polufinalni, finale i za treće mesto) ušli su u produžetke, a borba za titulu rešena je prvi put penalima.

Ti penali ući će u anale zbog jednog čoveka i načina izvođenja udarca sa 11 metara, dotad neviđenog – Antonjin Panenka, brkati frajer s praške kaldrme, u petoj seriji, i sve posle promašaja Ulija Henesa (zamalo da je digne do polupraznog severa na beogradskoj Marakani), bocnuo je tako loptu preko utonule nemačke hobotnice zvane Sep Majer da je ova putovala „čitavu večnost“. Tako je valjda to izgledalo Čehoslovacima. A kada je konačno liznula donji deo mreže, beše to „francuski poljubac“. Seks bez seksa. Svakako, ekstaza.

Posle je taj stari faker pričao kako je s velikim prijateljem golmanom Zdenjekom Hruškom, dok su igrali zajedno u Bohemijansu, pucao penale u pivo i uvek gubio. Morao je da izmisli nešto novo i – to je to. Rešio čovek posle da primeni zajebanciju s treninga u finalu Evropskog prvenstva. „Jeste, tako je bilo. Samo, onda sam odjednom počeo da se gojim. Mnogo piva, mnogo piva sam mu uzimao.“

Imali su Čehoslovaci 2:0 u tom finalu, iako su po imenima bili autsajderi, Nemci se izvukli u 89. minutu pogotkom Helcenbajna, pa je pravda, ipak, donekle zadovoljena. Pogotovo jer su se Panceri i u polufinalu protiv Jugoslavije izvukli nakon 0:2 i prošli sa 4:2 posle produžetaka...