Najbolji svih vremena?

Ljubitelji tenisa kažu da je poslednjih 15-ak godina zlatno doba belog sporta, jer su imali čast i privilegiju da trojicu najvećih svih vremena, Novaka Đokovića, Rafaela Nadala i Rodžera Federera gledaju u isto vreme na terenu, kako pomeraju granice, igraju međusobno mečeve koji će se pamtiti dok se zemlja oko sunca kreće.

Ali, kada se postavi pitanje ko je GOAT iliti Najveći svih vremena, tu kreću “krvave” rasprave, jer za svakog od trojice velikana postoje argumenti za i protiv.

A, kako to onda izmeriti u fudbalu, kada su najveći igrači najvećeg svetskog sporta igrali u različitim epohama, mnogi se nikada nisu ni sreli na terenu, a o tome kako je izgledalo “loptanje” pedesetih, osamdesetih godina i danas, kolike su tu razlike, izlišno je govoriti.

Lionel Mesi je u nedelju veče u srcu Katara stao na vrh fudbalskog Olimpa, tamo gde su do sinoć stajali Pele i Maradona. Ljubitelji omalenog Argentinca su i do finala Mundijala u Kataru govorili da je on najbolji igrač kojeg je ova planeta ikada dala, a oni koji ga ne vole ili više “ljube” neke druge igrače, spočitavali su mu najpre manjak trofeja sa reprezentacijom, a onda i da nema svestsku krunu. Evo, sada ima i to. Poslednja “desetka” plavo-belih ima svaki važan trofej za koji se ikada borio.

Da li je samim tim Lionel Mesi fudbalski GOAT? Sve je manje argumenata koji to mogu da pobiju.

LIONEL MESI

Od dana kada se žgoljavi klinac pojavio na terenu u dresu Barselone videlo se da će biti igrač za velika dela. Ronaldinjo, tada prva zvezda katalonskog giganta, pričao je na glas i u pola glasa prijateljima da će taj mali Leo biti najveći igrač svih vremena. I od prvog dana brinuo se o njemu kao stariji brat, dok mu se kasnije, kada je Mesi pokorio Evropu i svet u dresu Barse, poklonio do zemlje pred milionima ljudi na stadionu i kraj tv ekrana.

Lionel Mesi je sa Barselonom napravio čudo. Ne zna se broj rekorda koje je oborio, od kojih su neki stajali nedodirljivo decenijama. Argentinski as je osvojio sedam Zlatnih lopti, šest Zlatnih kopački, pa 35 klupskih trofeja sa španskim klubom, u kojima su četiri Lige šampiona i deset titula prvaka države. Rekorder je Primere po broju golova (474) i da ne idemo dalje u ostale brojke, jer se od njih vrti u glavi i ispalo bi da listamo zbirku zadataka iz matematike.

Dva trofeja, za sada, osvojio je i sa Pari Sen Žermenom, a taj broj će se uvećati, nema dileme, na kraju tekuće sezone, jer teško da će neko Svecima stati na put.

Dugo su oponenti Mesijeve veličine govorili kako mu nedostaju trofeji u dresu reprezentacije, kako je to njegov hendikep u trci za GOAT-a. Pa i u domovini su dosta dugo sa podozrenjem gledali njegova čuda u dresu Barselone, kojih nije bilo u dovoljnoj meri u opremi Argentine. Doduše, da je Gonzalo Iguain, do juče simbol argentinskih promašaja, bio malo sabraniji, davno bi i Mesi imao u kolekciji i Zlatni mundijalski globus i Kup Amerike, koji je dva puta zaredom gubio u finalu od Čilea.

Ali, možda je ovako još slađe. Ispala je holivudska priča. U poznim igračkim godinama Mesi je uprtio na leđa ceo tim i doneo mu prvo Kup Amerike usred Brazila, a onda i sinoć svetsku titulu. Sa pritiskom najvećih očekivanja 50.000.000 zemljaka, sa balastom svojih unutrašnjih želja na poslednjem Mundijalu u karijeri, Lionel je uspeo.

Kao nekada srpski vaterpolisti, mogao je Mesi da zapeva u svlačionici: “Osvojio sam sve”. I tu nema prigovora. Samo kapa dole. Zato je danas u Argentini bog. Isto koliko i Dijego. Zato je danas, mnogi će reći, postao GOAT.

DIJEGO MARADONA

Argentinci će vam reći: “Dijego je više od fudbalera, više od fudbala”.

Jer, to što je Maradona doneo toj južnoameričkoj zemlji zaista se ne može meriti samo golovima i trofejima. U godinama kada je narod još lizao rane nakon rata oko Foklandskih ostrva sa Velikom Britanijom, El Pibe je ponizio Englesku tamo gde je boli najviše – na fudbalskom terenu. Najpre “Božija ruka”, argentinski trik podvaljen kolevci fudbala, a onda, kao da je želeo da pokaže da ume i drugačije, Maradona je u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Meksiku postigao najlepši gol u istoriji ovog takmičenja. Sa centra je nanizao jednog Engleza za drugim, predriblao i golmana i dao gol. Da ništa više ni pre ni posle toga nije uradio u karijeri, Maradona se sa ova dva pogotka upisao u antologiju najvažnijeg takmičenja na svetu.

A, daleko od toga da je tu Dijego stao. Kao što će se titula iz 2022. zauvek pripisivati Mesiju, kao čoveku koji je maltene sam nosio Argentinu do trona, tako se ona iz 1986. vezuje za Maradonu. I kao što je to Poketino pre nekoliko dana u kolumni napisao: taktika je jasna, kada imaš najboljeg fudbalera na svetu, oslobodiš ga od jurnjave za loptom, nego napraviš tim oko njega, koji ima zadatak da oduzme fudbal i što pre ga doturi Najvećem. I onda gledaš – magiju.

Tako je igrao El Pibe, koji je od malenog Napolija napravio dvostrukog prvaka Italije i za sva vremena u tom gradu podno Vezuva uklesao svoje ime da stoji iznad Pape. Koji god da je po redu.

Batine kojih se Dijego nadobijao igrajući u to doba sa krvavo oštrim defanzivcima Serije A i pre toga Primere, polomile bi običnog čoveka da nikad više ne izađe na teren. Ali on je igrao, pod injekcijama, tabletama, pa i još kakvim preparatima i igrao najlepšu igru koja je do tada viđena.

Dijego je, bez sumnje, više od fudbalera. I danas je ikona kojoj se klanjaju istinski zaljubljenici loptanja. Ali, ako se pogledaju rezultatska dostignuća, suvi papir, tu je ostalo rupa. Maradona je jednom bio prvak sveta sa Argentinom, dok Kup Amerike nikada nije osvojio. U Kupu šampiona nikada nije stigao dalje od drugog kola. Prve godine kada ga je igrao, ispao je u prvom kolu od Real Madrida (kakav žreb!), a drugi put u godini kada je Crvena zvezda postala prvak Evrope, Napoli je eliminisan u drugom kolu od Spartaka iz Moskve.

Da li je Dijego Maradona zaslužio da osvoji neku Zlatnu loptu i zašto je nema? Zato što je to priznanje sve do 1995. godine dodeljivano isključivo igračima iz Evrope. Tek nakon te godine izmenjeno je pravilo pa su konkurenciju išli fudbaleri koji igraju na Starom kontinentu. Da je bilo ranije drugačije, sigurno da bi i Grande Dijego imao koju Zlatnu loptu u svom sefu (koji mu je u Napulju opljačkan).

Maradona je svojevrsni fudbalski fenomen: sve ono što bi nekog drugog pokopalo, od dopinga, preko kokaina, do intenzivnog druženja sa napuljskom mafijom, od El Pibea je napravilo – ikonu. Paradoks, ali ide uz Dijega.

PELE

Teško da će ijedan Brazilac ikada priznati pored Pelea da je GOAT neki tamo Argentinac, zvao se on Maradona ili Mesi.

Pele je simbol Svetskog prvenstva. Jedini čovek koji je tri puta osvajao najvredniji trofej. A, možda bi i četvrti da ga Bugari, pa potom Portugalci nisu brutalno isprebijali na terenu 1966. godine. U to doba izmene na mečevima još nisu bile dozvoljene…

Karijera legendarnog Brazilca je holivudska priča, više puta ovekovečena što kroz igrane, što kroz dokumentarne filmove. Iz siromašne porodice u ionako, tada, siromašnom Brazilu, Pele je bukvalno kao dečak opčinio svet 1958. u Švedskoj, gde je plesao po terenu i nestvarnim potezima i golovima prvi put u istoriji lansirao Selesao na fudbalski tron. Posle toga je stigla titula i 1962. u Čileu, a onda, za kraj, kada je već bio rekao da posle batina iz 1966. više neće igrati na Mundijalima, ponovo se našao u timu 1970. i ponovo doveo momke u žutim dresovima do vrha.

Tri titule, to će teško neko uskoro ponoviti. Imao je Mbape šansu sinoć da dođe do druge, a godine su još pred njim, ipak, bela tačka je pocrnela za reprezentaciju Francuske.

Pele je dugo važio za rekordera po broju postignutih golova u karijeri, ali tu stoje brojne primedbe da su mu računati i pogoci koje je davao na “levim” utakmicama bukvalno protiv radničkih, amaterskih timova.

Splet okolnosti je učinio da veliki Brazilac nema u karijeri osvojen Kup Amerike. Menjali su se formati tog takmičenja, pa se igralo na svake četiri godine i tu negde je Peleu izmakao taj trofej.

Kada je klupski fudbal u pitanju, Pele je od Santosa napravio velikana sa kojim je osvojio šest titula prvaka Brazila, a dva puta je bio najbolji u Kopa Libertadores, toj južnoameričkoj verziji Kupa šampiona.

Oni koji nisu naklonjeni Peleu kažu i da je na njegov imidž dosta uticala arogancija, gde ni Maradoni nije “dozvoljavao” da se stavlja njemu uz rame, a o mlađim naraštajima da ne govorimo. Ipak, promenilo se i to kako je Brazilac zagazio u duboke godine, pa sve više se naklonošću priča o Nejmaru, a poslao je lepu poruku i Mesiju nakon osvojene svetske krune.

KRISTIJANO RONALDO

U moderno doba mediji su uporno pokušavali da naprave od Lionela Mesija i Kristijana Ronalda arhineprijatelje, ali u tome nisu uspeli. Da li se vole ili ne, tek nikada jedan o drugom nisu ružnu reč rekli, naprotiv.

A, teren za stvaranje ogromnog rivalstva je bio pogodan: jednog je bog nagradio nestvarnim talentom, drugi je prototip čoveka koji je od sebe neumornim trudom napravio mašinom. Jedan je bio u Barsi, drugi u Realu. Borba se vodila oko svakog trofeja. I opet, ostali su, toliko različiti i na terenu i van njega, protivnici samo na terenu.

Kristijano Ronaldo je strahovito evoluirao tokom karijere. Od mršavog neuhvatljivog driblera kraj desne aut linije do surovog egzekutora, koji bije i levom i desnom, a glavom u skoku može da dotakne nebo. Uvek tu kada je najpotrebnije, retko kada je zakazao na velikim utakmicama.

Ego do neba gurao ga je tokom cele karijere i jedan je od retkih kojima je ta vatra iznutra bila pogonsko gorivo, a ne benzin koji bi ga spržio dok je bio u naletu.

Pet puta je CR7 osvajao Zlatnu loptu, ako njega pitate, reći će da je zaslužio i još koju više. Četiri puta je osvojio Zlatnu kopačku Evrope. Uzeo je 32 trofeja tokom karijere, među kojima je pet Liga šampiona, više nego Mesi. U tom elitnom klupskom takmičenju je rekorder po broju odigranih utakmica (183), datih golova (140), asistencija (42)...

Kao što Mesi ima trofej kontinentalnog prvaka sa Argentinom, tako je i Ronaldo uzeo Evropsko prvenstvo sa Portugalijom 2016. godine i postao najveći fudbaler te zemlje ikada. Veći i od ogromnog Euzebija.

Ono što će ostati praznina u njegovoj biografiji, za razliku od “neprijatelja” iz Južne Amerike je trofej Svetskog prvenstva. A, oni koji ga ne vole reći će i da je poslednjih godina postao preterano naporan u želji da se sve na svetu vrti oko njega. Na kraju je na Mundijalu završio – na klupi. Možda je i to koštalo Portugalce boljeg rezultata, ko zna...

ZINEDIN ZIDAN

Kada je igrao Mišel Platini, verovali su Francuzi da se bolji od njega neće nikada pojaviti, a onda je došao Zinedin Zidan. Došla je cela jedna generacija koja je Platinija poslala u zaborav. A, umalo da Mbape i njegov tim sinoć pošalju i Zidana u istoriju…

Čovek koji je osvojio trofej maltene svuda gde je igrao. Izmakao mu je u premalenom Kanu, ali je već sa Bordoom uzeo Intertoto kup. Nije neki veliki pehar, međutim, piše se.

Ćutljivi lik, pomalo autističan, na terenu bi na prvi pogled delovao nekako nezgrapno, a onda bi, kada niko ne očekuje, napravio fintu o kojoj se danima pričalo. Čak je i Dušan Tadić kada je pokorio Bernabeu u dresu Ajaksa i od Lekipa dobio desetku, pričao kako je najatraktivniji dribling na meču naučio upravo od ZiZua.

Samo osmorica igrača u istoriji fudbala su osvajala Svetsko prvenstvo, Ligu šampiona i Zlatnu loptu. Zidan je jedan od njih. Tri puta je proglašavan za FIFA fudbalera godine, dok je Zlatnu loptu dobio 1998. godine.

Njegov transfer u Real Madrid 2001. godine je bio najveći u istoriji fudbala u to doba. U dresu Kraljevskog kluba osvojio je sve: Primeru, Ligu šampiona, Interkontinentalni kup. Njegov gol levicom protiv Leverkuzena u finalu Lige šampiona smatra se jednim od najlepših golova u istoriji takmičenja.

Bio je prvak sveta i Evrope sa reprezentacijom Francuske. Nije tu pregršt trofeja i rekorda kao kod Mesija i Ronalda, ali sve ono što vredi, Zidan ima u kolekciji. I zato je tu, među najvećima.

Pa čak ni onaj udarac glavom u stomak Materacija, u finalu Mundijala 2006. zbog kojeg je možda Francuska ostala bez krune, ne može ništa da mu oduzme.

RONALDO

Čovek kojem je do danas ostao nadimak – Fenomen! Za njega će mnogi reći da je najbolji napadač svih vremena. I najbolji dribler.

Ako su Maradonu tukli i tukli, Ronaldo može na tu temu da napiše disertaciju. Nije mu to neka uteha, ali i zbog njega FIFA i UEFA su promenile način suđenja, pravila su adaptirali tako da se napadači i najbolji igrači više zaštite. Jer kada je bio u naponu snage, Fenomen je maltene tri godine više bio van terena nego na njemu, sve zbog krvničkih startova rivalskih defanzivaca.

Mit ili istina, prepričava se izjava Siniše Mihajlovića iz doba kada je igrao u Laciju:

“Ide Ronaldo, a Nesta i ja sami u odbrani”.

Ništa lepše i slikovitije ne može da dočara kakav je Fenomeno bio fenomen svog doba.

Ronaldovi transferi su dva puta bili najveći u istoriji fudbala, što je pre njega uspelo samo Maradoni. Golovi koje je davao su bili spektakl za sebe, gotovo da nije umeo da postigne neki običan pogodak, da uvalja neki odbitak, ćušne “fucu” s pola metra u praznu mrežu.

Ono što je umeo Mesi, da uzme loptu i predribila pola tima do gola ili što je Maradona uradio Englezima u finalu Mundijala 1986. uradio je i Ronaldo protiv Kompostele: uzeo loptu iza centra i nanizao sve redom dok je nije ubacio u mrežu.

I njegovo ime je vezano za Mundijale neraskidivom vezom. Piše mu se svetska titula 1994. sa Brazilom, iako premlad nije ulazio u igru. Nije bilo ni potrebe, Romario i Bebeto su igrali kao u transu. Četiri godine kasnije je bio najbolji igrač prvenstva sveta, ali se misteriozno razboleo pred finale i protiv Francuske nije ličio na sebe. Trikolori su slavili sa 3:0. Sve je nadoknadio četiri godine kasnije kada je dogurao Selesao do poslednje krune pobedom nad Nemačkom u finalu (2:0) i naravno da je dao gol.

Ali ima i Zuba rupu u biografiji. Ronaldo nikada nije osvojio Ligu šampiona. Ni u dresu Reala, niti Intera. A, bio je deo čuvenih Galaktikosa, najskupljeg tima Madriđana u istoriji, do tada. Gledali smo ih i u Beogradu protiv Partizana. Međutim, na putu do evropske titule zaustavio ih je – Monako.

KROJF, DI STEFANO, PUŠKAŠ, MBAPE…

Svaka generacija zaljubljenika u fudbal imala je neke svoje heroje. Kleli su se stariji u Alfreda di Stefana, još jednog Argentinca koji se upisao u večnost, a koji je utro put moćnom Real Madridu sa osam osvojenih titula prvaka. Mađarska Laka konjica je i dalje jedna od najlepših i najtužnijih fudbalskih priča, a za naše komšije je Ferenc Puškaš jedan od najvećih igrača ikada.

Johan Krojf je bio fudbalski zanesenjak, revolucionar, veličina i van terena koja nije odstupala od svojih principa. Udario je temelj moderne Barselone, osvojio more trofeja sa Ajaksom, ali dalje od finala Mundijala sa Holandijom nije uspeo.

Ronaldinjo je jedan od najatraktivnijih fudbalera sveta svih vremena, osvojio je i on maltene sve što je mogao: Svetsko prvenstvo i Kup Amerike sa Brazilom, Ligu šampiona i domaće trofeje sa Barselonom, Seriju A sa Milanom, podigao Zlatnu loptu 2005. Samo se nekako prerano njegova zvezda ugasila posle svih tih uspeha, sigurno je imao u nogama bar još neku sezonu više.

I tako u nedogled. More fudbalskih veličina je pronosilo slavu najvećeg sporta na planeti zemlji od prvih dana loptanja na Ostrvu do poslednjeg penala Gonzala Montijela u finalu Lige šampiona.

Ko je, onda, GOAT, Najveći svih vremena? Najbolji među najboljima? Ma, da li je to uopšte važno...