Bog sve vidi, ima Boga! Nezapamćeno poniženje probudilo inat u dobroćudnom divu
Vreme čitanja: 4min | sub. 08.06.24. | 08:47
Valovito more nije štedelo Dušana Mandića pre godinu dana. Našao se u buri i oluji, i iz svega izašao jači, kao pobednik i uzdignute glave
Pod naletom emocija, posle blago je rečeno spornih sudijski odluka u antologijskom polufinalu Olimpijskih igara protiv Španije, Dušan Mandić je po prolasku u finale rekao šta mu je na duši, suze nije mogao da sakrije: „Ima Boga, Bog sve vidi, protiv sudija, protiv svih. Mi smo najbolji, mi smo najjači i idemo u finale“. Srbija je odbranila zlato, a čovek od čije levice zaziru svi najbolji svetski golmani nije ni slutio da će prvi deo poruke ponoviti, ali u skroz drugačiji okolnostima.
Kao osvajač Lige šampiona, kao MVP osnovnog i finalnog dela elitnog takmičenja, povukao je potez na koji se mnogi ne bi odlučili – napustio je slavni Pro Reko i pojačao Novi Beograd. Gorko se pokajao dvostruki olimpijski šampion zbog te odluke, jer je doživeo da bude izbačen iz tima, da ne može da igra i trenira. Ferencvaroš mu je pružio ruku spasa, a pre no što je otišao, oprostio se porukom: „Ima Boga, Bog sve vidi“.
Izabrane vesti
Godinu dana kasnije Dušan Mandić je na krovu Evrope. Blokadom za istoriju i sa četiri gola doneo je Ferencvarošu drugi trofej Lige šampiona i na najlepši način se zahvalio za utočište, za mirnu luku. Jer, u ovo vreme prošle godine i malo ranije, valovito more nije štedelo Bokelja. Našao se u buri i oluji, talasi su ga razbijali o hridi, ali je i krajnje nezavidne situacije izašao jači, kao pobednik i uzdignute glave.
Nezapamćeno poniženje probudilo je inat u divu. Od dana kada je stavio paraf na ugovor sa Ferencvarošem, čekao je levoruki bombarder ove trenutke. Čekao je završnicu Lige šampiona, da pokaže od čega je satkan, da je i dalje onaj stari, istinski MVP i neko ko menja tok utakmice. Sve u Pro Reku je podsetio kakvog su igrača imali, kakva je zapravo privilegija imati Dušana Mandića u timu. Ali, protiv slavnog italijanskog kluba emocije nisu bile pojačane na maksimum, glava je bila hladna, srce ispunjeno, jer se prethodno odužio Novom Beogradu za to što je mesecima čamio na tribinama i naposletku bio fizički, a pre svega psihički, nespreman da se stavi na raspolaganju Srbiji. Što je do tada uvek činio.
Valjanog obrazloženja pre godinu i kusur dana nije bilo. Iz novobeogradskog kluba su poručili da Dušan Mandić nije ispunio očekivanja. No, da li je to zaista razlog da član zlatne gneracije srpskog vaterpola bude odstranjen? Sva vrata bila mu zatvorena. Takav odnos gotovo nikome nije bio jasan.
„Moram da kažem ono što mi je na duši i ono zbog čega me ona boli, a to je svaljivanje krivice na Dušana Mandića. To je prosto neverovatno. Skoro sam sa jednim prijateljem razgovarao i upotrebio sam termin razapeti Mandić. Poznajem to dete od 13. ili 14. godine, doveo sam ga u Partizan i brinuo o njemu na neki način. Ne ume da bude negativan, to su dokazali i ovi sa izjavom da on ništa nesportski nije uradio, nikakva vrsta nediscipline ne postoji kao razlog što smo mi njega udaljili i zabranili mu da dolazi na bazen i trenira u teretani. U toj rečenici imate takvu kontradiktornost, to je neverovatno. Ko zna šta će sada sve da kaleme i pričaju, kada su u stanju to da kažu. Svaliti svu krivicu na Mandića pokazuje nemoć“, svojevremeno je rekao Igor Milanović.
Rezultati nisu bili onakvi kakve su u Novom Beogradu očekivali. Klub je izgubio finale Kupa Srbije do Crvene zvezde, zatim i polufinale Jadranske lige od dubrovačkog Juga. Dušan Mandić je taj meč igrao pod temperaturom i terapijama... Nakon bolnog poraza, kola su se slomila na dvostrukom olimpijskom šampionu. Platio je ceh.
Kada ne ide dobro, neko mora da bude krivac. Ali, ima i onaj drugi deo priče: sve se vrati. Kad-tad. U ovom slučaju več kroz godinu dana.
Silno motivisan je došao div iz Boke na završni turnir Lige šampiona. Takav je uostalom bio čitave sezone u Ferencvarošu. Ništa manje ni kada je ponovo zadužio reprezentativnu opremu. Znao je da će mu na crtu izaći reprezentativne kolege, doskorašnji klupski saigra, prijatelji. Kontra njih – ništa. Neraščišćeni računi su ostali sa ljudima koji su po hijerarhiji iznad.
Pet puta je levica sevnula u osnovnom delu, neumoljiva je bila i prilikom izvođenja peterca u seriji. Epilog svega: Ferencvaroš je ostavio Novi Beograd bez finala Lige šampiona. Dušan Mandić je odužio šta je imao, odužio se sebi. Jer, svaki čovek je čuvar vlastite časti.
„Nisam ja večeras branio samo boje Ferencvaroša, borio sam se za svako slovo svog imena i prezimena, za svoju porodicu i decu, a sve zarad toga što se desilo“, kazao je najbolji igrač završnog turnira Lige šampiona.
Blaž Njeki mu je odao priznanje, skinuo kapu. Posle finala sa Pro Rekom još jedanput. Za nijansu manje ubitačan u šutu, ali neman u odbrani. Sedeo je na leđima Frančeska di Fulvija, nije mu dao da diše, da bi u poslednjim sekundama blokom nad Frančeskom Kondemijem doneo mađarskom gigantu evropsku titulu.
Kako seješ, tako ćeš i da žanješ. Naposletku se sve vrati.
Jedan san je Dušan Mandić dosanjao. Sada kad zažmuri, jasno vidi drugačije slike – nova olimpijska medalja je oko vrata, srpska deca se raduju u Parizu.