Za mešanje politike u sport krajem pedesetih, UEFA je samo simbolično kaznila Španiju – novčano, a onda ju je nagradila domaćinstvom završnog turnira 1964. Franko je uvideo svoje greške i dobrano se potrudio da sada „srdačno“ pozove u goste omražene mu Sovjete, potajno se nadajući da aktuelni šampioni neće uspeti da se kvalifikuju među četiri. Ali avaj...

Englezi i Italijani u međuvremenu su shvatili značaj takmičenja i prijavili se za učešće, za razliku od Nemaca, pred kojima je bila smena generacija - odlazak sa scene čuvenog tima iz Berna 1954 - i koji su želeli da se koncentrišu na SP u Engleskoj 1966. Najuticajnija ličnost germanskog fudbala Sep Herberger, scenarista čudesne pobede nad Lakom konjicom u finalu u Švajcarskoj, savetovao je svog naslednika Helmuta Šena da natenane priprema ekipu za predstojeći Svetski kup i da novom, mladom timu, nisu potrebni porazi od trenutno moćnijih selekcija, kako ne bi poprimili gubitnički mentalitet. Ispostavilo se, stari lisac će biti potpuno u pravu...

Italijani se nisu proslavili, izbacio ih vladajući prvak SSSR – 1:1, 2:0. Francuzi su već u prvoj rundi demolirali Engleze ukupnim rezultatom 6:3 (1:1 i 5:2), dok su Holanđani doživeli potpunu blamažu ispavši od Luksemburga. Preostali učesnici prvog „fajnal fora“, Čehoslovačka i Jugoslavija, takođe su rano završili takmičenje. Plave su iznenadili Šveđani (0:0, 3:2), a Čehoslovake Istočna Nemačka.

U četvrtfinalu Danska je na mišiće, tek posle trećeg meča prošla Luksemburg (3:3, 2:2, 1:0), Sovjeti i Španci nisu imali problema sa Švedskom, odnosno Republikom Irskom, da bi četvrti učesnik završnog turnira postao poslednji veliki mađarski tim predvođen budućom Zlatnom loptom Florijanom Albertom, Lajošem Tihim, Šipošem i nadolazećom superzvezdom Ujpeš Dože Ferencom Beneom. Mađari su se dvostrukom pobedom nad Francuskom (2:1, 3:1) plasirali u Španiju.

Ti preliminarni mečevi drugog Kupa nacija definitivno će označiti raspad jedne velike fudbalske supersile s početka 20. veka. Austrijanci, nedorasli naslednici Vundertima Huga Majsla, pa onda i Gerharda Hanapija i njegovih ispisnika, eliminisani su u pretkolu od Iraca. Austrijanci nikada neće uspeti da prođu kvalifikacije za EURO sve do 2016. (ne računajući 2008, kada su bili domaćini), a na prvom narednom Svetkom kupu, posle Švedske, zaigraće tek u Argentini 1978, sa mladim zvezdama Prohaskom i Kranklom.

Završnica u Španiji poslednji put igrana je pod nazivom Kup evropskih nacija. Već od 1968. turnir će poneti naziv Evropsko prvenstvo. Španci nisu bili ni izbliza snažni kao četiri godine ranije, ali i dalje su imali Suareza, drugog najboljeg igrača Evrope te sezone i trećeplasiranog u borbi za Zlatnu loptu – Amansija. Na golu je bio odlični Iribar, u navali opasni Marselinjo, čiji će golovi te godine, samo dva meseca ranije, doneti Saragosi trofej UEFA kupa ili ondašnjeg Kupa sajamskih gradova. I na kraju, Španci su uza se imali vreli domaći teren, uz koji kao po pravilu ide i blaga naklonost sudija u ona vremena.

Ispostavilo se da je njihov duel s Mađarima u polufinalu zapravo bilo veliko finale. Furija je slavila tek posle produžetaka sa 2:1. Amansio je pogodio za kolosalni trijumf u 112. minutu. Sovjeti su kao i četiri godine ranije u polufinalu imali lagan zadatak, razbili su Dance sa 3:0, ali u borbi za trofej bili su potpuno podređeni. Španija je dominirala, stvarala šanse i šest minuta pre isteka 90. slomila otpor žilave Zbornaje – 2:1. Marselinjo Martinez stavio je višnju na šlag dok je 117.000 duša na Santijago Bernabeuu proizvodilo pravu grmljavinu.

Bio je to najveći doprinos španskom loptanju generalisimusa Franka i najsjajnija španska zvezdica u fudbalskom univerzumu 20. veka. Svetski mediji još su zabeležili da je madridska publika kao po naredbi pljeskala po taktovima najčuvenije kompozicije Aleksandra Aleksandrova: „Союз нерушимый республик свободных; Сплотила навеки Великая Русь; Да здравствует созданный волей народов; Единый, могучий Советский Союз“...