Tačka oslonca: Pustite brojeve, gledajte šta Jovanović znači Partizanu

O novajlijama se priča u decembru, ocene se dele u junu. Tako je u dva mandata govorio Aleksandar Stanojević svaki put kad bi javnost požurila da nekog pridošlicu okarakteriše nedostojnim Partizanovog dresa, zahtevajući da vreme, kao pravedni sudija, pokaže da li je neko pojačanje ili ne. Na drugom kraju te skale stoji Aleksandar Jovanović kome nije potreban kraj prvog dela sezone ili završetak takmičarskog ciklusa da bi se kvalifikovao u najvrednijeg potpisnika minulog prelaznog roka.

Dokazano više puta, a kao poslednje sedočanstvo stoji izdanje u Novom Pazaru, gde je doslovce spasao crno-bele i postarao se da u Beograd donesu 12. uzastopnu pobedu u Mozzart Bet Superligi (1:0). Bila je to najbolja potvrda da ekipa raste i sazreva, bez obzira na manjkavosti ispoljenje u letnjim danima, kad još nije bila do kraja formirana. A i tad je Jovanović bio uticajan, u dvomečima sa Sabahom i Nordsjelandom predstavljao jedinu svetlu tačku Parnog valjka, da bi se prethodnih meseci ta tačka pretvorila u – oslonac.

Tako stabilan, siguran u sebe, kretnje, postavljanja, procene i komunikaciju sa kolegama iz odbrane, odoleo je ne malom broju napada Novog Pazara, na terenu gde su crno-beli mučili i kad su imali daleko kvalitetnije timove od sadašnjeg. Izgleda da uopšte nije važno da li su navijači prisutni na tribinama stadiona kraj Jošanice, Plavi nadiru kao da im je poslednje u životu na odbranu Partizana, samo što su sad naišli na prepreku koju nisu uspeli da savladaju. Ni kad su u prvom poluvremenu pretili Adem Ljajić ili Mitar Ergeleš, ni kad je pozajmljeni fudbaler Čukaričkog probao u nastavku, niti kad su se u kaznenom prostoru pojavili Sejduba Suma, Marko Šćepović ili Frane Ćirjak.

Igor Duljaj i Partizan, poput Štimca u Doli Bel

Svi su probali, a niko nije uspeo da matira rođenog Nišliju, koji sad već može da se pohvali da nije savladan od gostovanja u Pančevu – a i tad se to desilo iz penala – serija bez primljenog gola traje 598 minuta, što jeste podatak kojim barataju savremeni zaljubljenici u fudbal i(li) statistiku, ali nije poenta (samo) u tome. Neko može da ima i seriju dugu 1.000 minuta, pa da zabrlja, što znači da je sklon oscilacijama i zato brojevi znaju da zavaraju, iako sigurno svima u Humskoj, pa i samom Aleksandru prijaju.

Nešto drugo je po sredi. Jovanović u Partizanu demonstrira kvalitete koji ga čine golmanom sa velikim G. Ono što je do njega – brani. Možda (još) nismo videli za ovih nekoliko meseci bravuru, da poleti kroz vazduh, izvije se ispod prečke, dohvati loptu na crti ili nešto slično. Niti za tim ima potrebe. Bivši čuvar mreže Apolona brani sve što je do njega, što se od golmana očekuje. Tako je bilo i u Raškoj, pošto je pokazao da je u stanju da skrati ugao, uđe napadaču u šut, „pročita“ nameru. I to je kvalitet koji polako u evropskom fudbalu iščezava. Svi se oduševljavaju potezima koji završe na Jutjubu (jednom u pola godine), a zaboravljaju koliko je bitno biti konstantan. Jovanović je baš takav, jer brani šta se od njega očekuje. Uključujući i penale. I koga briga da li dobro igra nogom... U srpskom fudbalu, gde lopta „tandrče“ na terenima od Subotice do Surdulice, taj segment spada pod statističku grešku i postaje zanemarljiv. Uostalom, kad su pitali velikog Karla Ančelotija, kakve golmane voli, sugerišući da bi mogao da dovede nekog ko će da igra kvalitetno nogom, Italijan je šmekerski uzvratio:

„Volim one koji brane... Rukama“.

Marković blokira udarac Sume (© Star sport)

Osim što brani šta mu je zadatak (kao kad bankar dođe u kancelariju i počne da sređuje hrpu papira), Aleksandar Jovanović ostavlja snažan utisak i usled činjenice da još nijednom nije vidljivo pogrešio. Čak i kad je savladan to bi bilo evrogolovi, koje maltene nije mogao da brani. Počev od Bojana Letića na gostovanju Sabahu, Sava Petrova protiv Radničkog, pa Martin Frese iz Nordsjelanda, u pitanju su bili šutevi koji se ne brane. Van domašaja golmana.

Nijedan njegov gest nije uneo paniku u ekipu. Baš suprotno, uglavnom su odbrane podizale moral tima. Tako je bilo i u Novom Pazaru, gde je posle nekoliko intervencija inspirisao Svetozara Markovića da ukroti udarac Sejdube Sume. Način na koji se kapiten obradovao pošto je sprečio izjednačenje pokazatelj je koliki je uticaj golmana na ostatak Partizanovog kadra. Isti taj Marković je bio tu i prošle sezone i nije imao ovakvu blokadu kao kraj Jošanice. Ostali igrači su uglavnom pristigli, zajedno sa njima i Jovanović, koji momke oko sebe čini boljim. Ako ništa drugo, sigurnijim.

Jer, kad je gol obezbeđen, neko iz manevra će ga postići. Pre ili kasnije. Uglavnom se to dešavalo u drugim poluvremenima, u Novom Pazaru već u drugom minutu, ali što bi rekao Željko Obradović posle tesne pobede nad Cedevita Olimpijom prošle sezone:

„Koga briga, dva bodića, idemo dalje“.