Istorijske knjige i spisi kažu da je Evropski šampionat u fudbalu rođen jednog hladnog novembarskog dana 1957. godine u Briselu. Tvorac tog takmičenja bio je generalni sekretar Fudbalskog saveza Francuske Anri Delone.

Plima ideja zapljuskivala je sportski svet s prelaza iz 19. u 20. vek – De Kuberten (moderne Olimpijske igre), Rime (Svetski kup), Delone (Evropsko prvenstvo).

Na temeljima ideja nesuđenog bankara, austrijskog jevrejina Huga Majsla, osnivača preteče Kupa šampiona (Mitropa kup) i Centralnoevropskog kupa (uvertira za EP), čiju je podršku uživao, Delone je prvi put pisao čelnicima FIFA još 1927. Beše to vreme kada su se vrhovni fudbalski poglavari sveta uveliko pripremali za prvi Svetski šampionat, pa je taj predlog godinama bio „utamničen“ u pariskoj kancelariji njegovog zemljaka Žila Rimea, prvog čoveka tada još mlade i ultrakonzervativne svetske kuće fudbala.

Anri Delone nije doživeo realizaciju svojih ideja. Preminuo je nedugo nakon prvog kongresa UEFA u Beču 2. marta, gde je predstavio prvi nacrt pravilnika novog reprezentativnog takmičenja, ali u amanet svom sinu Pjeru ostavio je da dovrši započet posao. Nije išlo lako. Nacionalni savezi, njih 33, bili su podeljeni. Tadašnji prvi čovek tek osnovane evropske krovne organizacije, Danac Ebe Švarc, ideju o osnivanju Evropskog kupa nacija, kako će takmičenje poneti ime, stavio je na glasanje na kongresu u Kopenhagenu 1956. Preliminarni rezultati nisu dali očekivan efekat. Delegati svega 15 zemalja dali su pristanak. Od zemalja tadašnjeg istočnog bloka ‘zagrizli’ su svi osim Bugara, oni su bili uzdržani, dok su sa zapada podršku pružili Španija, Francuska, Grčka, Luksemburg, Portugalija i Švajcarska. Opozicija je bila moćna, a predvodio ju je – a ko bi drugi – engleski „trust mozgova“.

Oni nikad ni za šta nisu bili voljni da daju ‘amin’, pa su tako godinu dana ranije odlučili da bojkotuju i pokretanje Kupa šampiona za klubove. Sa engleskim stavovima složili su se Italijani, Austrijanci (kukavički izdali Huga Majsla tek na samom glasanju), Holanđani (jak uticaj s Ostrva), Belgijanci, Finci, Norvežani... Pored Bugara uzdržali su se još Škoti, Šveđani i obe Irske.

Za punovažnost odluke nedostajala su dva glasa. Bugarska je posle višesatnih, napornih diplomatskih pregovora, konačno „slomljena“. Nedostajalo je još jedno DA. U poslednji čas, sutradan, u Kopenhagen stigao je telegram iz Dablina. Prvi čovek tamošnjeg Fudbalskog saveza Fred Kokren ovlastio je svog delegata da promeni odluku. I tako, uz nezapamćene porođajne muke, u sve bogatiji fudbalski kalendar svoje termine dopisao je i Evropski kup nacija.

Za početak, odlučeno je da se igra po eliminacionom sistemu kako zbog zgusnutog rasporeda ne bi bila ugrožena klupska takmičenja. Žreb je održan 3. juna 1958. u hotelu u Stokholmu, a već 28. septembra u okviru osmine finala na Lenjinovom stadionu u Moskvi, pred više od 100.000 gledalaca, odigrana je prva utakmica za Kup nacija. Moćni Sovjetski Savez savladao je tada i dalje respektabilne Mađare sa 3:1. SSSR je imao Ivanova, Metrevelija, Simonjana, a Mađari jedinog legitimnog naslednika Ferenca Puškaša – Lajoša Tihija. Takav je bio i odnos snaga na terenu. Zabeleženo je da je prvi gol u istoriji novog takmičenja postigao legendarni golgeter moskovskog Spartaka Anatolij Iljin. Prošlo je bilo oko 200 sekundi od početka utakmice...

PREJAKI SOVJETI, LUDI JUGOSLOVENI I FRANKOV AUTOGOL

Leta 1958, a posle žreba održanog u Švedskoj, odlučeno je da četiri najbolja tima Evrope na završnom turniru u jednoj zemlji odluče o šampionu. Tako će biti u narednih 20 godina. U tom periodu promenio se i sistem kvalifikacija, pošto se sve više reprezentacija uključivalo u takmičenje, pa se s nokaut sistema prešlo na ligaški, tačnije na kvalifikacione grupe. Pobednici grupa obezbedili bi plasman u četvrtfinale, a onda u dvomečima odlučivali o putnicima na završni turnir.

A taj prvi evropski šampionat obeležile su tri stvari – ultramoćna selekcija Sovjetskog Saveza, jedna suluda odluka „vođe Španije po milosti Božjoj“ Fransiska Franka i jedan od najvećih preokreta svih vremena.

Španci su po imenima bili daleko najjači. Imali su strašnu navalnu četvorku – Laci Kubala, Alfredo di Stefano, Luis Suarez, Fransisko Hento?! Na klupi Elenio Erera i van tima buckasti Ferenc Puškaš koji će baš uoči „fajnal fora“ 1960. u finalu Kupa šampiona uvaliti četiri komada Ajntrahtu iz Frankfurta. Erera ga nije voleo, ali možda bi ga i pozvao posle rapsodije na Hempden parku da je imao prilike. Suarez je bio najviša klasa, mogao bi on da se povuče i u half liniju...

Kad ono...

Nakon što je ta zver od tima „istresla iz gaća“ nedorasle Poljake u osmini finala, žreb ih je spojio sa Sovjetima. Fudbalska Evropa na sva zvona najavljivala je spektakl, duel dve najsnažnije ekipe na kontinentu, ali Franko ni da čuje. „Loptanje s komunistima? To se neće dogoditi dok sam živ.“ Špancima je zabranjeno da otputuju na utakmicu u Moskvu i SSSR je prošao na finalni turnir bez borbe. Ta odluka posebno je pogodila Di Stefana, kome je to bila poslednja šansa da napravi nešto veliko s reprezentacijom. Bio je mnogo ljut i tražio objašnjenje od predsednika Saveza. Slegnuta ramena i kratak odgovor: „Naređenje odozgo.“

Iako mnoge velike fudbalske nacije nisu učestvovale na prvom Kupu nacija (Engleska, Zapadna Nemačka, Italija...) daleko od toga da je turnir u Francuskoj bio slab. Pored Sovjeta (olimpijski šampioni u Melburnu 1956), plasman među četiri najbolja tima obezbedili su domaćin Francuska (trećeplasirana sa SP u Švedskoj 1958), Jugoslavija (olimpijski prvak iz Rima dva meseca kasnije) i Čehoslovačka (viceprvak sveta u Čileu 1962).

Sovjetski Savez bio je još moćniji u odnosu na onaj dvomeč s Mađarima, pošto su u ekipu ušli budući kapiten Igor Neto, strašni golgeter Viktor Ponedeljnik i najbolji Gruzin svih vremena Mihail Meshi, zvani Gruzijski Garinča. Opako levo krilo, paker i dribler, uz Dragana Džajića jedan od najvećih s ove strane „gvozdene zavese” šezdesetih godina. Takvi Sovjeti, u prvoj polufinalnoj utakmici lišenoj svake rezultatske neizvesnosti, izrešetali su čehoslovačkog golmana Šrojfa, bilo je 3:0 na Velodromu u Marselju.

A u Parizu, na Parku Prinčeva, potpuno druga priča. Drama o kojoj se i danas pripoveda. Mada bez Kope i Fontena, Francuzi su važili za favorite protiv Jugoslovena. Partizanova beba Milan Galić doneo prednost Plavima u 11. minutu. Domaćin je izjednačio ekspresno (Vinsent, 12. minut), a onda i potpuno preokrenuo. Sve do 75. minuta bilo je 4:2 za Francusku (dva gola Ot i jedan kapiten Visnijevski), da bi Jugoslavija za manje od 240 sekundi postigla tri gola i prošla u veliko finale. Mrežu Francuza tresli su Hrvati Dražan Jerković (dva puta) i Tomislav Knez.

SSSR je naišao na neočekivano snažan otpor u borbi za zlato. Nakon prvih 45 minuta pogotkom Galića Jugoslavija je vodila. Metreveli je izjednačio čim je počelo drugo poluvreme, a konačan rezultat postavio Ponedeljnik sedam minuta pre kraja produžetaka, dakle 113. minut. Ovaj rezultat i dalje se smatra najvećim u istoriji sovjetskog, odnosno ruskog fudbala...