Piksi je tada zaključao loptu, da vidimo može li sada Tadić

Mali je bio Dušan Tadić kada se 18. juna pre 24 godine igrao meč u Liježu. Imao je tek 12 godina, ali možda dovoljno da se seća nekih detalja sa utakmice. Ako je kao dete cenio majstore fudbala, negde u malom mozgu verovatno su mu ostali fragmenti partije koju je Dragan Stojković Piksi te večeri igrao sa Norveškom u Liježu.

A uvertira je bila slična kao sada… S tim što se Piksi tada nije javno bunio za razliku od Tadića. Iako je svima bilo jasno da ključa u sebi. Prvi put posle 10 godina je “klupiran” u nekom bitnom meču reprezentacije.

Jugoslavija je odigrala šizoforenu utakmicu na otvaranju Evropskog prvenstva protiv Slovenije. Pritisak javnosti da Vujadin Boškov nešto menja i da šansu dobiju mladi lavovi Dejan Stanković i Mateja Kežman bio je ogroman. Danas se sličan “hajp” pravi oko Lazara Samardžića i Veljka Birmančevića koje mnogi vide kao svežu krv iako su oni trenutno daleko od tadašenjeg potencijala pomenute dvojice. Stanković je tada već bio zvezda Lacija, Kežman je bio pred megatransferom u PSV. Imalo je logike da se zahteva sveža krv.

I tako je na klupi protiv Slovenije ostao kapiten reprezentacije Dragan Stojković Piksi, a startovao je Dejan Stanković. Niti je bilo fer da kapiten ostane na klupi, a još manje je bilo fer ono što je Boškov uradio posle pola sata nakon gola Zahovića i pola sata užasne igre Jugoslavije. Rešio je da žrtvuje Stankovića i uvede Piksija u 36. minutu. Mladom igraču je uništio samopouzdanje do kraja prvenstva, ne želeći da čeka poluvreme za zamenu…

Slovenci su kasnije dali još dva gola, a Jugoslavija ostala sa igračem manje i tri gola deficita, tako da izmena nakon 36 minuta nije donela neki ekspresan pomak… Iako ovih dana selektor Stojković pretenciozno priča da je on vadio kestenje iz vatre, zapravo su to bili Savo Milošević i Ljubinko Drulović. Iako je i njegov ulazak doprineo kasnijem popravljanju igre i sustizanju tri gola razlike sa igračem manje. Bila je to dobra utakmica Stojkovića ali ni blizu onoga što je usledilo pet dana kasnije.

Fudbalska poezija u pokretu.

Jugoslaviji je bila neophodna pobeda protiv Norveške koja je u prvom kolu iznenadila i savladala favorizovanu Španiju. Norveška za koju su igrali Flo, Solskjer, Iversen, ulazio Karev… Plavima je gorelo pod nogama pred meč u Liježu, a Stojković je u njemu svojstvenom stilu ugasio požar. Nije dao gol, nije ga ni namestio, ali je te noći lopta bila njegova. Zaključana kao u sefu.

Delio je dijagonale, proigravao, prosipao lažnjake, provlačio se između linija, varao u prijemu, okretao stranu, probao lobove i voleje… Sve što iskonski majstor fudbala radi, on je radio te noći u Liježu. Kako je meč odmicao, norveške fudbalere je polako hvatao strah da ga napadnu. Uvek su kasnili korak, dva za onim što je Piksijev fudbalski mozak već isprogramirao. Nisu stizali čak ni da ga fauliraju ljudski. U pojedinim trenucima je delovalo nemoguće oduzeti mu loptu.

“Ne sećam se sada konkretno detalja protiv Norevške, ali je Piksi sve utakmice igrao u tom stilu. Generalno, on je najbolji igrač svih vremena kojeg sam ja video s naših prostora. Ne radi se samo o jednoj utakmici, jer znam kao saigrač kakav je bio. Fudbaler plemenite veštine kojem daš loptu i i on uvek igra fudbal unapred. Imao je gol, asistenciju, brzinu, rad… Pre te povrede u Marselju je neverovatno puno radio”, kaže za Mozzart sport Slaviša Jokanović koji je u tom meču vodio bitku sa norveškim veznim i utakmicu pamti kao tvrdu.

Kako je bilo zadnjem veznom igrati iza Piksija? Lepo ili teško?

“Bilo je posla, iza je igrač koji rizikuje i trebalo je to počistiti. Ali, kad je on igrao, imali smo i mi igru kao tim. Uvek je tražio loptu, otvarao se i gledao unapred. Nikad nije vraćao igru unazad, što je meni značilo jer sam mogao da otvorim njemu, Deji, Peđi ili Savi… Obično se sve završavalo igrom unapred. Oni su napred ulazili u rizik, pravili dobre poteze, na kraju su nekad i gubili lopte, a ja Juga, Brna, Nađ, Govedarica ili ko je već igrao smo bili tu da popravimo. Ali, raditi posao za majstore nikada nije teško”, kaže Jokanović.

U statistikama i istorijskm almanasima nikada neće stajati podatak ili brojka koliko je Dragan Stojković bio dominatan na terenu u Liježu. Brojke tu umetnost ne opisuju. Lopta je u njegovim nogama bila kao u sefu i Jugoslavija je ostvarila veliku pobedu zahvaljujući kojoj nas ni brutalna krađa Žila Vesijea protiv Španije nije koštala ispadanja. Bila je to i poslednja pobeda naše reprezentacije na evropskim prvenstvima.

Od tada su prošle 24 godine i dva dana. Ako je ikad posle tog meča pobeda bila imeprativ, to je onda sada. Potrebna nam je danas protiv Slovenaca kao tada protiv Norvežana. Sve ostale kalkulacije po kojima “nam igra i bod” treba baciti u vodu jer smo videli kako smo se provodili na poslednjim turnirima kada nam je bila neophodna pobeda u poslednjem kolu. Scenario u kojem Danci postaju Švajcarska se sam piše ako Srbija danas ne pobedi.

Za tu pobedu će joj danas biti neophodan Dušan Tadić i da uradi nešto slično onom što je Dragan Stojković radio protiv Norveške. “Sigurno da ni Piksiju tada nije bilo drago što nije počeo protiv Slovenije kao ni Tadiću sada, ali sve je to normalno. Da je prošlo samo još 15 minuta posle utakmice sa Englezima, Tadić bi kao pametan i elokventan dečko verovatno bio hladnije glave i ne bi rekao to što je rekao. A, čak ni to nije bilo loše jer ako je neko ljut što nije počeo utakmicu, to dovoljno govori kakvog motivisanog igrača imate. Neće ovo ništa pomeriti ni Tadića, ni Piksija. Ako Dušan danas bude igrao, siguran sam da će preuzeti ulogu koju je odirgao mnogo puta do sada. Mislim da je to Piksi vrlo brzo sredio i da ovo ništa nije uticalo na svlačionicu”, smatra Slaviša Jokanović.

Tadašnji kapiten je progutao ego i odgovorio na terenu odigravši simultanku. Iako je mnogo toga dao reprezentaciji, Tadić i dalje nema gol u dresu Srbije na nekom velikom takmičenju. Ne mora ni danas da ga postigne, ali treba nam da odigra veliki meč i pokaže da su oni izlivi ljutnje i frustracije posle Engleske imali fudbalsko utemeljenje. Stojković je te 2000. imao malo veći fudbalski rejting nego Tadić danas pa je prećutao klupu i odgovorio na terenu. Doneo nam je poslednju pobedu na evropskim prvenstvima, a ako neko može da prekine to čekanje, onda je to Tadić. Ako je nešto šansa za to, onda je to Slovenija. Dribling, prekid, pas, prodor, onaj njegov lažnjak uz gol-aut liniju kad uđe sa spoljne strane… Bilo šta iz bogatog repertoara. Pričao je van terena, danas bi trebalo da priča na njemu.