Ohrabrujuće jeste, samo da ne počnemo da slavimo poraze

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Nemačke)

Iza retorike selektora i kapitena smestili su se utisci. Uglavnom povoljni, ako znamo s kim je igrala i šta joj je većinski deo objektivne javnosti predviđao. Glavni je da reprezentacija nije razočarala.

U redu, nije ni dobila utakmicu posle koje se najviše priča o odluci Dragana Stojkovića da izostavi Dušana Tadića iz prvih 11 i rečima veziste da je „najbolji i najspremniji igrač tima“, međutim, kad su formirane grupe za EURO svi su znali da za nas takmičenje počinje maltene od drugog kola. Da će u prvom Engleska pokazati zbog čega je favorit za osvajanje pehara. Bogami, nije nas oduševila.

Poraz „samo“ golom razlike može da ima značaj kad na redu budu kalukacije ko prolazi grupu. Samo, ne bi bilo dobro da upadnemo u zamku da smo nešto, kao, nadigrali Engleze, jer nismo. Niti da počnemo, poput davnih vremena, da slavimo tesne poraze kao pobede. U stilu, „ćuti, dobro je“. Balašević smatra da je to glupi džoker i nadovezao bi se rečim: „Ma, nije“. Završilo se taman tako da smo videli šta možemo, a šta nam nedostaje.

Zbog toga bi i Piksi mogao da reprizira izjavu posle Katara „jesmo izgubili, ali nismo poraženi“. Tad je delovalo neprikladno, sad odgovara pojedinačnoj i kolektivnoj snazi protivnika, koga smo u jednom delu meča uveli u paniku i naterali da se brani.

U izdanju Srbije na Šalke areni primetili smo ohrabrujuće detalje. Za početak u odbrani. Pre nego što je susret počeo, novinar francuskog Monda raspitivao se gde su slabosti Orlova i opšti utisak je bio da je reč o nestabilnosti. Makar tokom kvalifikacija i svega viđenog u minulih dana. Ispostavilo se da su baš u tom segmentu odigrali taman da nas razuvere. Način na koji je branio Predrag Rajković, a tek kako je Nikola Milenković udaljio Harija Kejna od kaznenog prostora, uz vrlo dobro izdanje Strahinje Pavlovića i korektno Miloša Veljkovića, sugeriše da možemo.

Tačno je da se Džud Belingem naigrao fudbala u prvom poluvremenu, Bukajo Saka demonstrirao hitrinu, Džon Stons opravdao nadimak kakav smo čuli od njegovih sunarodnika, jer je delovao kao „Bekenbauer iz Barnslija“, a Deklan Rajs pokazao sposobnost da po dvojicu nosi na širokim ramenima. Opšti je utisak da smo (ostale) precenili. I pre nego što su to konstatovali analitičari i pojedini fudbaleri, čak i selektor Stojković doduše u svlačionici (na osnovu reči Strahinje Pavlovića) spoznali smo da Srbija može da se nosi i sa takvim timom. Ne uvek, ne u svim zonama terena, niti svakoj sekvenci utakmice, međutim, delovalo je da smo u završnih pola sata, posle Stojkovićevih izmena, blizu izjednačenja. Ništa nam nisu mogli ni Fil Foden, ni Hari Kejn, osim dva pokušaja sa distance, Trent Aleksander Arnold je ostao neprimetan, za šta se mora odati priznanje našem izdanju u defanzivi. Nije slučajno što su nam odbrambeni i fudbaleri na pozicijama ispred bili među najboljima. Uštopovali su Ostrvljane.

Da li su ih prethodno precenili? I to je jedan od detalja koji privlači pažnju. Je l’ to Engleska usporila i svesno se povukla, pošto je prati mantra da pod vođstvom Gereta Sautgejta nije efikasna kao što bi na osnovu imena mogla da bude ili ju je Srbija kretnjama, agresivnošću i pomeranjem naterala da se ne oseća komotno? Verovatno je istina negde na sredini. Tačno tamo gde nismo bili ubedljivi sa Nemanjom Gudeljom, a jesmo sa Ivanom Ilićem. Ili krilima, gde smo se gubili sa Kostićem, a pronalazili sa Živkovićem, da bismo dobili na prodornosti ulaskom Mladenovića, kad smo postali opasniji.

Tadić je u pravu – zbog sebe, Mitra i Luke... I Piksi je u pravu, zbog sebe, Boškova i Lisabona

Kavez za Kejna i najveći dobitak Srbije: Štoperska linija za aplauz

Nedostajao je završni udarac, iako smo stvorili nekoliko obećavajućih situacija. Protiv ekipe vrhuskog nivoa potrebno ih je koristiti. Mitrović, Vlahović i Mladenović, neko je trebalo da savlada Pikforda u trenucima kad smo bili otresiti. Ostalo je 0:1 i to je u očima navijača prihvatljivo.

Deluje da takav utisak deli i struka, makar na osnovu izlaganja Dragana Stojković. Odmah posle meča u Gelzenkirhenu komandovao je, pod obavezno, pobedu nad Slovenijom, svestan da mu nisu svi resursi potrošeni. Ni fizički, ni mentalno. Da je bilo, recimo, 4:0 za Engleze, kao što su se mnogi pribojavali, srozalo bi nam se samoopouzdanje. Ovako, naši reprezentativci su spoznali da nismo zalutali na EURO, da bi stavrno mogli nešto da učine, da ima materijala, kuržnosti, ideje kako da se ugrozi tuđi, a sačuva svoj gol. Da se igra takmičarski.

Takav pristup nam je nedostajao u Dohi. Da se ne vraćamo na Rusiju, jer je selektor bio drugačiji, ali smo isto tako jurili i kad je bilo potrebe i kad nije. Rano je za zaključke, jer je turnir u Nemačkoj tek počeo, međutim, makar nismo primili pet. Sad je potrebno da se iz pozicije žrtve transfrormišemo u predatora i pokupimo plen protiv Slovenije. Makar jednim golom. Da mi naspram narednog rivala budemo kao Engleska protiv nas. Mudri.