Iran pred Ameriku: Možda nam i treba revolucija, ali ne treba nam pomoć sa zapada i krvoproliće

Kada smo pre nekoliko dana sreli iranske navijače u Dohi i lepo se sa njima ispričali i našalili verovali smo da je to početak i da će biti još takvih priča.

Ali dobar deo iranskih navijača na koje smo danas naišli uoči meča sa Amerikancima, nije baš bio raspoložen za priču. A pogotovo ne za fotografisanje i odavanje imena. Neki kažu da je to zbog sigurnosti, neki zbog lične privatnosti, ali bukvalno svi će vam se odmah zagledati u akreditaciju da vide ime, sliku i za koji medij radite i prvenstveno – iz koje zemlje.

Par u nekim četrdesetim je bio najotvoreniji i pristao da ih pitamo šta god, ali da im ne objavljujemo imena i slike. Oni tvrde da je to zbog njihovih privatnih stvari, a ne zbog nekog straha… Pitamo muškarca da li mu je ovo najbitniji meč reprezentacije u životu.

“Za mene i ne toliko… Bio sam na utakmici pre 24 godine kada smo bili sa vama u grupi. Srbija je u stvari nekadašnja Jugoslavija, zar ne?” .

Da, da, bolje tako reći nego objašnjavati. Nismo ni mi ništa jednostavniji od Irana… 

Reci nam, kakva je tamo situacija?

“Komplikovana i loša. Neki se bore za slobodu, neki za vladaoce”.

Koja strana ima veću podršku?

“Mislim da većina ljudi u zemlji želi više slobode i prava za žene”.

Hoćete li to dobiti?

“Ne znam… Ako se ljudi odluče da prave revoluciju, treba da znaju da će to biti dugo krvoproliće. Tako da nisam siguran koliko ljudi baš želi slobodu po ceni revolucije. To u stvari ne bi bila revolucija nego građanski rat. Trenutno vidite na hiljade ljudi na ulicama u Kurdistanu, Beludžistanu i nekim većim gradovima u zemlji… Ali i mnogim delovima Irana ljudi ne smeju da izađu na ulicu”.

Da li se ti nadaš revoluciji?

“Ja samo želim veća prava za žene”.

Sa njim je supruga. Uključuje se i ona…

“Nije to toliko teško kao što vam predstavljaju. Ali neke stvari jednostavno moraju da se promene. Kada bi nam skinuli sankcije koje nam uništavaju ekonomiju, sve bi bilo lakše i mirnije. Do pre nekoliko godina su se odnosi sa Zapadom popravljali, ali onda se Amerika povukla iz dogovora i sve je krenulo nizbrdo”, kaže nam ona. 

Pa je li onda u Iranu dobro ili loše? Šta je istina od onoga što predstavljaju zapadni mediji?

“Prvo, Iran je sigurna zemlja. Mnogo sigurnija od brojnih zapadnih. Ali, nam treba više slobode. I želimo da se borimo za nju. Mi lično. Ne polažemo nikakve nade u podršku zapadnih zemalja. Ništa nikad nisu radili da nas iskreno podrže. Zašto nam ne daju šengen vize ako žele da nam pomognu? Kakva je to onda njihova podrška? Sprečavaju iranski narod da se slobodno kreće. Zato, računamo samo na sebe i sami ćemo se boriti. Nećemo da završimo kao Irak, Avganistan, Ukrajina…”

Njen suprug slično misli…

“Ma, ne mogu oni ništa da urade. Ako uđu sa svojim puškama i bombama onda će postati još krvavije. A neće ginuti oni nego mi. Nama su potrebni milioni na ulicama. Mi smo zemlja od 80.000.000. Malo je ovo da izađe nekoliko desetina ili stotina hiljada na ulice. Moraju milioni ljudi da izađu i izbore se za slobodu. Da, biće krvi. Ali to je cena revolucije. Ne znači ništa što ovde u Kataru par stotina ljudi priča i protestuje”.

Himna?

“Prvi put su igrači pokušali da pokažu solidarnost sa ljudima i zato nisu pevali. Ali su time uvredili i ogroman broj drugih navijača koji to ne podržavaju. To su takođe ljudi koji vole Iran i patriote su i za njih je himna svetinja. Igrači su u teškoj situaciji jer šta god da urade, razočaraće jedan deo naroda. Nema pravog rešenja… Videćemo večeras šta će da bude”.

Pritisak na igrače?

“Nismo sigurni. Siguran sam da ih je neko odzogo pitao zašto ne pevaju. Svi drugi igrači pevaju, a samo iranski ne. Umešala se politika u sport, a igrači hodaju po tankoj žici. Igračima je teško. Nemoguće je da udovolje svima. Milioni ljudi su na jednoj strani koja voli vladu, koja voli sistem i voli himnu. Milioni su na drugoj koji žele slobodu i protiv svega prvog su. Ali Vlada vam sigurno neće mirno dati ključeve vlasti. Za te ključeve će biti potrebna krvava borba. Videćemo da li će se ići do gornje granice. Mnogi ljudi su uplašeni posledica i policijske reakcije”. 

Policija je brutalna?

“Kao i svugde. Američka policija je prošle godine ubila 900 ljudi, iranska oko 400. Tako da nije iranska policija ništa gora od američke”.

Da li ti nosiš hidžab?

“Da, to je pod moranje. Ali način na koji ga ja nosim je lagan. Mnoge žene ga nose tek na krajevima kose. Čisto da se ispoštuje pravilo. Ne vidim onda poentu da se to pravilo ne promeni i da ne dobijemo slobodu”.

Njen suprug dodaje.

“Obično smo svi bili ujedinjeni oko fudbala, ali ovo je prvi put da to nije slučaj. Mislim da će večeras ipak ljudi zajedno da gledaju utakmicu i da će posle Mundijala da se nastavi borba za slobodu. Inače, Iran i Amerika se često susreću u rvanju i to su takođe zanimljivi dueli”.

Idemo dalje, nailazaimo na nekoliko starijih Iranaca. Nekako na prvi pogled se vidi da su dobro stojeći. Škrti su na rečima i kažu nam da ovaj meč večeras nema veze sa politikom…

“Svejedno da li je Amerika, Brazil, Argentina ili tvoja Srbija. Za nas to ne pravi razliku. Samo želimo pobedu. Ne znam zašto igrači nekad pevaju, nekad ne pevaju himnu. Pitajte njih”.

Da li je narod podeljen?

“I u drugim državama su ljudi podeljeni. U Iranu je sad samo malo vrelije nego na drugim mestima”.

Sledeći sagovornik je momak u nekim tridesetim godinama.

“Bitno je da pobedimo večeras. Ljudi Irana vole ljude u Americi i orbnuto. Uglavnom je tako. Ali politika pravi probleme. U fudbalu bi bila najslađa pobeda, jer oni su nam sportski rival. Ljudi bi izašli na ulice. Mi smo velika zemlja sa različitim mentalitetima, običajima, religijama i verujem da će nas fudbaleri ujediniti”.

Nailazimo na dvojicu starijih ljudi ogrnutih zastavama SAD i Irana.

“Ja sam iz Dalasa, Teksas”.

“Ja sam iz Irana”.

Otkud zajedno?!

“Prijatelji smo duže od 30 godina. Ovo nam je treći zajednički Mundijal posle Brazila i Rusije”.

Kako ćete večeras?

“Mi smo pre svega prijatelji. Bez obzira šta vam pričali i čime vas filovali. Ne marim za politiku. Ovo je sportski događaj i obojica ćemo navijati za svoje zemlje”.

Nailazi grupa glasnih iranskih navijača. Pevaju, duvaju u trube i udaraju u bubanj. Prolaze kroz najveću gužvu i nailaze na navijače Saudijske Arabije. Počinje prozivka pesmana. Na njihovom jeziku. Ništa ne razumemo. U jednom trenutku se čuje samo “Palestina, palestina”…

Pričamo sa Saudijcem i pitamo za koga će navijati.

“Ni za koga! Kad bi oboje mogli da izgube. Iran nije rival, Iran je neprijatelj Saudijske Arabije. Najveća pretnja njenom postojanju”.

Ali zašto? I jedni i drugi ste muslimani?

“Oni su šiiti, mi smo suniti. A, tu je i politika. Nikada nećemo moći da budemo uz njih”.