PRELAZZI: Rože Mila, Beara i Sava centar – Kako su Srbi napravili Kamerun

Nije se to ni moglo dogoditi na nekom drugom stadionu. San Paolo je tih godina bio središte strasti, mnogo više od bilo kojeg pariskog kabarea. Napulj je živeo svoje snove, ali bilo je na jugu dovoljno prostora da ih žive i neki drugi.

Nije se to ni moglo dogoditi na nekom drugom stadionu, morale su baš te korner-zastavice – prvo leva, kada gledate ka Igitinom golu, a onda desna, u produžecima – biti obljubljene u kratkom afričkom plesu smrti i života, koji je zauvek rekao da je Afrika stigla, i koji je zauvek, reći će vam neki koji vole taj kontinent onako kako ga samo ljudi s tog podneblja mogu voleti, koji je zauvek prokleo Afriku.

Rože Mila, 38 punih godina, već tri leta u fudbalskoj penziji i u reprezentaciji isključivo zato što ga je predsednik države pozvao, i što je njegov ortak iz napada Fransoa-Omam Bijik klimnuo glavom, Rože Mila tancuje, onako na brzinu, u ćošku terena, prvo jednom, pa drugi put, i svi misle da je to samo zbog Afrike, ili samo zbog Napulja, mesta gde nastaju osmesi, mesta gde oni umiru još hitrije.

Ponedeljak, 11.00: (5,10) Kamerun (3,60) Srbija (1,80)

Jeste, i do Afrike je, i do nipodaštavanja, i do kolonijalističkog duha i pogleda koji im upućuju belci. Sve dotad se “stare sile” nisu bunile da Afrikanci dođu jer bi brzo prošli, a onda su počele da od njih strepe.

Tapšaće ih, u naredne tri decenije, po ramenu, govoriti im da je ono naredno prvenstvo sigurno afričko, a u sebi će seiriti što su se sve one zlatne afričke generacije, od Nigerijaca do Ganjana, od Senegala do Obale Slonovače, od Kameruna do Kameruna, olupale o hridi sopstvenih bolećivosti, zabluda i dezorganizacija. (A ništa od toga nije urođeno, zapravo je od belog čoveka vrlo tendenciozno, vekovima sađeno i usađeno, da Afrika ne pomisli da može bolje, da Afrika ostane dvorište koje će “starim silama” biti zanimljivo tek donekle.)

Sjajne vesti iz Dohe: Svi su spremni, Vlahović i Kostić u startnoj postavi protiv Kameruna

Ta 1990. značiće i raskid sa prošlošću i početak novih zabluda, ali neka ih sada u budućnosti, nas danas zanima nešto drugo. Nešto što uključuje i nas, ne samo zbog prepodnevnog duela u Kataru, u kojem će Srbija izaći na megdan Kamerunu.

Jer vidite, taj ples Rožea Mile u Napulju leta 1990. nije potekao samo iz Afrike, nije samo ples za namučenu naciju koja je decenijama brojala krvna i jezička zrnca – u njihovim najboljim generacijama bilo je veoma malo anglofonih igrača, koji su se, često s pravom, osećali kao građani ili makar fudbaleri drugog reda – nije samo primalni krik za pravdom i srećom.

Ne, ima u tih nekoliko sekundi, u tom vrckanju zadnjicom i onim pokretima rukama, ima mnogo Beograda, Srbije, Jugoslavije; taj je ples možda odigran na San Paolu, ali je osmišljen u Sava centru decenijama ranije, verovatno jednako naivno, posebno iz današnje perspektive.

Pa šta nas briga, nećemo ni biti u današnjoj perspektivi, tek onoliko koliko moramo... 

Današnjim klincima, posebno onima koji su odrasli u zatrovanoj atmosferi lažnih vesti i toksičnih društvenih mreža, koji u svetu, najšire shvaćenom, vide samo nešto loše, a u svakom ko je drugačiji samo pretnju, današnjim klincima to će izgledati neverovatno, možda i ružno, ali nekada je ova zemlja bila dovoljno široka i sa dovoljno ljubavi za sve, posebno za one koji nemaju ništa.

Pokret nesvrstanih bila je ta ideja koja će vam danas izgledati glupo i dozlaboga lakomisleno; u najboljem slučaju će biti posmatrana kao jedna od onih dobrih zamisli nesprovodljivih u praksi, u najgorem kao slika i prilika iste takve države. “Malena Jugoslavija”, kako se tada umelo govoriti, rešila je da krene trećim putem, da se bori, onoliko koliko je mogla, za braću iz Afrike i Azije, za one koji su se tek oslobodili kolonijalnog jarma ili otvorenih očiju sanjaju o tome.

Između tog Sava centra 1961, kada je održan prvi samit, u narednog, 1964. godine u Kairu, Kamerun je stekao nezavisnost i postao punopravni član Pokreta nesvrstanih.

U svetskoj diplomatiji to je značilo dosta reči i malo konkretnog napretka za države-članice, ali praksa je bila ono što se broji.

U toj praksi, narodi Jugoslavije počeli su da doživljavaju narode Afrike i Azije kao svoje velike prijatelje, a kao jedna od akademski i naučno najnaprednijih zemalja u Pokretu, Jugoslavija je preuzela na sebe da i konkretno pomogne mlade ljude širom sveta. Tada je na beogradskim i drugim fakultetima studiralo na stotine, na hiljade Afrikanaca.

Maksimović podseća na Mundijalito: I tada smo izgubili od Urugvaja

Iskrene reči Marka Grujića: Teško smo spavali posle Brazila, prolazili smo kroz slične situacije

Iz te prakse rodio se moderni kamerunski fudbal, iz nje je iznikao ples Rožea Mile i mitsko četvrtfinale sa Englezima u Italiji 1990, posle kojeg niko više neće ponižavati Afriku.

Jer Jugoslavija je, iz političkih, društvenih ili tek čovekoljubivih razloga, shvatite kako hoćete, počela i da širi svoje znanje na svim mogućim poljima, a jedno od tih polja bio je i fudbal.

Razmileli su se sedamdesetih godina, kada je Pokret nesvrstanih bio u jeku, kada se ime te zemlje i u Abidžanu i u Tripoliju izgovaralo s poštovanjem, razmileli su se jugoslovenski treneri, da pomognu braći Afrikancima da svoju strast – a bila je to neviđena strast ka igri – pretoče u konkretne uspehe. Jer i tada je fudbal bio diplomatija, i tada je fudbal bio politika, jer je fudbal oduvek bio politika, i tek ponekad njeno lepše lice.

Bilo je sedamdesetih godina prošlog veka Jugoslovena od Sudana i Togoa, gde su stolovali Ivan Zvekanović ili Krsta Cvetković, preko Mauricijusa sa Slobodanom Božićem, sve do Zaira, današnjeg DR Konga, koji će pod Blagojem Vidinićem osvojiti Kup afričkih nacija i stići do Svetskog prvenstva...

Ali nigde kao u Kamerunu.

Rože Mila sa saigračima slavi jedan od dva gola protiv Kolumbije (©Reuters)

Rože Mila i njegovi ortaci, i nešto mlađi i nešto stariji, stasali su zahvaljujući Jugoslovenima, ponajpre Srbima; tek su im ti beli prijatelji ulili i samopouzdanje i posmatrali ih kao jednake, što je bio preduslov da se oslobode kompleksa niže vrednosti.

A među tim Jugoslovenima, Srbima, najvažniji je bio onaj za kojeg su govorili da se kreće kao balerina (a zapravo je u jednom delu svog života i bio baletan), i koji je vrlo dobro znao koliko je važno pomiriti različite nacije, u sebi i u drugima.

Doći će posle i Radivoje Ognjanović i doneti im i Kup nacija, ali niko nije ostavio toliki pečat kao Vladimir Beara.

Splićanin kojem će njegov grad oprostiti “izdaju” i prelet – jer je Beara mogao samo leteti, ne i prelaziti – u Beograd tek mnogo docnije, kada će zbog toga postati čak i veći u očima “Hajdukovaca”, proveo je nekoliko godina u Jaundeu i Duali, obilazio i manje kamerunske gradove, tražio nadarenu decu i govorio im, pa evo vidite mene, nije važno u kom ste se narodu rodili i kojim jezikom pričate, važno je šta umete i šta uradite sa tim što umete.

Rože Mila direktno, a tek nešto posrednije njegovi ortaci iz vrelog italijanskog leta 1990, u kojem Kamerun prvo šokira svetskog prvaka, pa onda šokira sve ostale, deca su Vladimira Beare i Jugoslavije, i ne bi bilo, neka se ne ljuti Maradona, ne bi bilo plesa na njegovom San Paolu da nije bilo Beograda...

Može, hoćemo reći, Rigober Song da stvarno ne zna za tamo neku Srbiju (ili samo provocira, kao što je uvek, od trenutka kada igra svoju prvu utakmicu na Svetskom prvenstvu 1994. i dobija crveni karton?), i može Samuel Eto iskreno da ne pravi razliku između Srbije i bilo koje druge selekcije na Mundijalu, možda smo njemu mi isti kao Švajcarci; to je njihovo pravo i obraz, ali ne bi bilo najsvetlijih njihovih trenutaka, ne bi bilo plesa Kamerunaca, da nije bilo jedne balkanske zemlje i jednog (ili dva) grada.

I može biti da ništa ta lekcija iz istorije neće značiti u ponedeljak iza podneva, jer prošlo je pola veka i trideset godina i nekoliko država...

Ali bilo bi dobro, i ne bi se ni Rože Mila ljutio, i ne bi ni veliki Beara zbog toga zaustavio svoj nebeski let, kada bismo tog dana mogli da kažemo – pa dobro, mi smo vas učili, mi smo vas, makar u ovih devedeset minuta, i odučili...